Франк Лисон ПРЕЗИР СПРАМ СОПСТВА

У чему је посебност духовног развоја Запада? Шта је обележје „западне мисли“? Који су то пориви били у темељу овог културног круга који су га толико издвојили од других и омогућили да се хришћанска Европа скоро без премца уздигне у силу која обликује свет? И чиме се објашњава заокрет у самосагледавању одговоран што је старање о стању сопствене културе безмало сасвим утихнуло, док је отприлике до седамдесетих година двадесетог века било главни предмет разговора? Које су се духовне и душевне промене догодиле европском и немачком човеку првенствено током преломних деценија после 1950. које су напослетку довеле дотле да у потпуности прихвати своју нову, подређену улогу у свету и ступање у стање духовног мировања? Шта је довело дотле да круг одређене културе ступи у фазу самозаборава и то не схвати као пораз, већ „напредак“, као пожељно „одступање од себе“ и напослетку почне да презире све старо и предањско, из чега је негда црпео животну снагу?

Западна Европа се у својих 400 и више година владавине светом духовно, политички и у смислу власти и моћи исувише растегнула. У првој половини 20. века дошло је буквално до експлозије. Отад све више губе на значају европски начин и модел живота, стил, предања – речју, европске идеје, оно што је европски континент и учинило засебном „културом“ – и то не само у остатку света, већ и у Европи самој.

Може ли се једна култура исцрпети? И с њом и круг идеја из ког је проистекла и који је носио? Како је било могуће да један једини, притом сразмерно мали културни простор за веома кратко време развије и оствари идеје које су као средство и погонско гориво погодовале наметању одређених начина мишљења и животних облика безмало целом свету? Црква, национализам, социјализам и либерализам су велике духовне силе које су подједнако утемељиле успон, моћ и пад Европе. У западној Европи, и нигде друго, изнета је дивовска борба чији је исход глобална цивилизација.

Мржње, у каквом год виду, може бити само тамо где је претходно било љубави. Иначе се не би могло отргнути из силовитог загрљаја равнодушности. Сваки негативни нагон напаја се из неоживотвореног позитивног. Отуд је мрзитељ у стварности увек онај који је спречен да воли. Енергије и осећања која га разједају иста су она која би га, да се није разочарао, подстицала на добро и срећу.

Покретачка сила стваралачког битисања – уједно и стваралачких култура – изражава се у стремљењу нечему још недостигнутом, нелоцираном. То стремљење је суштина културног незадовољства и подстрек стваралаштву. Познато је да је, према Хегелу, жудња за признањем онај истински стваралачки елемент у човеку. Из ње израста жеља за делањем. Тако, пак, подстакнуто делање увек је усмерено на одређени циљ и сврху, очекујући као последицу нешто заузврат; ако то изостане, циљ се испоставља као промашен, труд узалудан, а позитивна енергија протраћена. Уколико се поступак понавља довољно често, позитивна енергија преображава се у негативну. Ускраћена срећа доживљава се као увреда и понижење. То се може догодити јер циљ није достигнут услед помањкања снаге или дара, или стога што је од самог почетка био неостварив.

Самомржња у културном погледу наступа када заједница постане свесна мањкавости своје културе и њене неспособности интегрисања, будући да као конструкција култура укључује могућност неуспеха. Култура може бити неуспешна – када се њом обухваћена „обећања“ не испуне или се испостави да та „обећања“ почивају на неспоразумима. Самомржња у културном погледу знак је мирења са судбином и разочарења остацима „природног“ у човеку, које себи крчи пут чим ослабе интегративне силе средстава културе. „Природа“ и „култура“ овде се сматрају опречностима које се узајамно надопуњују; култура означава „истанчаност“, оно што је човек свесно створио и разматрао, израсло из стања „несвесног“ поступања у природи. Тек је строгим разликовањем и свођењем ова два животна обрасца могло доћи до стварања оне више тежње у чијем је остварењу западни човек напослетку поклекао.

Испод свог заштитничког огртача култура не нуди места оном ко, постављајући се изнад њих, не признаје њена средства. И тај сукоб носи сваки човек сам у себи: не моћи бити оно што му налаже природа у својој неукротивости, просто неспојивој са културном представом истанчаног и „разумног“ човека. Самомржња у културном смислу је мржња спрам културе какву човек собом отеловљује. Она настаје из замора од непрестане неопходности побуне против унутрашњих налога, пошто ове „није могуће живети“ у смислу морала који се наметнуо и поврх саме културе.

Историја самомржње у културном смислу управо је повест о процесу раскидања ових спрега. Она покушава да опише како се рано пробуђена нелагодност у погледу културе претворила у слабљење властитих тежњи, из чега је уследела потреба за растерећењем. Пројекат звани Модерна сматрао је себе великим обрачуном са лажним обећањима културе, супротстављајући им деконструктивизам као начело општег „ослобођења“. Заступници те и такве Модерне покушали су разрешити чвор отворено обзнањујући одсуство свог идентитета, настојећи да здеру образину идентитета као конструкције уопште, сматрајући да тиме гађају у суштину беде Запада. Јер, историја западне Европе од самог је почетка била потрага за сопственим религијским и културним коренима: Запад није имао изворни идентитет, па га је прво морао „измишљати“ или усвајати, напајајући се са извора двају туђих култура – јеврејства и грчко-римске старине. Није, међутим, постојао континуитет са Старим светом, није било правог translatio imperii (преноса власти, нап. прев.), већ само чисто административне и пропагандистичке жудње. И само хришћанство било је увоз са Оријента, са јеврејским коренима, који је вернике непрестано стављао под притисак потребе да се правдају, што црква никад и није порицала. Та унутрашња борба пресудно је одредила политички ток у Европи. Она делује све до данас, сносећи одговорност за извесне особености у односу спрам властите баштине.

После искустава диктатуре, рата и пораза, самомржња у културном смислу добила је нови квалитет. Националсоцијализам је као облик агресије и производ нихилизма представљао покушај да се њена енергија усмери споља посредством империјализма и рата. Деца овог неуспелог подухвата и историјски поражени кренули су управо супротним путем. Осуђујући империјализам и рат с истом одлучношћу с којом су они претходно били вођени, усмерили су енергију културне самомржње опет искључиво ка унутра. Тиме је феномен који је дуго био испод прага свести и деловао као спорадична нелагода изнесен на светло дана. Даље, показало се – ништа мање јасно, али готово непримећено – до које су мере такозвани шездесетосмаши били доследни својој духовној основи, будући реакција на пораз националсоцијализма, што никада нису хтели да буду. Они заправо нису представљали никакав делотворан њему опречан покрет, већ његов наставак, само у супротном смеру. Наместо жеље за освајањем и расног фанатизма наступило је тотално одрицање од власти и моћи (бар према споља), наместо глајхшалтовања ступила је нивелација, а мржњу према туђем заменила је мржња према своме. Свако разликовање у смислу каквоће и ваљаности сматра се срамним, услед чега га је неопходно уклонити. Некадашњи владалац и главни „Злочинац“ у историји почиње се идентификовати са „жртвама“. Носећи тип овог такође изворно тоталитарног покрета образовао је первертовани облик матрице из које је и проистекао. Тако се парадокс по себи тоталитарно мотивисаног „антифашизма“ претворио у нову немачку државну доктрину.

Са културном самомржњом уско спрегнути феномен комплекса кривице чини његову психичку подлогу. При том, пак, самомржња у културном погледу није проистекла из комплекса кривице услед два изгубљена рата, већ обрнуто. Самомржња у културном смислу била је, штавише, један од узрока катастрофа у Европи у 20. веку, а не пука последица. Мора се, дакле, поставити питање о условима који су уопште омогућили такво понашање и такву колективну неурозу као што је немачки комплекс кривице и презир спрам сопства. Претпоставка која се сама по себи намеће – наиме, да је речени феномен логична последица геноцида над Јеврејима – одвећ је кратког домета. Разуме се да би јачина комплекса међу Немцима била знатно мања да се освешћење у погледу геноцида није временски преклопило са тоталним војним поразом, незабележеним у историји, јер је тек тим сломом на видело испливала сва размера злочина. Међутим, готовост да се као „народ“ или „култура“ потпуно ишчезне или да се утопи у светску заједницу лишену идентитета присутна је код безмало свих нација позног Запада, а не само код немачке. Осим тога, не сме се заборавити да је један од најделатнијих видова испољавања културне самомржње – political correctness (политичка коректност, нап. прев.) – рођен у победничким САД, и да се нарочито приљежно спроводи у сасвим „недужним“ државама попут Шведске.

Јер, овде су на делу културнопсихолошки процеси које је неопходно схватити као преревносну реакцију на пренос и померање власти и моћи, и раздобља освешћивања на свеисторијској разини: колико Христ није познавао осећај античке „изгубљености“ у свету, по ком му се открио „Бог“, толико ни новоцивилизовани „грађанин света“ не зна за „туђинско“ које је западни човек предосећао спрам овог новог раздобља у историји света. Значи: што више цивилизација прихвата западни интелектуализам, то се битке 19. и 20. века мање смеју вредновати својом садржином. То је проблем свих преломних раздобља, у којима се одвијају тектонске промене у тумачењу. Старе истине и норме изненада губе на важности, а на њихово место ступају нове, претварајући могуће у стварно, у нешто из чега проистиче практична корист, док оно друго, што би такође било могуће, остаје без одзива. Отуд следи релативност свега, укључујући и оног што сви сматрају непромењивим, попут „слободе“ или „демократије“.

Тако се непрестано догађа да људи „добровољно“, у име нечега, управо то и уништавају.

Франк Лисон (Frank Lisson), рођен 1970, студирао германистику, историју и философију у Вирцбургу и Минхену. У жижи његових разматрања је философија културе. Новије књиге: Презир спрам сопства. Узроци и ток културне самомржње у Европи (Verachtung des Eigenen. Ursachen und Verlauf des kulturellen Selbsthasses in Europa) (2012), Отпор. Стање – Сан – Чин (Widerstand. Lage – Traum – Tat) (2008), Homo Absolutus. После културе (Homo Absolutus. Nach den Kulturen) (2008).

Напомена: Из увода књиге Презир спрам сопства. Преузето из часописа Сецесија (Sezession), свеска 45, децембар 2011. Превело и приредило Уредништво Српског листа.
Извор: www.srpskilist.net