Branko Žujović: Evro-partitokratizam ostaje jedina ideologija Srbije

Svi će se, marketinški pritvorno, složiti da Srbija od valova za prasiće hitno treba da postane negovana slavska trpeza, kojoj se više prinosi nego što se s nje uzima. Veliko je pitanje, međutim, može li ona da izvede takav podvig, iako predizborni spotovi prave zaglušujuću buku upravo na tu temu

Za početak, vest koju vam srpske stranke u sred svoje predizborne histerije neće saopštiti: izgradnju trotoara u Gračanici, veoma važnom srpskom naselju na Kosovu, donacijom od 300.000 evra finansira vlada Albanije.

Kada istupite iz komunikacionog ludila, koje se širi predizbornom kakofonijom uvreda i omalovažavanja, videćete da partitokratizam ostaje jedina preostala ideologija Srbije. Ako je verovati medijima, a na žalost jeste, srpska politička scena dosegla je pun kapacitet stranačke protočnosti evroatlantskih i tajkunskih interesa: skoro da će svako posle 6. maja moći da legne u koalicioni krevet s bilo kim.

Patriotizam, socijalizam, neoliberalizam, nacionalizam, separatizam, autonomizam, postkapitalizam… Sve ideje srpske političke scene, zajedno sa svojim moralnim prerogativima kakvi god da jesu, bankrotirale su pred interesima EU i srpskih tajkuna da u Beogradu i dalje drže poslušne stranačke valove za prasiće.

Razume se, svi će se, marketinški pritvorno, složiti da Srbija od valova za prasiće hitno treba da postane negovana slavska trpeza, kojoj se više prinosi nego što se s nje uzima. Veliko je pitanje, međutim, može li Srbija da izvede takav podvig, iako predizborni spotovi prave zaglušujuću buku upravo na tu temu.

Na žalost, šanse za tako nešto su skoro nikakve. Prvo, u Srbiji već deset godina i više traje ozbiljna kriza liderstva i entropija političkih ideja. Srbija ima recikliranu političku scenu iz devedesetih godina prošlog veka, koji podrazumeva i posthumno prisustvo Slobodana Miloševića koji je još uvek aktuelan krivac za sve nedaće demokratske Srbije.

Drugo, ovde niko nikada nije postavio pitanje odgovornosti EU za jadno ekonomsko i političko stanje Srbije. Tužna je činjenica da su isključivo vodeće evroatlantske države krojile sve demokratske vlade Srbije, a da pritom Srbija nikada nije evropeizovana iznutra. Evropeizacija Srbije svedena je na evropsko prekrajanje njenih legalnih granica, birokratske ucene i laži, umesto na razvoj.

Treće, poslednjim prekomponovanjem političke scene, sve ključne političke snage pripale su korpusu evroatlantskih snaga. O evropskim perspektivama zemlje ne razmišlja se kretaivno i odgvorno, nego uniformno, birokratski i isključivo. Pritom, niko pouzdano ne zna šta je logička osnova političkih programa ključnih stranaka.

Tako vladajuća koalicija tvrdi da će nastaviti politiku „i Kosovo i EU“, iako EU odavno isključuje Kosovo i Metohiju iz Srbije, a bivši radikali tvrde da će gajiti vrlo tesne veze s Ruskom Federacijom, iako su im evropske integracije, koje opet isključuju posebne ekonomske odnose Srbije s bilo kim, ključni politički cilj, a u Predsedništvu im sede istaknuti članovi ili saradnici evroatlantskih trustova mozgova u Srbiji u funkciji NATO pakta.

Četvrto, konačno iščeznuće političkih ideja dovelo je evroatlantiste među dojučerašnje nacionaliste, socijaliste na tik do anglofila koji bi odmah priznali albansku državnost na Kosovu i Metohiji, a islamiste među socijaldemokrate i tako do konačnog suženja političke svesti Srbije.

Peto, srpske stranke ozbiljno oskudevaju u kvalitetu ljudstva. Kadrovski potencijal stranaka slabašno oscilira pri dnu morala, obrazovanosti i stručnosti. Javna je tajna da se neki od ključnih aktera političke scene, uprkos šarmu kojim privlače glasače, dovode u vezu s trgovinom narkoticima. Naprosto, pristojan svet, čast malobrojnim izuzecima, drži se podalje od srpske politike.

Čovek bi očekivao da će predizborne ideje u Srbiji ponuditi nove, osvežavajuće političke horizonte. Umesto njih, izvesno je da će politička scena Srbije, slabljenjem morala u politici i snage u ekonomiji, zarasti u još gušću džunglu tajkunizacije i partitokratije, maskirane u borca protiv same sebe.

Naprosto, ljudi u Gračanici šetaće po trotoaru asfaltiranom donacijama iz Albanije, a Srbi će po Srbiji živeti od evropskog progresa iz bučnih političkih spotova. Šta mislite, koja je od ove dve stvarnosti ona prava?

Izvor: Glas Rusije