Бранко Жујовић: Евро-партитократизам остаје једина идеологија Србије

Сви ће се, маркетиншки притворно, сложити да Србија од валова за прасиће хитно треба да постане негована славска трпеза, којој се више приноси него што се с ње узима. Велико је питање, међутим, може ли она да изведе такав подвиг, иако предизборни спотови праве заглушујућу буку управо на ту тему

За почетак, вест коју вам српске странке у сред своје предизборне хистерије неће саопштити: изградњу тротоара у Грачаници, веома важном српском насељу на Косову, донацијом од 300.000 евра финансира влада Албаније.

Када иступите из комуникационог лудила, које се шири предизборном какофонијом увреда и омаловажавања, видећете да партитократизам остаје једина преостала идеологија Србије. Ако је веровати медијима, а на жалост јесте, српска политичка сцена досегла је пун капацитет страначке проточности евроатлантских и тајкунских интереса: скоро да ће свако после 6. маја моћи да легне у коалициони кревет с било ким.

Патриотизам, социјализам, неолиберализам, национализам, сепаратизам, аутономизам, посткапитализам… Све идеје српске политичке сцене, заједно са својим моралним прерогативима какви год да јесу, банкротирале су пред интересима ЕУ и српских тајкуна да у Београду и даље држе послушне страначке валове за прасиће.

Разуме се, сви ће се, маркетиншки притворно, сложити да Србија од валова за прасиће хитно треба да постане негована славска трпеза, којој се више приноси него што се с ње узима. Велико је питање, међутим, може ли Србија да изведе такав подвиг, иако предизборни спотови праве заглушујућу буку управо на ту тему.

На жалост, шансе за тако нешто су скоро никакве. Прво, у Србији већ десет година и више траје озбиљна криза лидерства и ентропија политичких идеја. Србија има рециклирану политичку сцену из деведесетих година прошлог века, који подразумева и постхумно присуство Слободана Милошевића који је још увек актуелан кривац за све недаће демократске Србије.

Друго, овде нико никада није поставио питање одговорности ЕУ за јадно економско и политичко стање Србије. Тужна је чињеница да су искључиво водеће евроатлантске државе кројиле све демократске владе Србије, а да притом Србија никада није европеизована изнутра. Европеизација Србије сведена је на европско прекрајање њених легалних граница, бирократске уцене и лажи, уместо на развој.

Треће, последњим прекомпоновањем политичке сцене, све кључне политичке снаге припале су корпусу евроатлантских снага. О европским перспективама земље не размишља се кретаивно и одгворно, него униформно, бирократски и искључиво. Притом, нико поуздано не зна шта је логичка основа политичких програма кључних странака.

Тако владајућа коалиција тврди да ће наставити политику „и Косово и ЕУ“, иако ЕУ одавно искључује Косово и Метохију из Србије, а бивши радикали тврде да ће гајити врло тесне везе с Руском Федерацијом, иако су им европске интеграције, које опет искључују посебне економске односе Србије с било ким, кључни политички циљ, а у Председништву им седе истакнути чланови или сарадници евроатлантских трустова мозгова у Србији у функцији НАТО пакта.

Четврто, коначно ишчезнуће политичких идеја довело је евроатлантисте међу дојучерашње националисте, социјалисте на тик до англофила који би одмах признали албанску државност на Косову и Метохији, а исламисте међу социјалдемократе и тако до коначног сужења политичке свести Србије.

Пето, српске странке озбиљно оскудевају у квалитету људства. Кадровски потенцијал странака слабашно осцилира при дну морала, образованости и стручности. Јавна је тајна да се неки од кључних актера политичке сцене, упркос шарму којим привлаче гласаче, доводе у везу с трговином наркотицима. Напросто, пристојан свет, част малобројним изузецима, држи се подаље од српске политике.

Човек би очекивао да ће предизборне идеје у Србији понудити нове, освежавајуће политичке хоризонте. Уместо њих, извесно је да ће политичка сцена Србије, слабљењем морала у политици и снаге у економији, зарасти у још гушћу џунглу тајкунизације и партитократије, маскиране у борца против саме себе.

Напросто, људи у Грачаници шетаће по тротоару асфалтираном донацијама из Албаније, а Срби ће по Србији живети од европског прогреса из бучних политичких спотова. Шта мислите, која је од ове две стварности она права?

Извор: Глас Русије


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.