Tamna hronika: Proleće, kraljevski plašt

Piše Vasa Pavković

1.
Proleće, đubrišta
Kud god da krenem ovih prvih prolećnih dana putevima Srbije, na sever ili jug, ista turobna slika. Posvuda, kraj puta, po jarkovima, livadama, plastične flaše. Kese  po golim krošnjama. Trava je tek nejako nikla, žbunje jedva iždžikljalo –  još nisu sakrili ovo ruglo. Na putu ka Ralji  bilbord s parolom: AKO PRIPADAŠ LJUDSKOM RODU, NE ZAGAĐUJ PRIRODU! Ali izgleda da ima puno onih koji ne pripadaju rodu na koji Deca Šumadije (u potpisu bilborda) apeluju. Možda bi stvar rešilo da ministar Dulić gromoglasno i slavodobitno izjavi kako je očišćeno 56,4 odsto Srbije? Pre godinu-dve mu je uspelo (šta?), možda mu i sad uspe (šta?) A dobro bi se uklopilo i u predizbornu propagandu.

2.
Oficirova kći
Nedavno je „Geopoetika“ objavila roman „Oficirova kći“ Milana Milišića. Pesnika koji je poginuo na vratima svoje kuće, u vreme bombardovanja Dubrovnika. Za zemnog života Milišić je bio cenjen i poznat na celom eksjugoslovenskom prostoru kao pesnik i prevodilac „Hobita“. Posle smrti objavljeno je desetak njegovih knjiga – u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu – ali osim poezije i kolekcija eseja,  raznih proza. Roman „Oficirova kći“ je ispovest žene koja se vraća u dane detinjstva i rekonstruiše svoje odrastanje i sazrevanje u Sisku, Šapcu i najposle Dubrovniku, posle Drugog svetskog rata, od prvih sećanja, do prvih ljubavi i očeve smrti. Impresionira ne toliko lirizam romana, koji se od Milišića mogao očekivati, nego njegova humorna i fantastička komponenta – i čovek ne može, a da ne oseća tugu kad je svestan kako  bi se  „Oficirova kći“, da je pesnik dočekao njenu premijeru, našla u uskom krugu najboljih romana na srpskohrvatskom govornom području.

3.
Neka reklama
Odjednom reklame za pivo i uloške, za fantastičan volumen trepavica i vikend akcije „Rode“, „Maksija“ i „Disa“  kao da postiđene tonu u senku. Potiskuju ih, bez milosti prema njima i nama, reklame stranaka. Na nekim od tih reklama, spisak koalicionih stranaka je dug skoro kao u vreme DOS-a. Čovek ne može, a da se ne seti političarskih opravdavanja – kako je DOS malo  uradio  upravo zbog velikog broja koalicionih  interesenata. Sad su  isti političari zaboravili i prethodnu smetnju i ranije opravdanje. Dobro bi bilo da se birači sete upravo tih razloga.

[restrictedarea]

4.
Presvlačenje
Prepodne naš predsednik prima austrijskog  državnika – predsednik je Srbije. Ali popodne, presvlači se i postaje agitator DS-a. Kada bi tako činio svakog dana, znali bismo da je prepodne predsednik svih, a popodne samo nekih od nas.  Međutim, ima dana kada je predsednik prepodne u agitaciji, a popodne predstavlja državu. To remeti ritam naših očekivanja i dodatno zbunjuje i birače i građane.
Još kad prepodne Dinkić  priča o „Juri“ i „Fijatu“, kao svojim URSO podvizima, a popodne predsednik kao njegovim ili našim – konfuzija je potpuna. Kome verovati i u koje doba dana – pita se već na samom početku glasačke kampanje građanin Srbije.

5.
Žan Žiro
Nikada smrt nekog strip crtača nije izazvala tako bolan odjek u svetu kao odlazak Žana Žiroa. Jedan francuski političar je pokušao da objasni ovaj neverovatni odjek dvostrukom karijerom velikog crtača. S jedne strane, on je stvarao klasični vestern – Bluberija, skoro pola veka, s druge, kao Mebijus, radio je avangardne stripove, koji su redefinisali mogućnosti devete umetnosti i preusmerile njen tok. Bez ikakvog formalnog crtačkog obrazovanja, prošavši Žižeovu crtačku školu u Džeri Springu, Žiro je snagom velikog rada i vanrednog talenta uspevao da koristi i menja žanr, da ga unapređuje i širi njegove mogućnosti, i sve to čudesno elegantnom linijom.  Ako nekog  teši ta floskula, evo je: Žiro je umro, ali će stripovi iz oba toka njegove karijere živeti večno, izazivajući ushićenje  čitalaca svih generacija.

6.
Verica Barać
Smrt Verice Barać još jednom je potvrdila licemernost  gospodara našeg života. Upravo oni koji su je najviše maltretirali, sada proliše kofe krokodilskih suza za ovom hrabrom ženom. Greška je načinjena, znaju oni, kada joj je povereno da vodi telo koje će se boriti protiv korupcije. Mislili su da će Verica Barać zarađivati platu ne talasajući javno mnjenje. Ali ne lezi vraže, očito je nisu dobro poznavali.
Sada moraju da paze koga će postaviti umesto ove časne žene. Najbolje bi bilo nekog skrivenog partijskog kadra, neku „krticu“ – pa će moći da rade šta hoće i neće morati da lažno plaču jednog dana, nego iskreno i od srca. Tako će svima biti lakše. I mi ćemo se manje stideti, i sebe i njih.

7.
„Malena Banjska“
Poezija je kvintisencija srpske književnosti – to se često čuje u javnosti – i među piscima, i među kritičarima i kod publike. Slažem se, i sam mislim tako – ali da li sva poezija?
Koliko još ima pesnika zbog kojih nam i srce i mozak zadrhte? Koliko ima pesnika čiju pesmu poželimo da naučimo napamet i govorimo u sebi? Reklo bi se – sve manje i manje. Jedna od tih je pesnikinja Milena Marković. Čitanje njenih pesničkih knjiga suočava nas sa istinskom i autentičnom poezijom, neočekivanom kao nedavni veliki sneg ili ovo naglo proleće, ili neka letnja oluja koju slutim, ili šta znam:  neko preobražavanje, u teškom trenutku, na tajnom mestu, autentično kao Milenin nepretenciozni, usamljenički glas u njene četiri kultne pesničke zbirke.
Sumnjao sam da se može napisati moderna rodoljubiva pesma sve dok nisam pročitao Mileninu pesmu „Malena Banjska“. Pročitajte je i vi – tek da se uverite da je poezija još uvek kvintisencija…itd.

8.
Proleće, Kraljevski plašt
Otići u prirodu – uprkos plastičnim flašama u travi i kesama po krošnjama.
Dok vi budete čitali ove redove, trava će se još više dići, krošnje ozeleneti – Srbija će biti lepa, kao što je lepa oduvek, i bez nas.  Otići u prirodu, u neku šumu, šetati kakvom osunčanom stazom. Bezbrižno – možda,  kao ja u Guberevačkim šumama, naletite na Kraljevskog plašta, najlepšeg dnevnog leptira Evrope. On je u Velikoj Britaniji iščezao pre vek i po – ali ga pedantni Englezi i dalje uvrštavaju u svoje leptirološke knjige – naime, ponekad iz Evrope, nošen vetrom  preleti na ostrvo i neki posmatrač ga vidi!
Tačno je da vrsta ubrzano iščezava u celoj Evropi – ali kod nas se još može sresti. Što da sebi ne priredite taj praznik i vidite istinsko prirodno čudo. Imaćete o čemu da pričate unucima, za četrdeset-pedeset godina.

__________

malena banjska

krenula sam u mitrovicu ibarskom magistralom
tamo su čučavci i traktori i drveće otežalo od voća
i devojčice sa golim pupkovima
stigla sam do kosova odakle je moja majka i
njena majka
i sestra mi se tamo rodila a doktor je bio pijan
videla sam američke vojnike
guzati su a jedan je nosio
bifokalne naočari
dosta su mali možda neke veće šalju na
druga mesta
svuda su visele zastave
meni to ne znači zastava je zastava
u vojsku nisam išla a nisam ni sposobna
i velika sam kukavica i lažem kad zinem
a trava je bila toliko zelena da ubada
i nebo je bilo tako blizu da uspava
sladak san na pustom polju
i šta će tu ti guzati vojnici naoružani do zuba
i onda sam videla znak sa desne strane
na njemu je pisalo banjska
i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja
i groblje i ibar voda i tu me je stiglo
i neće da pusti
i nikad neće da pusti jer sam se setila
usred noći bi se setila
i nikad neću da zaboravim banjsku
zato što
neko beše strahinjiću bane
beše bane u malenoj
banjskoj.

[/restrictedarea]