Тамна хроника: Пролеће, краљевски плашт

Пише Васа Павковић

1.
Пролеће, ђубришта
Куд год да кренем ових првих пролећних дана путевима Србије, на север или југ, иста туробна слика. Посвуда, крај пута, по јарковима, ливадама, пластичне флаше. Кесе  по голим крошњама. Трава је тек нејако никла, жбуње једва ижџикљало –  још нису сакрили ово ругло. На путу ка Раљи  билборд с паролом: АКО ПРИПАДАШ ЉУДСКОМ РОДУ, НЕ ЗАГАЂУЈ ПРИРОДУ! Али изгледа да има пуно оних који не припадају роду на који Деца Шумадије (у потпису билборда) апелују. Можда би ствар решило да министар Дулић громогласно и славодобитно изјави како је очишћено 56,4 одсто Србије? Пре годину-две му је успело (шта?), можда му и сад успе (шта?) А добро би се уклопило и у предизборну пропаганду.

2.
Официрова кћи
Недавно је „Геопоетика“ објавила роман „Официрова кћи“ Милана Милишића. Песника који је погинуо на вратима своје куће, у време бомбардовања Дубровника. За земног живота Милишић је био цењен и познат на целом ексјугословенском простору као песник и преводилац „Хобита“. После смрти објављено је десетак његових књига – у Београду, Сарајеву, Загребу – али осим поезије и колекција есеја,  разних проза. Роман „Официрова кћи“ је исповест жене која се враћа у дане детињства и реконструише своје одрастање и сазревање у Сиску, Шапцу и најпосле Дубровнику, после Другог светског рата, од првих сећања, до првих љубави и очеве смрти. Импресионира не толико лиризам романа, који се од Милишића могао очекивати, него његова хуморна и фантастичка компонента – и човек не може, а да не осећа тугу кад је свестан како  би се  „Официрова кћи“, да је песник дочекао њену премијеру, нашла у уском кругу најбољих романа на српскохрватском говорном подручју.

3.
Нека реклама
Одједном рекламе за пиво и улошке, за фантастичан волумен трепавица и викенд акције „Роде“, „Максија“ и „Диса“  као да постиђене тону у сенку. Потискују их, без милости према њима и нама, рекламе странака. На неким од тих реклама, списак коалиционих странака је дуг скоро као у време ДОС-а. Човек не може, а да се не сети политичарских оправдавања – како је ДОС мало  урадио  управо због великог броја коалиционих  интересената. Сад су  исти политичари заборавили и претходну сметњу и раније оправдање. Добро би било да се бирачи сете управо тих разлога.

[restrictedarea]

4.
Пресвлачење
Преподне наш председник прима аустријског  државника – председник је Србије. Али поподне, пресвлачи се и постаје агитатор ДС-а. Када би тако чинио сваког дана, знали бисмо да је преподне председник свих, а поподне само неких од нас.  Међутим, има дана када је председник преподне у агитацији, а поподне представља државу. То ремети ритам наших очекивања и додатно збуњује и бираче и грађане.
Још кад преподне Динкић  прича о „Јури“ и „Фијату“, као својим УРСО подвизима, а поподне председник као његовим или нашим – конфузија је потпуна. Коме веровати и у које доба дана – пита се већ на самом почетку гласачке кампање грађанин Србије.

5.
Жан Жиро
Никада смрт неког стрип цртача није изазвала тако болан одјек у свету као одлазак Жана Жироа. Један француски политичар је покушао да објасни овај невероватни одјек двоструком каријером великог цртача. С једне стране, он је стварао класични вестерн – Блуберија, скоро пола века, с друге, као Мебијус, радио је авангардне стрипове, који су редефинисали могућности девете уметности и преусмериле њен ток. Без икаквог формалног цртачког образовања, прошавши Жижеову цртачку школу у Џери Спрингу, Жиро је снагом великог рада и ванредног талента успевао да користи и мења жанр, да га унапређује и шири његове могућности, и све то чудесно елегантном линијом.  Ако неког  теши та флоскула, ево је: Жиро је умро, али ће стрипови из оба тока његове каријере живети вечно, изазивајући усхићење  читалаца свих генерација.

6.
Верица Бараћ
Смрт Верице Бараћ још једном је потврдила лицемерност  господара нашег живота. Управо они који су је највише малтретирали, сада пролише кофе крокодилских суза за овом храбром женом. Грешка је начињена, знају они, када јој је поверено да води тело које ће се борити против корупције. Мислили су да ће Верица Бараћ зарађивати плату не таласајући јавно мњење. Али не лези враже, очито је нису добро познавали.
Сада морају да пазе кога ће поставити уместо ове часне жене. Најбоље би било неког скривеног партијског кадра, неку „кртицу“ – па ће моћи да раде шта хоће и неће морати да лажно плачу једног дана, него искрено и од срца. Тако ће свима бити лакше. И ми ћемо се мање стидети, и себе и њих.

7.
„Малена Бањска“
Поезија је квинтисенција српске књижевности – то се често чује у јавности – и међу писцима, и међу критичарима и код публике. Слажем се, и сам мислим тако – али да ли сва поезија?
Колико још има песника због којих нам и срце и мозак задрхте? Колико има песника чију песму пожелимо да научимо напамет и говоримо у себи? Рекло би се – све мање и мање. Једна од тих је песникиња Милена Марковић. Читање њених песничких књига суочава нас са истинском и аутентичном поезијом, неочекиваном као недавни велики снег или ово нагло пролеће, или нека летња олуја коју слутим, или шта знам:  неко преображавање, у тешком тренутку, на тајном месту, аутентично као Миленин непретенциозни, усамљенички глас у њене четири култне песничке збирке.
Сумњао сам да се може написати модерна родољубива песма све док нисам прочитао Миленину песму „Малена Бањска“. Прочитајте је и ви – тек да се уверите да је поезија још увек квинтисенција…итд.

8.
Пролеће, Краљевски плашт
Отићи у природу – упркос пластичним флашама у трави и кесама по крошњама.
Док ви будете читали ове редове, трава ће се још више дићи, крошње озеленети – Србија ће бити лепа, као што је лепа одувек, и без нас.  Отићи у природу, у неку шуму, шетати каквом осунчаном стазом. Безбрижно – можда,  као ја у Губеревачким шумама, налетите на Краљевског плашта, најлепшег дневног лептира Европе. Он је у Великој Британији ишчезао пре век и по – али га педантни Енглези и даље уврштавају у своје лептиролошке књиге – наиме, понекад из Европе, ношен ветром  прелети на острво и неки посматрач га види!
Тачно је да врста убрзано ишчезава у целој Европи – али код нас се још може срести. Што да себи не приредите тај празник и видите истинско природно чудо. Имаћете о чему да причате унуцима, за четрдесет-педесет година.

__________

малена бањска

кренула сам у митровицу ибарском магистралом
тамо су чучавци и трактори и дрвеће отежало од воћа
и девојчице са голим пупковима
стигла сам до косова одакле је моја мајка и
њена мајка
и сестра ми се тамо родила а доктор је био пијан
видела сам америчке војнике
гузати су а један је носио
бифокалне наочари
доста су мали можда неке веће шаљу на
друга места
свуда су виселе заставе
мени то не значи застава је застава
у војску нисам ишла а нисам ни способна
и велика сам кукавица и лажем кад зинем
а трава је била толико зелена да убада
и небо је било тако близу да успава
сладак сан на пустом пољу
и шта ће ту ти гузати војници наоружани до зуба
и онда сам видела знак са десне стране
на њему је писало бањска
и ту ме је стигла и баба и мајка и сестра и земља
и гробље и ибар вода и ту ме је стигло
и неће да пусти
и никад неће да пусти јер сам се сетила
усред ноћи би се сетила
и никад нећу да заборавим бањску
зато што
неко беше страхињићу бане
беше бане у маленој
бањској.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *