SVETLA HRONIKA Žene, Rusi i ravnopravnost

Piše Mašan Podrugović

Dok žene, po ugledu ne na brzu nego na prebrzu hranu, spravljaju sulude zakone u Skupštini, mlate po ceo dan o evropskim standardima, o svojoj afirmaciji, procentima zastupljenosti, a sve bespogovorno slušajući naredbe onih iznad njih, muškarci koji su sa svojim kuvarskim veštinama zaposeli  sve kuhinje na televizijskim kanalima – kuvaju li, kuvaju

Bila je to mala Osmomartovska pomama. Te osnažiti žene, te trebalo bi da u politici i medijima bude mnogo više žena jer bi to bilo spasonosno, te moderne žene su se poput ocvalih ili sredovečnih Gojkovica ugradile u naše današnje EU uspehe i srpsku demokratiju, te trebalo bi obavezno da ih u Narodnoj skupštini i vladama bude više od obaveznih trideset odsto… I sve tako redom ili bez ikakvog reda. Pa je tako, eto, i red da se izrazi nekoliko nedoumica i pitanja.
U istoriji savremenog srpskog višepartizma nije bilo nedemokratskijeg  odlučivanja od ovog u poslednjem sazivu Parlamenta. Nikada do sada nije bilo goreg komandovanja, upravljanja i poslovničkog uređivanja rada. Tim  Parlamentom vladale su upravo žene. Na gvozdenoj disciplini i načinu na koji se izriču kazne i zavodi red, Gordani Čomić zavide svi čuvar reda i zatvora. Nema tako brzog spravljanja hrane koje može da nadmaši brzinu kojom je Skupština pod dominacijom žena donosila zakone. Ukus brzo spravljenih zakona bio je  nepodnošljiv,  a većina je bila tako nesvarljiva, da  u skladu sa tom recepturom nisu ni mogle biti donete odgovarajuće uredbe za njihovo sprovođenje. Parlament nikada ranije  u političkom životu nije bio toliko u zapećku. Da li se u takvoj ulozi našao baš zbog žena poslušnika ili, pak, mačističkog pristupa šefova države i vlade, kao  i njenih činovnika?
Takva poslušnička sudbina zadesila je i pravosuđe. Pravosuđem i u evropskim razmerama poznatom reformom dominantno vladaju i o svemu odlučuju, opet, žene. Da li je do toga došlo zbog poslušničkog karaktera žena ili zavodničkih sklonosti Boška Ristića, ili pak zbog iskrene opčinjenosti muškim principom kojim on tako ubedljivo fascinira? Ne možemo prevideti ni velike tekovine koje je ostavilo zapovedanje žena u energetskim ministarstvima, u raspoređivanju novca iz „Nacionalnog investicionog  programa“ ili „Centralne nacionalne banke“.
Opšte je mesto da je u medijima zavedena potpuna kontrola od strane režima, kao i da je sloboda medija i javne reči ozbiljno ugrožena. Mediji se nikada toliko sladostrasno kao danas nisu predavali i podavali vlastima na svim nivoima. Pogledamo li medije, videćemo da su na njima i u njima u najvećem broju žene, naročito kada je o televiziji reč. Iz razloga političke korektnosti, ne možemo tvrditi da su u najvećem broju slučajeva žene  „šlihterke“ ili opsluživačice režima ili jednostavno nekvalifikovane, ali se naprosto mora zapaziti njihova predana lojalnost režimu i spremnost da mu bespogovorno služe. Ne umanjujemo i ne odričemo takvu spremnost služenja režimu i u slučaju muškaraca, ali to je već bezbroj puta opisivano, a uz to i nekako gadno i odvratno, dok je kod žena sve to više koketno i zavodljivo. One su do kraja lojalne, ponekad mazno neposlušne, sa tobože provokativnim, a vazelinskim pitanjima, kao u nekakvoj ljubavnoj igri. Zavedene, tako one pokušavaju, sa svih televizija, da zavedu glasače i da ih podvedu vlastima.
Dodamo li ovom malom nabrajanju i priličan broj novinarskih škola i kurseva koje vode upravo gore opisane žene, slika o ravnopravnosti postaje još potpunija. Nisu ovo nikakvi izuzeci koji bi utešno potvrđivali neko sveto i dobro pravilo, ovo je samo dokaz da pored pravila o poštovanju ravnopravnosti žena postoje i ovakvi, doduše veoma masovni, izuzeci koji se već pretvaraju u pravilo.
Za razliku od žena, muškarci su sa svojim kuvarskim veštinama zaposeli  sve kuhinje na televizijskim kanalima. Dok žene po ugledu ne na brzu nego na prebrzu hranu spravljaju sulude zakone u Skupštini, i mlate po ceo dan o evropskim standardima, o svojoj afirmaciji, procentima zastupljenosti, a sve bespogovorno slušajući naredbe onih iznad njih, muškarci kuvaju li, kuvaju.
Stiče se utisak da bi se tu nešto ipak dalo popraviti. Tačno je da su nepristanak da opslužuju samo članove svoje porodice žene demonstrirale napuštanjem kuhinja, kuća i stanova, ali da li je zaista dobro da poslušnička i opsluživačka svojstva  demonstriraju po medijima i političkim organizacijama ili u samom Parlamentu?
Navedene kritičke nedoumice pre svega su prilog razjašnjavanju problema muško-ženske ravnopravnosti, pa tek onda „sve ostalo“.
Kada govorimo o paradoksima i „neobičnostima“, pomenimo i da je većina medija u Srbiji posvećivala daleko više prostora političarima ili  nevladinim aktivistima koji su izgubili predsedničke izbore u Rusiji, pa čak i onima koji su osporavali regularnost izbora, nego ubedljivom pobedniku Vladimiru Putinu. U samoj Rusiji dve trećine birača glasalo je za Putina, ali je Putin, kako možemo da saznamo iz srpskih medija (činjenica koju niko nije demantovao), izgubio izbore na biračkim mestima u Londonu i Beogradu. U inostranstvu, dakle, samo na ta dva glasačka mesta.
Eto, poraženima u Rusiji i to je neka kompenzacija. I u Srbiji imaju podršku, i to ne samo od medija i većine srpskih političara, nego i od ruskih glasača u Srbiji. Možda se i tako može objasniti više nego uočljiva saradnja ruskih poslovnih krugova u Srbiji sa medijima (i ne samo sa njima), koji osporavaju Putinovu pobedu i otvorenom netrpeljivošću dočekuju svaki potez Rusije na međunarodnom i unutrašnjem planu. To je još jedan dokaz da su izbori za predsednika Rusije bili stvarno demokratski.
A to je i neka vrsta odgovora na pitanje: Ima li Rusa u Srbiji? Ima.
No, naravno, takve i slične pojave  ne mogu da pomute poštovanje i zahvalnost Srba  Rusiji i Vladimiru Putinu, na podršci koju su pružali i pružaju Srbiji u očuvanju njenog teritorijalnog integriteta i suverenosti. Da o ljubavi među narodima i ne govorimo.