СВЕТЛА ХРОНИКА Жене, Руси и равноправност

Пише Машан Подруговић

Док жене, по угледу не на брзу него на пребрзу храну, справљају сулуде законе у Скупштини, млате по цео дан о европским стандардима, о својој афирмацији, процентима заступљености, а све беспоговорно слушајући наредбе оних изнад њих, мушкарци који су са својим куварским вештинама запосели  све кухиње на телевизијским каналима – кувају ли, кувају

Била је то мала Осмомартовска помама. Те оснажити жене, те требало би да у политици и медијима буде много више жена јер би то било спасоносно, те модерне жене су се попут оцвалих или средовечних Гојковица уградиле у наше данашње ЕУ успехе и српску демократију, те требало би обавезно да их у Народној скупштини и владама буде више од обавезних тридесет одсто… И све тако редом или без икаквог реда. Па је тако, ето, и ред да се изрази неколико недоумица и питања.
У историји савременог српског вишепартизма није било недемократскијег  одлучивања од овог у последњем сазиву Парламента. Никада до сада није било горег командовања, управљања и пословничког уређивања рада. Тим  Парламентом владале су управо жене. На гвозденој дисциплини и начину на који се изричу казне и заводи ред, Гордани Чомић завиде сви чувар реда и затвора. Нема тако брзог справљања хране које може да надмаши брзину којом је Скупштина под доминацијом жена доносила законе. Укус брзо справљених закона био је  неподношљив,  а већина је била тако несварљива, да  у складу са том рецептуром нису ни могле бити донете одговарајуће уредбе за њихово спровођење. Парламент никада раније  у политичком животу није био толико у запећку. Да ли се у таквој улози нашао баш због жена послушника или, пак, мачистичког приступа шефова државе и владе, као  и њених чиновника?
Таква послушничка судбина задесила је и правосуђе. Правосуђем и у европским размерама познатом реформом доминантно владају и о свему одлучују, опет, жене. Да ли је до тога дошло због послушничког карактера жена или заводничких склоности Бошка Ристића, или пак због искрене опчињености мушким принципом којим он тако убедљиво фасцинира? Не можемо превидети ни велике тековине које је оставило заповедање жена у енергетским министарствима, у распоређивању новца из „Националног инвестиционог  програма“ или „Централне националне банке“.
Опште је место да је у медијима заведена потпуна контрола од стране режима, као и да је слобода медија и јавне речи озбиљно угрожена. Медији се никада толико сладострасно као данас нису предавали и подавали властима на свим нивоима. Погледамо ли медије, видећемо да су на њима и у њима у највећем броју жене, нарочито када је о телевизији реч. Из разлога политичке коректности, не можемо тврдити да су у највећем броју случајева жене  „шлихтерке“ или опслуживачице режима или једноставно неквалификоване, али се напросто мора запазити њихова предана лојалност режиму и спремност да му беспоговорно служе. Не умањујемо и не одричемо такву спремност служења режиму и у случају мушкараца, али то је већ безброј пута описивано, а уз то и некако гадно и одвратно, док је код жена све то више кокетно и заводљиво. Оне су до краја лојалне, понекад мазно непослушне, са тобоже провокативним, а вазелинским питањима, као у некаквој љубавној игри. Заведене, тако оне покушавају, са свих телевизија, да заведу гласаче и да их подведу властима.
Додамо ли овом малом набрајању и приличан број новинарских школа и курсева које воде управо горе описане жене, слика о равноправности постаје још потпунија. Нису ово никакви изузеци који би утешно потврђивали неко свето и добро правило, ово је само доказ да поред правила о поштовању равноправности жена постоје и овакви, додуше веома масовни, изузеци који се већ претварају у правило.
За разлику од жена, мушкарци су са својим куварским вештинама запосели  све кухиње на телевизијским каналима. Док жене по угледу не на брзу него на пребрзу храну справљају сулуде законе у Скупштини, и млате по цео дан о европским стандардима, о својој афирмацији, процентима заступљености, а све беспоговорно слушајући наредбе оних изнад њих, мушкарци кувају ли, кувају.
Стиче се утисак да би се ту нешто ипак дало поправити. Тачно је да су непристанак да опслужују само чланове своје породице жене демонстрирале напуштањем кухиња, кућа и станова, али да ли је заиста добро да послушничка и опслуживачка својства  демонстрирају по медијима и политичким организацијама или у самом Парламенту?
Наведене критичке недоумице пре свега су прилог разјашњавању проблема мушко-женске равноправности, па тек онда „све остало“.
Када говоримо о парадоксима и „необичностима“, поменимо и да је већина медија у Србији посвећивала далеко више простора политичарима или  невладиним активистима који су изгубили председничке изборе у Русији, па чак и онима који су оспоравали регуларност избора, него убедљивом победнику Владимиру Путину. У самој Русији две трећине бирача гласало је за Путина, али је Путин, како можемо да сазнамо из српских медија (чињеница коју нико није демантовао), изгубио изборе на бирачким местима у Лондону и Београду. У иностранству, дакле, само на та два гласачка места.
Ето, пораженима у Русији и то је нека компензација. И у Србији имају подршку, и то не само од медија и већине српских политичара, него и од руских гласача у Србији. Можда се и тако може објаснити више него уочљива сарадња руских пословних кругова у Србији са медијима (и не само са њима), који оспоравају Путинову победу и отвореном нетрпељивошћу дочекују сваки потез Русије на међународном и унутрашњем плану. То је још један доказ да су избори за председника Русије били стварно демократски.
А то је и нека врста одговора на питање: Има ли Руса у Србији? Има.
Но, наравно, такве и сличне појаве  не могу да помуте поштовање и захвалност Срба  Русији и Владимиру Путину, на подршци коју су пружали и пружају Србији у очувању њеног територијалног интегритета и суверености. Да о љубави међу народима и не говоримо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *