Preždrani i izgladneli

Piše Mara Knežević Kern

Kako funkcionišu mehanizmi borbe za osvajanje tržišta hrane, i kako oni koji vladaju tržištem mogu da dovedu do izgladnjivanja šest miliona seoske sirotinje, zavisne od poljoprivrede

 

Ponavljajući mantru o „prekobrojnim“ žiteljima planete, mediji obavljaju značajan deo posla za nevidljive naručioce ovog slogana, iako je prema podacima američkog „Instituta za hranu i politiku razvoja“ utvrđeno da se za svakog žitelja planete dnevno proizvede po 4,5 kg hrane. Tragajući za kreatorima sistema u kojem od posledica gladi svakodnevno umre 16.000 dece,  Dan Morgan je knjigom „Trgovci žitaricama“ („The Merchandes of Grain“), objavljenom 1979, prvi put izneo u javnost istinu o sedam tajnih porodica, koje uz pomoć pet kompanija kontrolišu kompletno tržište hranom.
Do danas se malo toga promenilo, o čemu svedoči ugledni ekonomista i aktivista u seljačkom pokretu „Via kampusina“ Raj Patel. On je u knjizi „Preždrani i izgladneli: tržište, moć i skrivena borba za svetski sistem prehrane“ („Stuffed and Starved: Markets, Power and the Hidden Battle for the World’s Food System“) objasnio mehanizme borbe za osvajanje tržišta hrane, i paradoks po kojem oni koji vladaju tržištem mogu da dovedu do izgladnjivanja šest miliona seoske sirotinje, zavisne od poljoprivrede. Vaskrsavanje Codexa Alimentariusa upravo svedoči o nameri da se konačno uruši ideja o socijalnoj pravdi, i objavi kraj istorije.
Raj Patel se tokom rada u „Svetskoj banci“ do tančina upoznao sa metodama međunarodnih finansijskih institucija, koje putem dužničkog ropstva preuzimaju kontrolu proizvodnje hrane. „Danas kad proizvodimo više hrane nego ikada u istoriji, svaki deseti čovek na našoj planeti je izgladnjivan… Centri moći su se pomerali od Vavilona, preko Rimske imperije, Venecije i njenih trgovačkih partnera, a danas je ratni štab stacioniran u Londonu, sa isturenim odeljenjem u Švajcarskoj i Holandiji, da bi funkcionisao po principima mesopotamsko-rimsko-britanske mreže institucija formiranih da obezbede kontrolu nad prehrambenom industrijom i infrastrukturom koju su ustrojili.“

IRSKA GLAD

[restrictedarea]

Glad koja je harala Irskom od 1846. do 1847. godine i odnela preko 400.000 ljudi, poslužila je Patelu kao paradigma za genocidnu prirodu ovako ustrojenog poretka. U „Američkoj istoriji“ Holta Mekdugala, pisanoj u skladu sa potrebama vinovnika ovog genocida, tragedija irskog naroda je zabeležena pod imenom „Irish Potato Famine“, uz nemuštu opasku da je do pomora stanovništva došlo usled „podbačaja roda krompira“, što je još jedna korporativna laž.
Iako su prinosi krompira podbacili u celoj Evropi, samo su Irci umirali od gladi. Profesor Bil Bigelov (Bill Bigelow) je ovu činjenicu uzeo kao polaznu tačku za svoje predavanje namenjeno studentima, objavljeno pod naslovom „Glad na suđenju“ („Hunger on Trial“). On je konačno pred javnost izneo glavne krivce, među kojima su: britanski zemljoposednici (naplaćivali zakup izgladnelim seljacima i izvozili svu proizvedenu hranu), britanska vlada (dozvoljavala ovakvu politiku i uskraćivala pomoć narodu), Anglikanska crkva (nikad nije osudila ovaj zločin) i „Politička ekonomija“ – ugrađena u sistem kolonijalnog kapitalizma.
Tomas Galager (Thomas Gallagher) je u knjizi „Paddy’s Lament“ izneo potresne detalje  tragične 1845. godine. „Biljne vaši su zaista uništile čitav rod krompira, ali su ostali usevi rodili. Kolonijalne britanske vlasti, uprkos tome, nastavljaju da izvoze hranu iz Irske, ne osvrćući se na osnovne prehrambene potrebe stanovništva. Hrana je za njih bila samo roba, namenjena onima koji daju više… Smitova nevidljiva ruka bila je novi Bog; u njega se bespogovorno verovalo, u njegov posao se nije trebalo mešati – hranjenje gladnih Iraca bilo je ravno bogohuljenju.” Ovaj princip se sprovodi i danas, bez ikakvog preispitivanja njegove etičke dimenzije. U tom kontekstu se pokreće i pitanje limitiranih mogućnosti monokulturne poljoprivrede, s obzirom na to da su Irci od Peruanaca dobili stotine varijeteta krompira, da bi u praksi sejali samo sortu „lumper“. (Peruanski narod je zahvaljujući gajenju velikog broja sorti uspeo da preživi: biljna bolest je obično napadala samo jednu vrstu krompira).
Među savremenim žrtvama ekonomije pohlepe našao se i Meksiko, uhvaćen u zamku sporazuma NAFTA (The North American Free Trade Agreement iz 1994). Meksičkom narodu je obećan pad cena kukuruza, ukoliko vlada liberalizuje uvoz i omogući „slobodnu konkurenciju“. Kad je počeo uvoz američkog kukuruza, cene su zaista pale, zato što je američkim uzgajivačima vlada SAD-a davala supstitucije. Međutim,  uništavanjem domaće proizvodnje u Meksiku, cene kukuruza su sedmostruko podignute, a sva dobit je otišla monopolistima iz prerađivačkog sektora (samo dve kompanije kontrolišu 97 odsto meksičkog tržišta). NAFTA je prisilila milion Meksikanaca da napusti sela i postane urbana sirotinja ili ilegalna radna snaga na američkim farmama.
Na Indiju se takođe vrši pritisak da proda svoje zalihe hrane, u skladu sa ekonomskim pravilima igre nametnutim od strane Britanije, čija imperijalna moć jača zahvaljujući dominantnoj ulozi u prometu žitarica. Bogati održavaju socijalni mir u sopstvenim zemljama, vraćajući glad u Aziju.

KUĆA VINDZORA
O ulozi Britanske kuće Vindzor u uspostavljanju globalne kontrole nad proizvodnjom i distribucijom hrane pisao je i Ričard Friman (studija objavljena 1995). Beskrupuloznu zloupotrebu političke moći, stečene zahvaljujući monopolskoj poziciji, sprovodi anglo-holandsko-švajcarski kartel, skoncentrisan oko „kuće Vindzora“, sa šest nadređenih žitnih kompanija – „Kargil“, „Kontinental“, „Luis Drajfus“, „Bundž i Born“, „Andre“ i „Arčer Denijals Midland/Tofer“. Vindzorski kartel rukovodi svetskom proizvodnjom sirovina i hrane, prouzrokujući smrt miliona ljudi kojima ovi proizvodi, zbog siromaštva, nisu dostupni. Kartel u međuvremenu gomila robu, čekajući povoljne uslove na tržištu ili direktive političkog establišmenta – po čijem nalogu se izgladnjuju čitavi neposlušni i prekobrojni narodi.
Vremenom je oligarhija, pod dirigentskom palicom Vindzora, izgradila integrisan sirovinski kartel, podeljen na tri segmenta: energija, sirovine, minerali, sve manje se baveći isporukom hrane. Na vrhu piramide se nalazi „Haus of Vindzor“ i „Klab of d ajsles“, a odmah ispod njih je „Vorld vajd fund for nejčr“, kojim rukovodi londonski „dužd“,  princ Filip. „Oligarhija ustoličena u Vindzoru poseduje sve ove kartele, i koristi ih kao instrumente moći – akumulirane vekovima – u cilju ukidanja nacionalne nezavisnosti država širom sveta… Posle Drugog svetskog rata i masovne gladi iz pepela je iznikao korporativni ‘humanitarni’ blok, sa programom ‘Hrana za mir’, da bi od 160 miliona tona, 1979. godine, danas dostigao promet od 215 miliona tona godišnje. Oligarsi su negirali pravo naroda da uzgajaju sopstveno seme, proizvode đubrivo, izgrade vodosnabdevanje, s namerom da ih učine zavisnim i svedu na status vazala: uvozi ono što ti kartel nameće ili umri od gladi!“
Deo ovog programa je višedecenijsko uništavanje malih, samodovoljnih farmi, uz pomoć „Fud sejfeti modernizejšn akta“, osmišljenog i promovisanog 2009, u cilju otežavanja položaja malih seljačkih imanja, čiji će proizvodi – pre iznošenja na tržište – biti izloženi strogim proverama. Ceo postupak reguliše „Nacional animal ID sistem“ (NAIS), sačinjen od niza direktiva, među kojima je i obaveza da se životinjama na farmi ugradi radiofrekventni identifikator. Istovremeno NAIS omogućava velikim uzgajivačima, čija se stoka nalazi stešnjena u zatvorenom prostoru, da svoje farme registruje kao jedinicu, dok vlasnici životinja hranjenih u prirodnim uslovima (pašnjaci, dvorišta) moraju svaku životinju posebno da registruju. Mala domaćinstva će plaćati 20-30 dolara po životinji, dok će na velikim farmama trošak iznositi jedan-dva dolara. Oni koji žele da sami uzgajaju hranu biće izgnanici i begunci, a oni koji odluče da poštuju zakon biće taoci globalnih konglomerata.
Zakon unosi restriktivne mere i u oblast uzgoja povrća u privatnim baštama, naročito se fokusirajući na organsku poljoprivredu. Svakodnevnom kontrolom uzgoja, skladištenja, transporta i prerade hrane, federalni agenti sprovode svojevrsnu diktaturu, kažnjavajući poljoprivrednike za kršenje odredbi kaznama zatvora ili novčanom globom do 1.000.000 dolara. Pravi cilj akta nije briga o bezbednosti potrošača i kvalitetu hrane, već želja da se ometaju lokalni proizvođači hrane, sa razgranatom mrežom potrošača, koji ugrožavaju interese multinacionalnog agrobiznisa. Ovim putem im se olakšava potpuna kontrola tržišta, a istovremeno se oslobađaju obaveze etiketiranja GM proizvoda, kloniranog mesa, hormonski „obogaćenog“ mleka…
Bitna karika u tom lancu je prerađivačka industrija: ko poseduje pogone za prerađivanje sirovina (mlinovi, šećerane, uljare), taj poseduje poluge za upravljanje ekonomijom zemlje i crpi njeno bogatstvo. Industrija pakovanja i distribucije mesa je takođe značajna grana, pomoću koje kartel koncentriše svoju moć. Kartel hrane je devedesetih kupio veliki broj mlinova i pekara širom bivšeg Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, stavljajući ih pod totalnu kontrolu.

[/restrictedarea]