Преждрани и изгладнели

Пише Мара Кнежевић Керн

Како функционишу механизми борбе за освајање тржишта хране, и како они који владају тржиштем могу да доведу до изгладњивања шест милиона сеоске сиротиње, зависне од пољопривреде

 

Понављајући мантру о „прекобројним“ житељима планете, медији обављају значајан део посла за невидљиве наручиоце овог слогана, иако је према подацима америчког „Института за храну и политику развоја“ утврђено да се за сваког житеља планете дневно произведе по 4,5 кг хране. Трагајући за креаторима система у којем од последица глади свакодневно умре 16.000 деце,  Дан Морган је књигом „Трговци житарицама“ („The Merchandes of Grain“), објављеном 1979, први пут изнео у јавност истину о седам тајних породица, које уз помоћ пет компанија контролишу комплетно тржиште храном.
До данас се мало тога променило, о чему сведочи угледни економиста и активиста у сељачком покрету „Виа кампусина“ Рај Пател. Он је у књизи „Преждрани и изгладнели: тржиште, моћ и скривена борба за светски систем прехране“ („Stuffed and Starved: Markets, Power and the Hidden Battle for the World’s Food System“) објаснио механизме борбе за освајање тржишта хране, и парадокс по којем они који владају тржиштем могу да доведу до изгладњивања шест милиона сеоске сиротиње, зависне од пољопривреде. Васкрсавање Codexa Alimentariusa управо сведочи о намери да се коначно уруши идеја о социјалној правди, и објави крај историје.
Рај Пател се током рада у „Светској банци“ до танчина упознао са методама међународних финансијских институција, које путем дужничког ропства преузимају контролу производње хране. „Данас кад производимо више хране него икада у историји, сваки десети човек на нашој планети је изгладњиван… Центри моћи су се померали од Вавилона, преко Римске империје, Венеције и њених трговачких партнера, а данас је ратни штаб стациониран у Лондону, са истуреним одељењем у Швајцарској и Холандији, да би функционисао по принципима месопотамско-римско-британске мреже институција формираних да обезбеде контролу над прехрамбеном индустријом и инфраструктуром коју су устројили.“

ИРСКА ГЛАД

[restrictedarea]

Глад која је харала Ирском од 1846. до 1847. године и однела преко 400.000 људи, послужила је Пателу као парадигма за геноцидну природу овако устројеног поретка. У „Америчкој историји“ Холта Мекдугала, писаној у складу са потребама виновника овог геноцида, трагедија ирског народа је забележена под именом „Irish Potato Famine“, уз немушту опаску да је до помора становништва дошло услед „подбачаја рода кромпира“, што је још једна корпоративна лаж.
Иако су приноси кромпира подбацили у целој Европи, само су Ирци умирали од глади. Професор Бил Бигелов (Bill Bigelow) је ову чињеницу узео као полазну тачку за своје предавање намењено студентима, објављено под насловом „Глад на суђењу“ („Hunger on Trial“). Он је коначно пред јавност изнео главне кривце, међу којима су: британски земљопоседници (наплаћивали закуп изгладнелим сељацима и извозили сву произведену храну), британска влада (дозвољавала овакву политику и ускраћивала помоћ народу), Англиканска црква (никад није осудила овај злочин) и „Политичка економија“ – уграђена у систем колонијалног капитализма.
Томас Галагер (Thomas Gallagher) је у књизи „Paddy’s Lament“ изнео потресне детаље  трагичне 1845. године. „Биљне ваши су заиста уништиле читав род кромпира, али су остали усеви родили. Колонијалне британске власти, упркос томе, настављају да извозе храну из Ирске, не осврћући се на основне прехрамбене потребе становништва. Храна је за њих била само роба, намењена онима који дају више… Смитова невидљива рука била је нови Бог; у њега се беспоговорно веровало, у његов посао се није требало мешати – храњење гладних Ираца било је равно богохуљењу.” Овај принцип се спроводи и данас, без икаквог преиспитивања његове етичке димензије. У том контексту се покреће и питање лимитираних могућности монокултурне пољопривреде, с обзиром на то да су Ирци од Перуанаца добили стотине варијетета кромпира, да би у пракси сејали само сорту „лумпер“. (Перуански народ је захваљујући гајењу великог броја сорти успео да преживи: биљна болест је обично нападала само једну врсту кромпира).
Међу савременим жртвама економије похлепе нашао се и Мексико, ухваћен у замку споразума НАФТА (The North American Free Trade Agreement iz 1994). Мексичком народу је обећан пад цена кукуруза, уколико влада либерализује увоз и омогући „слободну конкуренцију“. Кад је почео увоз америчког кукуруза, цене су заиста пале, зато што је америчким узгајивачима влада САД-а давала супституције. Међутим,  уништавањем домаће производње у Мексику, цене кукуруза су седмоструко подигнуте, а сва добит је отишла монополистима из прерађивачког сектора (само две компаније контролишу 97 одсто мексичког тржишта). НАФТА је присилила милион Мексиканаца да напусти села и постане урбана сиротиња или илегална радна снага на америчким фармама.
На Индију се такође врши притисак да прода своје залихе хране, у складу са економским правилима игре наметнутим од стране Британије, чија империјална моћ јача захваљујући доминантној улози у промету житарица. Богати одржавају социјални мир у сопственим земљама, враћајући глад у Азију.

КУЋА ВИНДЗОРА
О улози Британске куће Виндзор у успостављању глобалне контроле над производњом и дистрибуцијом хране писао је и Ричард Фриман (студија објављена 1995). Бескрупулозну злоупотребу политичке моћи, стечене захваљујући монополској позицији, спроводи англо-холандско-швајцарски картел, сконцентрисан око „куће Виндзора“, са шест надређених житних компанија – „Каргил“, „Континентал“, „Луис Драјфус“, „Бунџ и Борн“, „Андре“ i „Арчер Денијалс Мидланд/Тофер“. Виндзорски картел руководи светском производњом сировина и хране, проузрокујући смрт милиона људи којима ови производи, због сиромаштва, нису доступни. Картел у међувремену гомила робу, чекајући повољне услове на тржишту или директиве политичког естаблишмента – по чијем налогу се изгладњују читави непослушни и прекобројни народи.
Временом је олигархија, под диригентском палицом Виндзора, изградила интегрисан сировински картел, подељен на три сегмента: енергија, сировине, минерали, све мање се бавећи испоруком хране. На врху пирамиде се налази „Хаус оф Виндзор“ и „Клаб оф д ајслес“, а одмах испод њих је „Ворлд вајд фунд фор нејчр“, којим руководи лондонски „дужд“,  принц Филип. „Олигархија устоличена у Виндзору поседује све ове картеле, и користи их као инструменте моћи – акумулиране вековима – у циљу укидања националне независности држава широм света… После Другог светског рата и масовне глади из пепела је изникао корпоративни ‘хуманитарни’ блок, са програмом ‘Храна за мир’, да би од 160 милиона тона, 1979. године, данас достигао промет од 215 милиона тона годишње. Олигарси су негирали право народа да узгајају сопствено семе, производе ђубриво, изграде водоснабдевање, с намером да их учине зависним и сведу на статус вазала: увози оно што ти картел намеће или умри од глади!“
Део овог програма је вишедеценијско уништавање малих, самодовољних фарми, уз помоћ „Фуд сејфети модернизејшн акта“, осмишљеног и промовисаног 2009, у циљу отежавања положаја малих сељачких имања, чији ће производи – пре изношења на тржиште – бити изложени строгим проверама. Цео поступак регулише „Национал анимал ID систем“ (НАИС), сачињен од низа директива, међу којима је и обавеза да се животињама на фарми угради радиофреквентни идентификатор. Истовремено НАИС омогућава великим узгајивачима, чија се стока налази стешњена у затвореном простору, да своје фарме региструје као јединицу, док власници животиња храњених у природним условима (пашњаци, дворишта) морају сваку животињу посебно да региструју. Мала домаћинства ће плаћати 20-30 долара по животињи, док ће на великим фармама трошак износити један-два долара. Они који желе да сами узгајају храну биће изгнаници и бегунци, а они који одлуче да поштују закон биће таоци глобалних конгломерата.
Закон уноси рестриктивне мере и у област узгоја поврћа у приватним баштама, нарочито се фокусирајући на органску пољопривреду. Свакодневном контролом узгоја, складиштења, транспорта и прераде хране, федерални агенти спроводе својеврсну диктатуру, кажњавајући пољопривреднике за кршење одредби казнама затвора или новчаном глобом до 1.000.000 долара. Прави циљ акта није брига о безбедности потрошача и квалитету хране, већ жеља да се ометају локални произвођачи хране, са разгранатом мрежом потрошача, који угрожавају интересе мултинационалног агробизниса. Овим путем им се олакшава потпуна контрола тржишта, а истовремено се ослобађају обавезе етикетирања ГМ производа, клонираног меса, хормонски „обогаћеног“ млека…
Битна карика у том ланцу је прерађивачка индустрија: ко поседује погоне за прерађивање сировина (млинови, шећеране, уљаре), тај поседује полуге за управљање економијом земље и црпи њено богатство. Индустрија паковања и дистрибуције меса је такође значајна грана, помоћу које картел концентрише своју моћ. Картел хране је деведесетих купио велики број млинова и пекара широм бившег Совјетског Савеза и Источног блока, стављајући их под тоталну контролу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … gospoda od ‘dvora Sv. Jakova” ( The Court of St. James’s) bi mogla da pogledaju Poslanicu Sv. Jakova ( Jakov, James : 5.1-6) o ‘zakidanju radnika’ – sirom sveta…. ” Jao vama, koji ste sada siti..” Lk. 6.25 …. ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *