Oskara za Suroija

Piše Miodrag Zarković

U nedelji u kojoj je Holivud dodeljivao Oskare, a Anđelina zaboravila na svoje krvno-medne srodne duše, najuverljiviju glumu ipak je pokazao čuveni prištinski novinar, pravovremenim tumačenjem nezadovoljnog Albanca

Dirljiva bliskost Anđeline Džoli sa njenim najnovijim usvojenicima, Nikolom Đuričkom i Goranom Jeftićem, izgleda je važila samo na teritoriji „zemlje krvi i meda“. Tačnije, ne prostire se na zemlju izmišljotina i budalaština, inače poznatu kao Holivud. Proteklog vikenda, naime, u Holivudu su dodeljeni Oskari, a na svečanosti je u pratnji Anđeline primećen samo Bred Pit; Jeftić i Đuričko su tajanstveno izostali, iako su u poslednja dva meseca svako malo svedočili o naročitoj prisnosti sa novopečenom rediteljkom (kojoj je, inače, telo vidljivo ostarilo, ali joj je zato lice – slava silikonima – isto kao i pre petnaestak godina).
Ko je od decembra naovamo pratio prečesta ispovedanja Đuričkog i Jeftića o saradnji sa Džolijevom – a pratili smo svi, jer se tim sveprisutnim ispovedanjima jednostavno nije moglo umaći – neminovno je stekao utisak da Anđelina od njih dvojice nema nikog bližeg. Rade Šerbedžija joj je zamenio očinsku figuru, a sa Bredom sakuplja/pravi potomstvo, ali najsrodnije duše su joj ipak postali Goran i Nikola. Više nego iko drugi, oni razumeju njenu stvaralačku snagu, njenu umetničku prirodu, njenu neposrednu požrtvovanost… Njenu krhkost! Samo njima vidljivu krhkost, o kojoj su nam bajke ispredali u ova dva i po meseca.
Zato ne bi bilo nikakvo iznenađenje da se krhka Anđelina na dodeli Oskara pojavila u društvu njih dvojice. Naprotiv, iznenađenje je što su oni izostali. Da nije možda to njihovo prijateljstvo sa njom ipak bilo krhkije i od same Anđeline?!

***
Neko će reći da su televiziju nepovratno unizili „rijaliti šou“ programi, a neko da su najveće TV zlo tupave sapunske serije. „Prva“ televizija uspela je da objedini oba pomenuta sunovrata, odnosno da napravi „rijaliti šou“ o poslednjoj epizodi turske serije „Kad lišće pada“, koju je odabrana publika – uglavnom ganuta do suza – gledala u studiju, zajedno sa glavnim glumcima koji su specijalno za tu priliku doputovali iz Turske.
Prohujali su ovdašnjim etrom brojni idiotski serijali, od praistorijske „Dinastije“ osamdesetih, preko južnoameričkih telenovela devedesetih i severnoameričkih detektivskih šećerlema početkom veka, pa do danas dominantnih turskih i hrvatskih plitkoumnih karikatura od drame. Nikome pre „Prve“, međutim, nije palo na pamet da od poslednje epizode pravi celovečernju rijaliti svečanost, začinjenu raznim sramotnim idolopoklonstvima prema junacima priproste zabave, kao što su pomenute gledalačke suze – najpre su to bile tužne suze, dok je epizoda trajala, a potom suze radosnice, kada su u studio ušli gosti iz Turske – kao i padanje voditeljke u nesvest pred turskim glumcima. Čuvene histerije koje su pratile „Bitlse“ i Elvisa, ranije sasvim nesvojstvene našem kulturnom prostoru, ovom su prilikom oponašane i veštački podsticane, pa još u odnosu na sadržaje vrednosno ništavne u poređenju sa rokenrol začecima.
„Prva“ u tom smislu uopšte nije prva. Evrofilni malograđani, nedostojni gospodari srpske javne scene, već više od decenije pretvaraju nas u „grupi“ zajednicu opsednutu „poznatim ličnostima“, pri čemu su kriterijumi „poznatosti“ takvi da se u svojim grobovima okreću i stradalnici uzidani u Ćele kulu, i Jovan Dučić, i Duško Radović. Sa generalnim konceptom koji i inače nameće podaništvo „poznatima“, a naročito poslednjim festivalom neukusa, „Prva“ je ipak otišla najdalje.

***
Pored tolikih glumačkih februarskih ida, od holivudske „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“ pokazne vežbe, do neoosmanskih televizijskih janjičara sa „Prve“, prethodne nedelje je najzapaženiju ulogu ipak ostvario profesionalni novinar Veton Suroi.
Suroi je oduvek važio za umerenog šiptarskog nacionalistu. Što će reći, možda bi nas i on sve pobio, ali nosi to u sebi. Nikada do sada Suroi nije bio oštriji u svojim stavovima od Aljbina Kurtija ili od Haradinajevih koljačkih brigada preinačenih u odrede poslanika i ministara.
E, taj i takav Suroi našao je za shodno da poslednji dogovor „Beograda“ i „Prištine“, iliti zvezdičasti prodor „Kosove“ u silna međunarodna udruženja i ustanove, oceni kao prikriveni trijumf srpske strane. Suroi, čovek kroz čiju su biografiju neizbežno protrčale ko zna koje sve i čije sve tajne obaveštajne službe (osim ako verujete da on toliko vremena može da vodi „Koha ditore“, a da nikome ne polaže račune), u sporazumu Stefanović-Tahiri prvi je prepoznao nešto mnogo dobro za Srbe i mnogo loše za Šiptare. Dok inače daleko ostrašćenije šiptarske javne ličnosti likuju u tišini, a njihovi zvaničnici najavljuju čak i otvaranje kancelarije u Beogradu – kao da je već nemaju na Andrićevom vencu! – Suroi se najednom setio da bude veći Tači od Tačija i da kuka nad ishodom pregovora.
Da ne pominjemo da su tu njegovu kolumnu kao po komandi prenela sva ovdašnja glasila, naročito elektronska, posvećujući joj udarni prostor. („Dnevnik“ Javnog servisa, na primer, citirao je Suroijevu „analizu“ kao drugu najvažniju vest tog dana, proteklog petka, odmah iza osnovne informacije o briselskom dogovoru). Sama naklonost beogradskih glasila prema Suroijevom „stavu“, nalaže poseban oprez u osvrtu na iskrenost dotične kolumne. Ta kolumna je, naprosto, previše očigledno poslužila ovdašnjem medijskom tirjanstvu, kojem sigurno ne bi bilo ispod časti da iz Prištine naruči takvo štivo – ili čak da Stefanovićev konačni pristanak uslovi takvim štivom.
Tako da je Oskara za glumu, od izvikanih holivudskih i turskih imena, ipak mnogo pre zaslužio Veton Suroi.