Ko to tamo laže?

Piše Miodrag Zarković

Glavni urednik „Blica“ je gostujući na „Prvoj“ televiziji „civilizacijski“ izvređao korisnike javnog prevoza u Beogradu

Godinama sakriven iza austrijskog, nemačkog ili švajcarskog kapitala, iza velikog tiraža i nagradnih igara, iza moćne promotivne mašinerije i ropski poslušne redakcije, glavni urednik „Blica“ bio je donedavno maltene nepoznat široj javnosti. Ko je zagledao impresum, mogao je da pročita da se čovek na čelu tog dnevnog lista zove Veselin Simonović, ali sve dalje od pukog imena i prezimena ostalo bi nepoznato. Za razliku, naime, od mnogih drugih urednika, i nasuprot raširenim običajima, Simonović nema redovnu kolumnu u svojim novinama, tako da je čitalaštvo uskraćeno za njegove lične poglede na svet, autorske sposobnosti, pa čak i izgled.
Mogli ste, na primer, da stojite u autobusu pored njega, a da ne znate da je to glavni urednik najtiražnijeg dnevnog lista u Srbiji.
Simonovićeva tajnovitost se, međutim, ubrzano topi sa svakim njegovim televizijskim gostovanjem. Pred kamerama je vidljivo mnogo toga što je na novinskim stranicama prikriveno. A televizija je magnet kojem ni jači od Simonovića nisu u stanju da odole! Naročito u ovo vreme, kada televizijskim ocima ponestaje politički korektnih gostiju, spremnih da stanu u odbranu vladajuće, a u narodu sve omraženije evrohisterije. Kada čak i dotle maltene nepoznati urednici postaju tražena TV roba, pa tako sve češće imamo priliku da na malom ekranu gledamo šefove beogradskih novinskih redakcija – normalno, isključivo redakcija na koje se Meri Vorlik i Volfram Mas nikada ne bi požalili. Tako smo i Simonovića proteklog vikenda mogli da gledamo u „Stavu Srbije“ na „Prvoj“. Ponovo. To mu, naime, nije bilo prvo pojavljivanje u toj emisiji, koju vodi njegov kolega, urednik „Politike“ Dragan Bujošević.
Kada biste, zato, sada stali pored Veselina Simonovića u autobusu, verovatno biste ga prepoznali.
Ali, Simonović se ne vozi autobusom. Sa njegovim primanjima i službenim automobilima „Blica“ koji su mu na raspolaganju, sva je prilika da u javni gradski prevoz nije kročio u ovom veku. Pa ipak, sada je u „Stavu Srbije“ nastupio kao da je stručnjak, čak ekspert za vožnju autobusima GSP-a, kada je ovako prokomentarisao „BUS PLUS“:
„Ako će to promeniti mentalitet građana Beograda, da ulaze na prednja vrata, a izlaze na srednja, i da se ne uhvate za prvu šipku kad uđu, a da ih je baš briga da li će neko iza njih ući, mislim da će to biti civilizacijski pomak.“
Ovako, dakle, o Srbima po autobusima misli i priča Veselin Simonović, a u te autobuse i ne zalazi. Za razliku od autora ove kolumne, koji ih koristi svakodnevno, a ipak na prizore iz Simonovićevog opisa na nailazi skoro nikada ili barem ne u meri koja zaslužuje tako ostrašćen opis. Građani Beograda se u vozilima javnog prevoza ponašaju isto kao i građani bilo kojeg od gradova u kojima stoluju Simonovićeve gazde. Štaviše, poslednjih godina daju se primetiti pozitivni uticaji najnovijeg društvenog raslojavanja na kulturu u javnom saobraćaju, zato što tamo više ne zalaze snobovi kojima je ispod časti da se voze autobusima ili tramvajima, i sposobni jedino da svoju mrzovolju prenesu na ostatak putnika. U javnom prevozu je ostala samo poštena srednja i niža klasa, što je, po već mnogo puta dokazanom pravilu, ponajbolji deo našeg društva. Tom je sloju Srbije mnogo manje potreban taj vajni civilizacijski pomak, nego „eliti“ u koju spada i glavni urednik „Blica“.
Civilizacijski pomak Srbije dogodiće se tek kada srpsko novinarstvo više ne bude služilo kao sigurna kuća za ljude poput Simonovića, čije se shvatanje gramatike svodi na tri vrste rečenica: proste, teške i nesavladive. Kada polupismeni skorojevići prestanu da drže lekcije boljima od sebe. Kada oni što ne znaju ni šta je to mentalitet, a naročito ne šta je to srpski mentalitet, prestanu da nam ga menjaju, osavremenjuju i unapređuju.
***
U istoj emisiji, takođe na temu „BUS PLUS“-a, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu spočitano je to što novouvedeni sistem nalaže da se kartica prinese aparatu za očitavanje pri svakom ulasku u vozilo. Đilas je u odgovoru pojasnio nešto što do sada nije pominjao u javnosti:
„To je jedan način kontrole, da svi vide ko ima kartu, a ko nema kartu.“
Dakle, cilj je obrukati one koji nemaju kartu! Pazite vi to, onoliki se milioni potrošiše za uvođenje sistema samo da bi „svi videli“ ko se švercuje.
Lepo se kaže: može čovek da izađe iz titoističke diktature, ali titoistička diktatura iz čoveka – nikada.