Ćorava posla

Piše Milorad Vučelić

Najveću moguću uslugu Srbiji napravio bi onaj ko bi u Briselu trajno zadržao sve srpske političare koji su tamo prošle nedelje boravili, a u višegodišnju komfornu izolaciju stavio naveći broj srpskih ekonomista, biznismena i političara okupljenih na Kopaoniku. Pa neka tamo do mile volje, ali samo u neposrednom okruženju, na tim strogo određenim lokalitetima, reformišu i preuređuju državu i ekonomiju, i iznose svoje projekte, privlače strane investicije. Medijsko praćenje bi kao i do sada bilo omogućeno, ali isključivo na specijalnim programima kablovske televizije, pa ko plati neka gleda ovaj rijaliti šou koliko mu se gleda. Program bi bio prošaran pevačkim i vic-tačkama naših politekonomskih delatnika. Bio bi to prvi ohrabrujući korak u ozdravljenju Srbije.
Dešavanja na obe pomenute lokacije bila su i ostala idealna prilika da se po ko zna koji put uverimo da nema nijednog nacionalno pogubnog idiotskog političko-socijalnog i ekonomskog projekta koji nije „stručno“ EU utemeljen i „teorijski“ zasnovan. Naravno, da bi posebno mesto zauzimale i velike naučno-političke inovacije poput onih da se gorući problem masovne nezaposlenosti može rešiti malim i srednjim preduzećima, a privredni rast obezbediti deindustrijalizacijom zemlje i novim „investicionim ciklusom“, uz istovremeno otpuštanje i uz sve veće zaduživanje, isključivo radi pokrivanja stalnog povećanja javne potrošnje u privatno-političke svrhe, uz podrazumevajuće smanjivanje državne teritorije, i tome slično.
Kod nas se razvija jedna posebna vrsta primitivnog i bezočnog cinizma državnih službenika. Tako guverner „Narodne banke“ Dejan Šoškić, suočen sa survavanjem kursa dinara, hladno kaže da je „dinar takav pošto nam je privreda takva“, baš kao da on sam nije deo te ekonomske stvarnosti zemlje, i kao da je on zadužen za ko-zna-šta, a ne za boljitak privrede zemlje u kojoj je guverner. Slično se može čuti i od ministra Olivera Dulića koji se na početku mandata hvalio što je svojim novim merama obustavio svaku izgradnju, a godinama nije donosio uredbe o sprovođenju zakona koji je doneo, da bi sada pred svima nama saopštavao da je građevinska operativa zemlje uništena. Najveći pravni drugosrbijanski autoritet Vojin Dimitrijević napada reformu pravosuđa izvršenu upravo pod njegovom dirigentskom palicom i ideološkim pokroviteljstvom. I traži novu reformu, naravno, na čelu s njim.

[restrictedarea]

Taktika kompletne vlasti sastoji se u tome da se tobože kritički odnosi prema socijalnoj, političkoj i ekonomskoj stvarnosti države koju su oni sami svojim neznanjem i neodgovornošću proizveli. Ili su po stranom nalogu i preuzetim obavezama kod postavljanja na vlast (jer od naroda na izborima 2008. godine birani nisu), to morali da proizvedu. Zahvaljujući tome će dobar broj njih moći da se pohvali pred svojim stranim poslodavcima da su zadatak obavili, jer je Srbija ozbiljno osakaćena. I to će im biti jedina preporuka da se ponovo kandiduju i budu na vlasti. I samo to – i ništa više.
Svaki pokušaj relativno ozbiljnijeg kritikovanja stanja u našoj politici je ništa drugo nego učitavanje viška značenja i smisla. Primera radi, a i da se malo zabavimo, kako bi izgledao pokušaj da se razmotri problem neophodnosti „afirmacije ženskog koda kod rešavanja problema“, čime je trenutno, zahvaljujući Borisu Tadiću, okupirana srpska javnost? Da li bi trebalo da se divimo „ženskom kodu“ i rešavanju problema na način kraljice Margo, Angele Merkel, gospođe Magde Gebels, Krvave Meri, kraljice Elizabete, Ledi Magbet, Biljane Plavšić, a da istovremeno onako „muški“ prokažemo i dekodiramo Čučuk Stanu, Kosovku devojku, Nadeždu Petrović, Jelenu Ćetković, Jovanku Orleanku, Goldu Meir, Milunku Savić, Majku Jugovića, Spartansku majku, Darinku iz Rajkovca, ili da sve to poželjno prekodiramo, „ženski osnažimo“ nekom pratiljom u izboru za mis leta, ili nekom transseksualkom?
Zato se treba okanuti ćorava posla kritikovanja, kada već nismo kvalifikovani stručnjaci za oblast mentalnog zdravlja naroda i pojedinaca. Doduše, ne bi to mogli učiniti ni kompetentni stručnjaci jer je za relevantnu dijagnozu neophodan neposredni pregled pacijenata, a onda bi se tu isprečila i profesionalna tajna, i tako dalje. Postoji bojazan da je nalaz gotovo nemoguć zato što je neverovatno da srpsko televizijsko gledalaštvo navijački i masovno iz večeri u veče uživa kada turski sultan Sulejman ruši Beograd, i Zemun pride, i kažnjava srpske nevernike. Može li iko zamisliti kakvo će tek oduševljenje i ushićenje obuzeti srpsku televizijsku publiku kada se vremenom suoči sa jedinstvenim turskim neimarskim poduhvatom – izgradnjom Ćele kule! I kakav bi tu stručnjak trebalo da to pojmi i objasni.
Da pojednostavimo, naši današnji vlastodršci toliko i tako brutalno lažu narod da je to prosto neverovatno. Na deo tih laži ukazuje veoma precizno tekst Nikole Vrzića „Od Ode radosti do pohvale ludosti“, u ovom broju „Pečata“. Zaista, više nije problem u tome što oni  toliko bezočno lažu već je problem u spremnosti naroda da im poveruje. Opstanak lažova zavisi pre svega od istinoljubivosti onih koji ih slušaju i gledaju, i na izborima glasaju ili ne glasaju za njih. Ima li ikoga pri zdravoj pameti ko će bez ozbiljnih teškoća po psihičko zdravlje izdržati dvomesečna laganja režima koja će uslediti?
Ima neke tajne simbolike i skrivenog značenja u tome što je nezavisno Kosovo sa zvezdicom doživelo svoju prvu regionalnu promociju u Danilovgradu, središtu Bjelopavlića, sa čuvenim snažnim srpskim znamenjima i tradicijom. Zagonetka je postavljena, samo je pitanje ko će je i kako odgonetnuti, i hoće li to biti istorijski prepoznatljiv ili neki potpuno nama do sada nepoznati i nečitak kod.

[/restrictedarea]