Briselski Srbi

Piše Milorad Vučelić

Nikada nije bilo ovakvih bojdžija i junaka. Ni u najtežim ratovima i bitkama nije bilo toliko povika „Borićemo se do kraja“, „Mi smo borci“, „Bitka još nije završena“, „Odlučujuća bitka“, „Nikada nećemo odustati i ustuknuti“, „Vodimo odlučujuću bitku“, „Dani borbe su pred nama“.
Ko današnje Srbe ne zna pomislio bi da ove reči odzvanjaju sa Gazimestana, Kumanova, Cera, Mojkovca i Kolubare, i teško bi pogrešio. Ovi pokliči odjekuju iz briselskih javnih pristupnih hodnika, kuloara, pasaža i separea. Ispred gotovo na budoarski način šarenih paravana kojima su pregrađeni briselski staklenici slikaju se, na smenu, beogradski zvaničnici i biju ljuti boj za EU kandidaturu. Oni su odlučni u borbi da odbrane tekovine svoje nacionalne i državne izdaje, čiji je novi simbol državnost i nezavisnost Kosova ukrašena zvezdicom i fusnotom. Što se Šiptara tiče oni su prema ukrašavanju ionako prilično ravnodušni jer kada je jedan austrijski soboslikar mogao da im, po Bečkoj narudžbi, pre manje od stotinak godina, naslika „za 15 forinti crnog dvoglavog orla nalik onom Austrougarskom“ kao starovekovni nacionalni simbol, što ne bi mogli i zvanični Beograd i Borisov Borko da im namalaju zvezdicu. Srpski režim kad poklanja nije cicija, pa – pakujući Arbanasima teritoriju, srpske svetinje i istoriju Kosova na dar – veže i mašnicu u vidu zvezdice.
Šiptarima Briselski Srbi dele darove, ali ne zaboravljaju ni na Srbe na Kosovu. Njima uoči briselskih šenluk-bitaka šalju Žandarmeriju u fantomkama, da ih prebija i sruši barikade. Svakom svoje. Što ne mogu pripadnici Tačijeve ROSE i vojnici KFOR-a, može srpska Žandarmerija. Ono što je u Briselu dokazana kandidatura za evropejstvo na Kosovu je nasilje srpskih organa represije nad Srbima, a u Srbiji potpuna ekonomska i institucionalna destrukcija. Stižu i nove briselske pošiljke Srbiji i Srbima na Kosovu – nema lokalnih izbora i ukidaju se tzv. „paralelne srpske strukture“.

[restrictedarea]

Zvanični Beograd je osobenim tumačenjem Rezolucije 1244 SB smeštene u fusnotu sebi vezao, a Tačiju razvezao ruke. Nije malo umeće Rezoluciju SB 1244 ugraditi u podizanje konstrukcije kosovske nezavisne države. Može se samo pretpostaviti šta će sve izbauljati iz ove zvezdice. (Pročitati tekst Nikole Vrzića: „Kandidat pod fantomkom“ u ovom broju „Pečata“).
Briselski Srbi su dosad neviđena vrsta Srba. Nema ničega što ove ljute, raspevane i raspojasane megdandžije može da pokoleba. Kosovska policija prebije desetak Srba, uhapsi šest srpskih policajaca i u lisice okuje devetogodišnju devojčicu Srpkinju, ali oni ni da trepnu. Ne nasedaju na provokacije! Briselski Srbi znaju da nema, niti će biti ijednog književnog i umetničkog roda koji ih može opevati. I pošto znaju da, sem nagrđivanjem i ruganjem, neće biti opevani, oni sami iz glasa pevaju. I sviraju. Briselske bine i hotelski lobiji i restorani su prava poprišta njihovih bitaka.
Šta to oni slave, ako, kako kažu, bitka još nije gotova? Slave ono što je sada jedino opipljivo, a to je čvrst korak ka nezavisnoj šiptarskoj kosovskoj državi i početak daljeg komadanja Srbije.
Briselska zvezdica je do sada svakom normalnom bila jasan znak da će biti još zvezdica, i to na severnoj srpskoj pokrajini, na Zukorlićevom Sandžaku, šiptarskoj Preševskoj dolini, kao i da velika zvezda već blista na Duklji, ali se, zahvaljujući evropskoj kandidaturi Beograda i ljutim srpskim Briselskim junacima, ona prvo pojavila u Hajduk Veljkovoj Krajini u vidu rumunsko-vlaškog pitanja. Da ne bi nemačkog ministra Vestervelea da podvikne Rumunima da im nedostaje „evropski duh“ i da bi Briselske Srbe trebalo obavezno uzeti u obzir kao njegove kandidate – spotakosmo se. To je svojevrsna istorijska nepravda. Jer ako je iko kroz istoriju ratovanja bio dokazani i provereni nemački prijatelj i saveznik – bila je Rumunija. Nemačka, to bar mi Srbi znamo, ne zaboravlja svoje prijatelje, a pogotovo neprijatelje. Možemo samo zamisliti koliko su se,  čime i kako naši Briselski Srbi umilili Vesterveleu kada su mu Srbi naprasno postali veći prijatelji od Rumuna. To mora biti nešto veliko, jer ne bi Gvido tako lako klecnuo. Čime li je ova briselska srpska bratija to zaslužila i koliko će nas to koštati?
U domen psihoanalize i patologije već spada to što Briselska srpska muška zastiđa, sa sve medijskom i analitičarskom poslovnom pratnjom, u bici za kandidaturu uglavnom biju bitke sa svojim prijateljima i prijateljicama. Te prijatelj Basesku, te svi naši evropski prijatelji, te prijateljice Angela i Keti… Ako su im to odista prijatelji, zašto se onda s njima toliko bore? Kako se raspoznaju? Kako im onda izgledaju neprijatelji i protivnici? Kakve su to uopšte bitke kada moramo da se zbog njihove bruke i sramote stidimo, jer oni stida, ni srama nemaju! Briselski Srbi uopšte nemaju predstavu gde je dno ljudskog i nacionalnog poniženja.
Sve to što se dešava, u stvari je jedna Briselska združena zajednička vežba. Ma koliko izgledala kao sramni i otužni igrokaz, ona  je u funkciji  pripreme konačnog pohoda na Srbiju i Srbe. Istorijski, znamo kako se to uvek završavalo. U ovom dubokom nacionalnom i državnom posrnuću ishod je, kako sada izgleda, neizvestan. Ali ono što je izvesno, jeste da se to ne može završiti sa zvezdicama. Jer neko će sigurno, a narodski rečeno, morati da vidi sve zvezde na nebu.

[/restrictedarea]