„Vojna akademija“: NATO serija

Piše Miodrag Zarković

Subotom uveče RTS nam prikazuje besramnu propagandu vajnih reformi sprovedenih u srpskoj vojsci za Šutanovčeva i Tadićeva vakta

Uzmite nekog televizijskog reditelja, recimo Gorčina Stojanovića, pa ga postavite na čelo oružanih snaga; dobićete katastrofu, svakako; najnesposobniju vojnu silu ikada; nebulozu pretešku čak i za zamisliti,
jer, uprkos nadaleko čuvenoj Stojanovićevoj svestranosti, izgledi da on zaista jednog dana dogura do mesta načelnika Generalštaba praktično ne postoje. Valjda. Obrnutu budalaštinu, međutim, uveliko imamo priliku da vidimo svake subote uveče na Javnom servisu. Reč je o „Vojnoj akademiji“, prvoj televizijskoj
seriji u istoriji koja je snimljena po NATO standardima.
Reč je o čudnovatoj podvrsti čuvenih ratnih bioskopskih žurnala, prilagođenih današnjem trenutku. U vreme oba svetska rata, naime, publici su uoči filmskih projekcija prikazivani izveštaji o borbenim dejstvima,
tzv. „filmski žurnali“, obavezno doterani za potrebe ratne propagande (neprijateljske snage su vređane i omalovažavane, a prijateljske vojske uzdizane i veličane). E, neko je u uredništvu sadašnjih srpskih vojnih struktura sklopio dogovor sa komandnim štabom Javnog servisa, da se o današnjoj vojsci napravi sličan reklamni materijal koji bismo mogli nazvati „televizijskim žurnalom“. I tako je nastala „Vojna akademija“.
Nevolja je, međutim, što srpska vojska ne ratuje, niti, daleko bilo, ima neprijatelje. Zato „televizijski žurnal“ ne može da nabraja bitke srpske vojske, već mora da veliča vojsku kao takvu. Reformisanu srpsku
vojsku. Što će reći, žurnal mora da pojasni nerazumnom gledalištu sve blagodeti reformi, tj. NATO standarda, sprovedenih za vakta Dragana Šutanovca i Borisa Tadića. U to ime, u „Vojnoj akademiji“ gledamo visoku vojnu školu koja deluje kao debatni klub, a ne kao centar za obuku budućih profesionalnih ratnika. Od
portira na kapiji, preko kuvarica u menzi, do brigadnog generala, to sve puca od ljubaznosti i uviđavnosti. Starešine su produhovljeni čovekoljupci, neskloni tvrdim vaspitnim metodama, spremni da svaku zategnutost rešavaju na miran i razuman način, nadljudski posvećeni dobrobiti polaznika. I sami
regruti su građanski savesni pojedinci, političkom korektnošću usmereni na pravi put – izuzetak je, normalno, bivši navijač, jedini koji za dosadašnje tri epizode još nije uspeo da se uklopi u toliko predusretljivu sredinu. (Razvedene roditelje ovog bivšeg huligana, inače, glume Voja Brajović i
Ivana Mihić; njihova razlika u godinama, bolno očigledna, neminovno priziva u sećanje oca i ćerku iz „Kineske četvrti“).
Osim starešina i njihovih uviđavnih govorancija – iz kojih smo, na primer, saznali da su uslovi rada u beogradskoj vojnoj akademiji daleko humaniji nego u odgovarajućim holandskim i grčkim ustanovama – serija se koristi vrlo direktnom propagandom. U tom smislu naročito štrči scena iz prve epizode, kada jedna buduća polaznica svojim drugaricama pokazuje internet prezentaciju Akademije, a ove se ushićeno oduševljavaju fotografijama učionica, vežbališta i bazena! Kao da nikada u životu nisu videle ništa
slično!
Kad smo već kod polaznica, a one čine barem polovinu junaka serije, sve su anoreksične; osim jedne, nešto korpulentnije mlade dame, koja se od koleginica izdvaja zdravom sportskom građom. Koji sport devojka upražnjava? Pa, američki fudbal, naravno! Tj. ragbi, odnosno čas jedno, čas drugo, pošto scenaristi izgleda ne znaju razliku između ta dva sporta. I pomenuta ragbistkinja/američko-fudbalerka u trećoj epizodi, prilikom prvog izleta u prirodu, pozove ostale polaznike da odigraju jednu partiju njenog
hibridnog sporta. A ovi ozareno prihvataju, uz odobrenje starešina!
Da, da, u reformisanoj srpskoj vojsci svaki polaznik vlada veštinama američkog fudbala. Kakav običan fudbal ili košarka, ili neki od drugih tradicionalnih sportova – američki fudbal je glavna rekreativna disciplina savremene srpske vojske!
U opisanim okolnostima nemoguće je prepoznati ikakvu radnju – jer je i nema – niti izgrađene likove, koji su svi odreda, izuzev opisanog polunegativca navijača, savršeno plitki i jednostrani, na nivou epizodista iz „Toma i Džerija“. Ukratko, serija ne zadovoljava ni minimalne dramaturške, pripovedačke, kinematografske, režiserske ili glumačke standarde; samo NATO-ove. Drugačije valjda i ne može, kada su glavni autori – oni koje vidimo na odjavnoj špici – Gordan Mihić (scenarista), Aleksandar Tijanić (direktor „RTS“-a) i ministar Šutanovac (kome se izražava beskrajna zahvalnost).