Iran: Trn u oku Amerike

Piše Slobodan Janković

Iranska kriza izbila je zato što je Teheran još od 2003. godine prihvatio evro za naftu, otvorio sopstvenu naftnu berzu (jedinu pored njujorške i londonske), čime je isprovocirao dolarsko-naftni monopol na neslobodnom tržištu energenata

Ko je mislio drugačije sada shvata da je Iran najkrupnija meta zeleno obojene revolucije. Sem onih koji tako neće da misle, kakvi god da su im razlozi. O revolucijama drugih boja pisali su i pišu drugi, pa ćemo Moskvu, kao ključni kolač svih šarenih maskarada prepustiti njima.
Iran je zanimljiv za pisanje i zbog uređenja — teokratija, i zbog drevnosti: radi se o državi koja je nastala pre više od 2.550 godina. Međutim, danas je naslednica drevne Persije udarna vest prevashodno zbog svoje i tuđe spoljne politike. Tako je u našim medijima Iran u fokusu zbog sukobljenosti sa Zapadom, koji neki uporno nazivaju međunarodnom zajednicom.
Nedavno sam od jednog nedeljnika uglednog imena dobio poziv da prokomentarišem razloge iranskog izazivanja Amerike. Ovakvo pitanje svakako nisu izmislili ni novinar, ni redakcija, oni su samo preuzeli model. Ko je pisao i piše kako Ameriku izazivaju Srbija, Irak, Libija, Sirija, Rusija, Nikaragva, nekada Vijetnam, Grenada, Panama, sada Iran, ali i nebrojeno mnogo zemalja koje su iskusile američku ili od njih plaćenu, vojničku čizmu? Odgovor je jednostavan, Amerikanci. Naravno, naše novine samo preuzimaju ovakvu vizuru i tupo ponavljaju ono u šta valjda ni sami ne veruju. Bilo je tu i potpitanje, da li to Iran radi zbog parlamentarnih izbora koji su u toj zemlji zakazani za mart 2012? Pa da odgovorimo na ovim stranicama, kako valja i bez intervencije u rečenici koja menja njen smisao.

KO JE PROVOKATOR
Čime to Iran provocira Ameriku? Da li je izaziva time što je članica Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT) i što poštujući odredbe tog sporazuma dozvoljava redovne kontrole inspektora Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE)? Pri tome, Izrael, Indija, Pakistan i Severna Koreja nisu članice pomenutog sporazuma i naravno ne sarađuju sa MAAE, ali zato imaju nuklearno oružje.
Jedina država koja je ikada upotrebila nuklearno oružje u ratu (obogaćeno i osiromašeno) jeste Amerika i spremna je da ga i dalje upotrebljava, a opet svetski mediji ne upozoravaju svakodnevno na opasnost od nuklearne Amerike. Provocira li Iran Ameriku time što ima samostalnu spoljnu i unutrašnju politiku, brojno stanovništvo (preko 75 miliona) i velika energetska bogatstva (druge potvrđene rezerve gasa i 3. ili 4. mesto u svetu po rezervama nafte)? Možda Iran provocira Ameriku jer je sa Sirijom jedina preostala zemlja na širem Bliskom istoku (doskora je Libija bila u tom društvu) koja ne učestvuje ni u jednom programu NATO-a ili nema barem vojnu saradnju sa SAD-om (kao Saudijska Arabija)? Teheran provocira Njujorški Vol strit i Londonski siti time što od 2003. godine prihvata evro za naftu, a jula 2011. godine je konačno počela sa radom iranska naftna berza (jedina takva pored njujorške i londonske). Tako provociraju dolarsko-naftni monopol na neslobodnom tržištu energenata. Trn je u oku Iran jer duguje svega 3,1 odsto BDP-a (14 milijardi dolara), što je oko polovine godišnjeg suficita koji svake godine ostvari u spoljnoj trgovini. (Taj dug je inače manji za 40 odsto u odnosu na period kada je Ahmadinedžad postao predsednik). Problematična je i činjenica da Iran ulaže znatna sredstva u razvoj nuklearne, bio i nanotehnologije, i zato što ima sopstveni razvoj i proizvodnju balističkih projektila malog i srednjeg dometa. Malo ih zna da je ova zemlja lansirala i dva satelita u orbitu. Iran je, kako bi Amerikanci rekli, regionalni izazivač, a uz to i jedan od glavnih snabdevača Kine (globalnog izazivača) naftom (oko 15 odsto kineskog uvoza). Iran nije napao nijednu zemlju već više od veka, a SAD od 1955. godine imaju neprestanu istoriju agresija na druge zemlje. Susedni Irak je napao Iran 1980. godine i Kuvajt 1990, Pakistan Indiju, Turska je okupirala Severni Kipar 1974, Izrael i susedne arapske države su se međusobno napadale u više navrata, a ipak je navodno Iran problem. Tako je pitanje zašto Iran izaziva Ameriku apsurdno, jer nije Iran taj koji zateže.
Koji su argumenti onih koji govore o iranskim provokacijama?
1) Iran krši odredbe Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja — ali ne krši ih. Prema tom sporazumu svaka zemlja ima pravo na razvoj civilnog nuklearnog programa, što podrazumeva upotrebu u medicinske svrhe, proizvodnju električne energije, naučna istraživanja. Zabranjen je razvoj nuklearnog oružja i to od strane onih koji ga još nemaju. Ima li Iran nuklearno oružje? Ako ga ima, stručni inspektori MAAE (UN agencije za atomsku energiju) to ne znaju. U izveštaju inspekcije UN, na koji se „Njujork tajms“ poziva tvrdeći da potvrđuje iranski razvoj nuklearnog oružja, piše da inspektori uvek proveravaju ima li aktivnosti vezane za vojni program (čl. 41). Dalje se u aneksu pod nazivom „Moguće vojne dimenzije u iranskom nuklearnom programu“, posebno u odeljku C, izveštaja od 8. novembra 2011. godine, navodi da neke od nabavki razvojnih programa, osim civilne, mogu imati i vojnu upotrebu. Agencija je obavestila Iran da zna da on ima pristupa znanjima o realizaciji jednog od procesa koji se mogu koristiti za eksplozije, ali i za pojedina nuklearna oružja (čl. 42). Pojedini iranski naučnici i zvaničnici su imali sastanak sa naučnicima koji u drugim zemljama rade na razvoju nuklearnog oružja. Iran razvija pripreme za eksperimente koji mogu da budu korisni za razvoj nuklearnog oružja… Uopšte, sve informacije o navodnom iranskom razvoju nuklearnog vojnog programa su tako nedorečene baš kao i one iste, te agencije, o oružju za masovno uništenje u Sadamovom Iraku, ali koga to zanima.
2) Iran hapsi američke državljane i sudi im, i tako provocira najskuplju vojnu silu. Najnoviji, i najžešći u smislu presude, takav slučaj jeste osuda na smrt američkog državljanina. Tačno je da je iranski sud osudio Amerikanca iranskog porekla na smrt zbog navodnog rada za CIA. Ali niko i ne poriče da je on bio marinac koji je ratovao u Iraku (2003-2005) i da je posle toga kao biznismen radio za američku vojsku u Avganistanu i Kataru. Ne poriču, ali naši i zapadni mediji propuštaju da pomenu da on jeste bio marinac i saradnik američke vojske, a u međuvremenu je odlučio da poseti tetke i babu u Iranu. On je došao da se informiše o njihovom zdravlju i ostao lišen slobode. Naša javnost je ostala uskraćena za informaciju o njegovom poslu.
Iran je oborio američku vojnu bespilotnu letelicu! Sram ih bilo. Sad, da li Amerika provocira Iran time što šalje bespilotne letilice da špijuniraju iznad Irana ili je iranska odbrana sama po sebi provokacija?!

RAT NISKOG INTENZITETA

[restrictedarea]

Ako neko veruje da je Iran planirao da unajmi pripadnika meksičkog narko-kartela, koji je naoružavan od strane američkog FBI, da ubije saudijskog ambasadora u Americi, onda takva osoba i može poverovati da Iran provocira SAD. Međutim, iranski potezi prema Americi pre su usmereni da pokazivanjem mišića odvrate Amerikance i druge od opasne avanture.
Tako treba razumeti i upozorenja pojedinih iranskih zvaničnika, ne i najviših, da bi Iran mogao (naglasak je na mogao) zatvoriti Hormuski tesnac za prolaz naftnih tankera, a u slučaju uvođenja totalnog naftnog embarga od strane Zapada.
Inače, rat niskog intenziteta već traje. Prema receptu američke fondacije „Brukings“ iz 2009, ali i prema neobjavljenim planovima, Iran je već dugo podvrgnut povremenim terorističkim napadima i ubistvima i otmicama naučnika koji rade na razvoju nuklearnog programa. O ovim ubistvima izveštavali su svi svetski mediji. Iranski predstavnik pri Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (MAAE) Ali Ašgar Sultanije posredno je optužio kontrolore ove agencije, sa sedištem u Beču, za markiranje iranskih naučnika kao meta izraelskih i američkih bezbednosnih službi. Najnovije je ubistvo iranskog naučnika koji je radio i u nuklearnom postrojenju u Natancu, 11. januara ove godine. Osim ubijanja i ranjavanja iranskih naučnika, prema pisanju londonskog „Tajmsa“, eksplozija u blizini Teherana 12. novembra 2011, i pogibija 21 pripadnika elitne Revolucionarne garde, nije slučajna havarija. Među poginulima je bio i general-major Hasan Mogadam, inženjer specijalizovan za raketnu balistiku u Kini i Severnoj Koreji. Istog meseca različiti mediji su izvestili o eksploziji u nuklearnom postrojenju u Isfahanu. Trinaest meseci pre toga, 12. oktobra 2010. godine, opet je stradalo dvadesetak Pašdarana (Revolucionarna garda) u, kažu slučajnoj, eksploziji u vojnoj bazi za razvoj balističkih projektila u Horambadu.
S druge strane od kako je u Egiptu svrgnut Mubarak, barem tri puta je došlo do eksplozije na gasovodu ka Izraelu. Zbog višegodišnjih pretnji ratom, a pogotovo bombardovanja nuklearnih postrojenja Iran je godinama gradio podzemne komplekse u koje je prebacio deo postrojenja za obogaćivanje uranijuma. Tako su iranski zvaničnici objavili sredinom decembra 2011. godine da su završili proces prebacivanja nuklearnih objekata pod zemlju, uključujući centrifuge za obogaćivanje.

IZBORI I PRIŽELJKIVANA ZELENA REVOLUCIJA
Imajući u vidu probu obojene revolucije u Moskvi, ali i talas zelenih revolucija poznatih kao arapsko proleće, koje su se preobrazile u islamsko buđenje, valja reći i koju o propagandi i predstojećim izborima u Iranu.
Elita u Vol stritu i Vašingtonu zainteresovana je poodavno za smenu antizapadnog režima u Teheranu. Zato zapadna medijska mašinerija, stavljena u propagandni pogon, sada izmišlja novu diskreditaciju iranskih vlasti. Tako je u „Njujork tajmsu“, 2. januara 2012. godine, objavljen članak u kojem se ukazuje kako (iranski) vladajući konzervativci spremaju izbore koji neće imati legitimitet. Naravno, radi se o klasičnoj propagandnoj operaciji koja za nameru ima pripremu konzumenta masmedija za novi pokušaj zelene revolucije.
Osude Irana zbog lažiranja izbora uz stalne tvrdnje o skorom pravljenju atomske bombe koja treba da zastraši puk (niko ih ne plaši američkim nuklearnim oružjem) već su pripremljene bez obzira na buduću izlaznost i rezultate izbora. Blogovi na engleskom koji se zalažu za univerzalnu demokratiju i slobode, koje treba izboriti u Iranu, aktivirani su sa početkom arapskog proleća. Hilari Klinton je još 26. oktobra pozvala iransku opoziciju da traži podršku, baš kao što su je tražili libijski pobunjenici!
U slučaju pobede reformističkih partija, delimično bi bila obesmišljena lagarija u medijima. Za razliku od protesta imućnijih Iranaca posle predsedničkih izbora 2009. godine, u kojima je ubedljivo trijumfovao Mahmud Ahmadinedžad, sada bi eventualni protesti možda mogli da započnu i u nekom provincijskom gradu (po mogućstvu u kurdskom ili azerbejdžanskom delu, eventualno na jugo-istoku).

MEDIJSKA I PRAKTIČNA PRIPREMA ZA RAT
Iran je kriv za sve. Američki savezni sudija je presudio da je Iran zajedno sa libanskim Hizbulahom (šiitska politička i paramilitarna organizacija) pomogao talibanima i Al kaidi da izvedu napade na Ameriku 11. septembra 2001. godine! Jeste da je Al kaida stvorena uz pomoć CIA, što je nedavno potvrdila Hilari Klinton. Jeste da je Al kaida sarađivala sa Amerima u BiH i na Kosovu i Metohiji. Jeste da je Al kaida sastavljena od sunitskih muslimana koji smatraju Iran i šiite protivnicima i jereticima, ali američki sudija zna da su sarađivali. Nije tu gotovo, biće Iran kriv za sve, samo još malo, a onda? Ako uspeju da završe sa Iranom, onda će opet neko drugi biti kriv za sve i naravno provocirati Ameriku.
Iranska TV stanica „PRES TV“, koja na engleskom jeziku emituje program širom sveta i ima savremen internet portal, skinuta je s programa u Velikoj Britaniji 20. januara. O namerama da se prekine plasiranje iranske istine o svetskim poslovima bilo je reči i u Vikiliksovim depešama.
Amerika se prema navodima svetskih medija povukla iz Iraka. Ona jeste povukla svoju vojsku, izuzev pomenutih 8000 vojnika u Kurdistanu, ali ih je povukla prevashodno u region. Samo u Kuvajt je prebačeno 15.000 vojnika. Niko ne govori o verovatno nekoliko desetina hiljada privatnih vojnika koji su ostali u Iraku, a za račun velikih korporacija i u manjoj meri unajmljenih od Pentagona.  Američki vojnici bi trebalo da se prebace i u Izrael. Saudijska Arabija, verni kupac engleskog i američkog oružja ima ratni budžet sa 11,2 odsto BDP-a u 2010. godini (svetski prosek je ispod dva odsto).  Naravno, skupu tehniku ne opslužuju Arapi, kako ne bi preokrenuli oružje protiv svojih saveznika, već američki tehničari. Inače, Britanci prodaju nešto više oružja Arabiji od Amera. Više od Irana na odbranu odvajaju i Ujedinjeni Arapski Emirati sa sve francuskom vojnom bazom. O američkoj vojnoj mornarici i njenoj bazi u Bahreinu, pokretima pete flote, te avijaciji u Kataru pisali su mnogo i drugi. Naravno, Iran sa preko 540 hiljada aktivnih pripadnika vojske, oko 120 hiljada pripadnika „Čuvara revolucije“ (specijalne jedinice) koje komanduju basidžima (dobrovoljcima) koji mogu da mobilišu barem milion ljudi (zvanično imaju 12 miliona članova), jeste osma najbrojnija armija sveta. Zbog višedecenijske izolacije Iran je razvio sopstvenu vojnu industriju, pa ne zavisi od stranih tehničara. Iran je oko 20 puta veći od Srbije (1.648.195 kvadratnih kilometara) i ima 10 i po puta više stanovnika, i gotovo je nemoguće zamisliti kolika bi vojna sila bila potrebna da se ova zemlja okupira.
Ipak, samo zaludeli ideolozi razmatraju okupaciju. Ono što se stvarno planira, ali tek posle obračuna sa Sirijom, jeste bombardovanje, akcije specijalaca, saradnja sa kurdskim paramilitarnim snagama na severu Iraka koje bi zajedno sa američkom vojskom branile strateške planinske predele od eventualnog iranskog napada u slučaju da rat otpočne. Naravno, pitanje je i sudbina američke vojske u Avganistanu.
Da nisu svi pripadnici establišmenta u Izraelu i Americi izgubili glavu govori i javno objavljen izveštaj CIA od pre dve i po godine koji je ukazao da je Iranu potrebno još mnogo godina kako bi mogao da razvije nuklearno oružje. Noviji primer je izjava šefa Mosada od 29. decembra 2011. godine, u kojoj kaže da nuklearni Iran ne bi nužno predstavljao smrtonosnu pretnju po Izrael. Deo obaveštajaca tako nastoji da primiri glasnogovornike rata.

ENERGIJA I RUSIJA
Naravno, za kraj valja pomenuti da je u svim studijama energetskog bogatstva Iran među prvih pet zemalja, čak i po najnovijoj studiji za Američki kongres koja obuhvata potvrđene i nepotvrđene rezerve nafte, gasa i uglja širom sveta. Pored SAD-a, i EU zavodi sankcije na izvoz nafte Teheranu. U Briselu je 23. januara doneta odluka o sankcijama koja po ratifikaciji stupa na snagu 1. jula 2012. godine. Najveće štete van Irana od toga bi imali Italija, Grčka i Španija. Italija je inače u protekle dve godine izbila na prvo mesto evropskih trgovinskih partnera Iranu, a imala je odličnu privrednu saradnju i sa Libijom i Rusijom. Da li je Berluskoni i zbog toga morao da padne? Pošto sankcije treba da obuhvate sva iranska naftna preduzeća, naravno treba da budu izuzeti projekti u kojima učestvuje britansko-holandska megakorporacija „Britiš petroleum“. Zato se sankcije neće odnositi na poslove u kojima učestvuju oni. Italijane, Grke i Špance ko šiša.
Iran je snažna država i činjenica da njena elita nije u vladajućem svetskom sistemu, te da sarađuje sa Rusijom i Kinom, čini ovu zemlju nezaobilaznom metom ka konačnom cilju u Moskvi.

[/restrictedarea]