Иран: Трн у оку Америке

Пише Слободан Јанковић

Иранска криза избила је зато што је Техеран још од 2003. године прихватио евро за нафту, отворио сопствену нафтну берзу (једину поред њујоршке и лондонске), чиме је испровоцирао доларско-нафтни монопол на неслободном тржишту енергената

Ко је мислио другачије сада схвата да је Иран најкрупнија мета зелено обојене револуције. Сем оних који тако неће да мисле, какви год да су им разлози. О револуцијама других боја писали су и пишу други, па ћемо Москву, као кључни колач свих шарених маскарада препустити њима.
Иран је занимљив за писање и због уређења — теократија, и због древности: ради се о држави која је настала пре више од 2.550 година. Међутим, данас је наследница древне Персије ударна вест превасходно због своје и туђе спољне политике. Тако је у нашим медијима Иран у фокусу због сукобљености са Западом, који неки упорно називају међународном заједницом.
Недавно сам од једног недељника угледног имена добио позив да прокоментаришем разлоге иранског изазивања Америке. Овакво питање свакако нису измислили ни новинар, ни редакција, они су само преузели модел. Ко је писао и пише како Америку изазивају Србија, Ирак, Либија, Сирија, Русија, Никарагва, некада Вијетнам, Гренада, Панама, сада Иран, али и небројено много земаља које су искусиле америчку или од њих плаћену, војничку чизму? Одговор је једноставан, Американци. Наравно, наше новине само преузимају овакву визуру и тупо понављају оно у шта ваљда ни сами не верују. Било је ту и потпитање, да ли то Иран ради због парламентарних избора који су у тој земљи заказани за март 2012? Па да одговоримо на овим страницама, како ваља и без интервенције у реченици која мења њен смисао.

КО ЈЕ ПРОВОКАТОР
Чиме то Иран провоцира Америку? Да ли је изазива тиме што је чланица Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) и што поштујући одредбе тог споразума дозвољава редовне контроле инспектора Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ)? При томе, Израел, Индија, Пакистан и Северна Кореја нису чланице поменутог споразума и наравно не сарађују са МААЕ, али зато имају нуклеарно оружје.
Једина држава која је икада употребила нуклеарно оружје у рату (обогаћено и осиромашено) јесте Америка и спремна је да га и даље употребљава, а опет светски медији не упозоравају свакодневно на опасност од нуклеарне Америке. Провоцира ли Иран Америку тиме што има самосталну спољну и унутрашњу политику, бројно становништво (преко 75 милиона) и велика енергетска богатства (друге потврђене резерве гаса и 3. или 4. место у свету по резервама нафте)? Можда Иран провоцира Америку јер је са Сиријом једина преостала земља на ширем Блиском истоку (доскора је Либија била у том друштву) која не учествује ни у једном програму НАТО-а или нема барем војну сарадњу са САД-ом (као Саудијска Арабија)? Техеран провоцира Њујоршки Вол стрит и Лондонски сити тиме што од 2003. године прихвата евро за нафту, а јула 2011. године је коначно почела са радом иранска нафтна берза (једина таква поред њујоршке и лондонске). Тако провоцирају доларско-нафтни монопол на неслободном тржишту енергената. Трн је у оку Иран јер дугује свега 3,1 одсто БДП-а (14 милијарди долара), што је око половине годишњег суфицита који сваке године оствари у спољној трговини. (Тај дуг је иначе мањи за 40 одсто у односу на период када је Ахмадинеџад постао председник). Проблематична је и чињеница да Иран улаже знатна средства у развој нуклеарне, био и нанотехнологије, и зато што има сопствени развој и производњу балистичких пројектила малог и средњег домета. Мало их зна да је ова земља лансирала и два сателита у орбиту. Иран је, како би Американци рекли, регионални изазивач, а уз то и један од главних снабдевача Кине (глобалног изазивача) нафтом (око 15 одсто кинеског увоза). Иран није напао ниједну земљу већ више од века, а САД од 1955. године имају непрестану историју агресија на друге земље. Суседни Ирак је напао Иран 1980. године и Кувајт 1990, Пакистан Индију, Турска је окупирала Северни Кипар 1974, Израел и суседне арапске државе су се међусобно нападале у више наврата, а ипак је наводно Иран проблем. Тако је питање зашто Иран изазива Америку апсурдно, јер није Иран тај који затеже.
Који су аргументи оних који говоре о иранским провокацијама?
1) Иран крши одредбе Споразума о неширењу нуклеарног оружја — али не крши их. Према том споразуму свака земља има право на развој цивилног нуклеарног програма, што подразумева употребу у медицинске сврхe, производњу електричне енергије, научна истраживања. Забрањен је развој нуклеарног оружја и то од стране оних који га још немају. Има ли Иран нуклеарно оружје? Ако га има, стручни инспектори МААЕ (УН агенције за атомску енергију) то не знају. У извештају инспекције УН, на који се „Њујорк тајмс“ позива тврдећи да потврђује ирански развој нуклеарног оружја, пише да инспектори увек проверавају има ли активности везане за војни програм (чл. 41). Даље се у анексу под називом „Могуће војне димензије у иранском нуклеарном програму“, посебно у одељку Ц, извештаја од 8. новембра 2011. године, наводи да неке од набавки развојних програма, осим цивилне, могу имати и војну употребу. Агенција је обавестила Иран да зна да он има приступа знањима о реализацији једног од процеса који се могу користити за експлозије, али и за поједина нуклеарна оружја (чл. 42). Поједини ирански научници и званичници су имали састанак са научницима који у другим земљама раде на развоју нуклеарног оружја. Иран развија припреме за експерименте који могу да буду корисни за развој нуклеарног оружја… Уопште, све информације о наводном иранском развоју нуклеарног војног програма су тако недоречене баш као и оне исте, те агенције, о оружју за масовно уништење у Садамовом Ираку, али кога то занима.
2) Иран хапси америчке држављане и суди им, и тако провоцира најскупљу војну силу. Најновији, и најжешћи у смислу пресуде, такав случај јесте осуда на смрт америчког држављанина. Тачно је да је ирански суд осудио Американца иранског порекла на смрт због наводног рада за ЦИА. Али нико и не пориче да је он био маринац који је ратовао у Ираку (2003-2005) и да је после тога као бизнисмен радио за америчку војску у Авганистану и Катару. Не поричу, али наши и западни медији пропуштају да помену да он јесте био маринац и сарадник америчке војске, а у међувремену је одлучио да посети тетке и бабу у Ирану. Он је дошао да се информише о њиховом здрављу и остао лишен слободе. Наша јавност је остала ускраћена за информацију о његовом послу.
Иран је оборио америчку војну беспилотну летелицу! Срам их било. Сад, да ли Америка провоцира Иран тиме што шаље беспилотне летилице да шпијунирају изнад Ирана или је иранска одбрана сама по себи провокација?!

РАТ НИСКОГ ИНТЕНЗИТЕТА

[restrictedarea]

Ако неко верује да је Иран планирао да унајми припадника мексичког нарко-картела, који је наоружаван од стране америчког ФБИ, да убије саудијског амбасадора у Америци, онда таква особа и може поверовати да Иран провоцира САД. Међутим, ирански потези према Америци пре су усмерени да показивањем мишића одврате Американце и друге од опасне авантуре.
Тако треба разумети и упозорења појединих иранских званичника, не и највиших, да би Иран могао (нагласак је на могао) затворити Хормуски теснац за пролаз нафтних танкера, а у случају увођења тоталног нафтног ембарга од стране Запада.
Иначе, рат ниског интензитета већ траје. Према рецепту америчке фондације „Брукингс“ из 2009, али и према необјављеним плановима, Иран је већ дуго подвргнут повременим терористичким нападима и убиствима и отмицама научника који раде на развоју нуклеарног програма. О овим убиствима извештавали су сви светски медији. Ирански представник при Међународној агенцији за атомску енергију (МААЕ) Али Ашгар Султаније посредно је оптужио контролоре ове агенције, са седиштем у Бечу, за маркирање иранских научника као мета израелских и америчких безбедносних служби. Најновије је убиство иранског научника који је радио и у нуклеарном постројењу у Натанцу, 11. јануара ове године. Осим убијања и рањавања иранских научника, према писању лондонског „Тајмса“, експлозија у близини Техерана 12. новембра 2011, и погибија 21 припадника елитне Револуционарне гарде, није случајна хаварија. Међу погинулима је био и генерал-мајор Хасан Могадам, инжењер специјализован за ракетну балистику у Кини и Северној Кореји. Истог месеца различити медији су известили о експлозији у нуклеарном постројењу у Исфахану. Тринаест месеци пре тога, 12. октобра 2010. године, опет је страдало двадесетак Пашдарана (Револуционарна гарда) у, кажу случајној, експлозији у војној бази за развој балистичких пројектила у Хорамбаду.
С друге стране од како је у Египту свргнут Мубарак, барем три пута је дошло до експлозије на гасоводу ка Израелу. Због вишегодишњих претњи ратом, а поготово бомбардовања нуклеарних постројења Иран је годинама градио подземне комплексе у које је пребацио део постројења за обогаћивање уранијума. Тако су ирански званичници објавили средином децембра 2011. године да су завршили процес пребацивања нуклеарних објеката под земљу, укључујући центрифуге за обогаћивање.

ИЗБОРИ И ПРИЖЕЉКИВАНА ЗЕЛЕНА РЕВОЛУЦИЈА
Имајући у виду пробу обојене револуције у Москви, али и талас зелених револуција познатих као арапско пролеће, које су се преобразиле у исламско буђење, ваља рећи и коју о пропаганди и предстојећим изборима у Ирану.
Eлита у Вол стриту и Вашингтону заинтересована je поодавно за смену антизападног режима у Техерану. Зато западна медијска машинерија, стављена у пропагандни погон, сада измишља нову дискредитацију иранских власти. Тако је у „Њујорк тајмсу“, 2. јануара 2012. године, објављен чланак у којем се указује како (ирански) владајући конзервативци спремају изборе који неће имати легитимитет. Наравно, ради се о класичној пропагандној операцији која за намеру има припрему конзумента масмедија за нови покушај зелене револуције.
Осуде Ирана због лажирања избора уз сталне тврдње о скором прављењу атомске бомбе која треба да застраши пук (нико их не плаши америчким нуклеарним оружјем) већ су припремљене без обзира на будућу излазност и резултате избора. Блогови на енглеском који се залажу за универзалну демократију и слободе, које треба изборити у Ирану, активирани су са почетком арапског пролећа. Хилари Клинтон је још 26. октобра позвала иранску опозицију да тражи подршку, баш као што су је тражили либијски побуњеници!
У случају победе реформистичких партија, делимично би била обесмишљена лагарија у медијима. За разлику од протеста имућнијих Иранаца после председничких избора 2009. године, у којима је убедљиво тријумфовао Махмуд Ахмадинеџад, сада би евентуални протести можда могли да започну и у неком провинцијском граду (по могућству у курдском или азербејџанском делу, евентуално на југо-истоку).

МЕДИЈСКА И ПРАКТИЧНА ПРИПРЕМА ЗА РАТ
Иран је крив за све. Амерички савезни судија је пресудио да је Иран заједно са либанским Хизбулахом (шиитска политичка и парамилитарна организација) помогао талибанима и Ал каиди да изведу нападе на Америку 11. септембра 2001. године! Јесте да је Ал каида створена уз помоћ ЦИА, што је недавно потврдила Хилари Клинтон. Јесте да је Ал каида сарађивала са Америма у БиХ и на Косову и Метохији. Јесте да је Ал каида састављена од сунитских муслимана који сматрају Иран и шиите противницима и јеретицима, али амерички судија зна да су сарађивали. Није ту готово, биће Иран крив за све, само још мало, а онда? Ако успеју да заврше са Ираном, онда ће опет неко други бити крив за све и наравно провоцирати Америку.
Иранска ТВ станица „ПРЕС ТВ“, која на енглеском језику емитује програм широм света и има савремен интернет портал, скинута је с програма у Великој Британији 20. јануара. О намерама да се прекине пласирање иранске истине о светским пословима било је речи и у Викиликсовим депешама.
Америка се према наводима светских медија повукла из Ирака. Она јесте повукла своју војску, изузев поменутих 8000 војника у Курдистану, али их је повукла превасходно у регион. Само у Кувајт је пребачено 15.000 војника. Нико не говори о вероватно неколико десетина хиљада приватних војника који су остали у Ираку, а за рачун великих корпорација и у мањој мери унајмљених од Пентагона.  Амерички војници би требало да се пребаце и у Израел. Саудијска Арабија, верни купац енглеског и америчког оружја има ратни буџет са 11,2 одсто БДП-а у 2010. години (светски просек је испод два одсто).  Наравно, скупу технику не опслужују Арапи, како не би преокренули оружје против својих савезника, већ амерички техничари. Иначе, Британци продају нешто више оружја Арабији од Амера. Више од Ирана на одбрану одвајају и Уједињени Арапски Емирати са све француском војном базом. О америчкој војној морнарици и њеној бази у Бахреину, покретима пете флоте, те авијацији у Катару писали су много и други. Наравно, Иран са преко 540 хиљада активних припадника војске, око 120 хиљада припадника „Чувара револуције“ (специјалне јединице) које командују басиџима (добровољцима) који могу да мобилишу барем милион људи (званично имају 12 милиона чланова), јесте осма најбројнија армија света. Због вишедеценијске изолације Иран је развио сопствену војну индустрију, па не зависи од страних техничара. Иран је око 20 пута већи од Србије (1.648.195 квадратних километара) и има 10 и по пута више становника, и готово је немогуће замислити колика би војна сила била потребна да се ова земља окупира.
Ипак, само залудели идеолози разматрају окупацију. Оно што се стварно планира, али тек после обрачуна са Сиријом, јесте бомбардовање, акције специјалаца, сарадња са курдским парамилитарним снагама на северу Ирака које би заједно са америчком војском браниле стратешке планинске пределе од евентуалног иранског напада у случају да рат отпочне. Наравно, питање је и судбина америчке војске у Авганистану.
Да нису сви припадници естаблишмента у Израелу и Америци изгубили главу говори и јавно објављен извештај ЦИА од пре две и по године који је указао да је Ирану потребно још много година како би могао да развије нуклеарно оружје. Новији пример је изјава шефа Мосада од 29. децембра 2011. године, у којој каже да нуклеарни Иран не би нужно представљао смртоносну претњу по Израел. Део обавештајаца тако настоји да примири гласноговорнике рата.

ЕНЕРГИЈА И РУСИЈА
Наравно, за крај ваља поменути да је у свим студијама енергетског богатства Иран међу првих пет земаља, чак и по најновијој студији за Амерички конгрес која обухвата потврђене и непотврђене резерве нафте, гаса и угља широм света. Поред САД-а, и ЕУ заводи санкције на извоз нафте Техерану. У Бриселу је 23. јануара донета одлука о санкцијама која по ратификацији ступа на снагу 1. јула 2012. године. Највеће штете ван Ирана од тога би имали Италија, Грчка и Шпанија. Италија је иначе у протекле две године избила на прво место европских трговинских партнера Ирану, а имала је одличну привредну сарадњу и са Либијом и Русијом. Да ли је Берлускони и због тога морао да падне? Пошто санкције треба да обухвате сва иранска нафтна предузећа, наравно треба да буду изузети пројекти у којима учествује британско-холандска мегакорпорација „Бритиш петролеум“. Зато се санкције неће односити на послове у којима учествују они. Италијане, Грке и Шпанце ко шиша.
Иран је снажна држава и чињеница да њена елита није у владајућем светском систему, те да сарађује са Русијом и Кином, чини ову земљу незаобилазном метом ка коначном циљу у Москви.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *