Šmitova lekcija iz istorije

Piše Miroslav Stojanović

Ukoliko se Nemci ponesu ekonomskom snagom i pretenduju na vodeću ulogu u Evropskoj uniji, suočiće se s otporom većine

 

Nedavno sam, na ovom mestu, izrazio uverenje da će od načina na koji Nemačka, u odnosima s drugima, bude koristila svoju (pre)veliku (demografsku, ekonomsku i političku) moć, uveliko zavisiti sutrašnjica Evrope. Možda i njena sudbina.
S dosta (sve uočljivijih) razloga. Oni se nisu svodili samo na oživele strepnje nemačkih suseda, koje je politička javnost u ovoj zemlji najpre pokušavala da bagateliše, kao bezrazložan strah i otvorenu „germanofobiju“ (jedan broj medija u zapadnoevropskim prestonicama usijavao je zaista temperaturu  „četvrtim rajhom“!) Rigorizam i ultimativnost zvaničnog Berlina u dužničkoj krizi, ne samo u slučaju Grčke, i radikalizam u prekomponovanju evrozone i Evropske unije, po nemačkoj mustri, činili su svoje. I uključivali alarm.
Za ponovno otvaranje ove, nesporno kardinalne teme, „kriv“ je bivši (zapadno)nemački kancelar Helmut Šmit i njegov gotovo testamentarni govor održan na kongresu (njegove) Socijaldemokratske partije. Govor koji naši mediji gotovo i nisu primetili.
Trodnevni stranački spektakl doživeo je svoj „vrhunac pre nego što je oficijelni deo zasedanja uopšte i počeo“ (Šmit je govorio na otvaranju skupa), primetio je minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“. I konstatovao da je sada „jedini čovek kojeg socijaldemokrate bezuslovno slede“ održao prisutnima, političkoj i medijskoj eliti „lekciju iz istorije“.

GUBLJENJE POLITIČKOG KOMPASA

[restrictedarea]

Kao neki „nastavnik istorije opomenuo je Nemce da ne zaborave svoj istorijski teret“ i koliko bi Nemačka trebalo da bude zahvalna Evropi.(„Švebiše cajtung“). Uz opasku da „kasne ljubavi znaju da budu vatrene“, „Noje osnabriker cajtung“ je podsetio da su čoveka „kojeg sada slave i za kojim uzdišu“ – eh, da je samo pedeset godina mlađi! – socijaldemokrate pre 28 godina „raspinjali na krst“ zbog njegove bezbednosne politike (tada je, kao predsednik Savezne vlade, bio vatreni NATO pristalica). List je zaključio da je ovoga puta 92-godišnji (!) Šmit „bio u najboljoj kancelarskoj formi“. Pošlo mu je za rukom da u njenom krajnje dramatičnom trenutku „probudi strast za Evropu“. Upozorio je na „latentnu sumnju susednih država prema isuviše snažnoj Nemačkoj“ i na „opasnost od gubljenja političkog kompasa“.
Rezimirajući utiske o njegovom govoru, dnevnik iz Osnabrika zaključuje da Šmitovo dugogodišnje političko iskustvo „svemu što kaže daje autentičnost i intenzitet“ i da su „stari državnici, rasterećeni sitnog dnevnog političarenja“, u stanju da „sa lakoćom povlače velike linije“.
Šmit je, zaista, počeo svoj „istorijski govor“, povlačenjem velikih istorijskih poteza i paralela. (Vrlo stari ljudi su, podsetio je, skloni tome da misle u širokim vremenskim rasponima). Upozorio je, najpre, na činjenicu da je evropska priča istorija „krvavih ratova“ i beskonačnih sukoba između evropske periferije i njenog centra. I obrnuto. Pri čemu je centar uvek bio „poprište odlučujućih bitaka“. Od tridesetogodišnjih ratova, koji su se odvijali na nemačkom tlu, kada je „nemačka bila samo geografski pojam, nejasno definisan kao jezički prostor“, do „drugog tridesetogodišnjeg rata“, od 1914. do 1945, kada se „katastrofa Evrope, isprovocirana Nemačkom, okončala katastrofom evropskih Jevreja i (konačno) katastrofom same nemačke nacionalne države“.
Uz opasku da su Nemci više puta svoju (pre)moć u centru Evrope pretvarali u patnju  drugih naroda i država, Šmit je konstatovao da sećanja iz dva svetska rata u dvadesetom veku na nemačku okupaciju igraju latentnu i dominantnu ulogu.
Mi još nismo sasvim načisto s tim da gotovo kod svih naših suseda, verovatno u još mnogo generacija, postoji latentno nepoverenje prema Nemcima.

POSLEDICA TRAGIČNE ISTORIJE
Konstatujući i da naknadno rođene generacije Nemaca moraju da žive s tim istorijskim nepoverenjem, Šmit je podsetio da je i početak evropskih integracija bio obeležen i motivisan nepoverenjem prema budućem razvoju Nemačke. Čerčil je, kaže Šmit, u čuvenom ciriškom govoru iz 1946, u kojem je pozvao Francuze da se sporazumeju sa Nemcima, kako bi zajedno stvorili „Ujedinjene Države Evrope“, imao dva motiva. Prvi, zajednička odbrana od opasnosti koja je pretila iz (komunističkog) Sovjetskog Saveza. A drugi motiv bio je čvrsto uvezivanje Nemačke u jedan veći zapadni savez: Čerčil je  dalekovido predvideo ponovno jačanje Nemačke.
Isti motivi rukovodili su, potom, Šumana i Monea, začetnike evropske integracije (najpre unija za ugalj i čelik, preteča današnje EU) i Šarla de Gola, kada je Konradu Adenaueru „pružio ruku pomirenja“. Sve se to događalo iz racionalnog pragmatizma i straha od buduće nemačke moći. To što su činili tadašnji državnici, nije bilo, u prvom redu, plod evropskog idealizma, nego posledica (tragične) evropske istorije.
Ko ne razume te pramotive evropske integracije, njemu nedostaju nezaobilazni preduslovi za rešavanje sadašnje vrlo neugodne evropske krize.
Što je više jačala ekonomska, vojna i politička moć Zapadne Nemačke, to je u očima zapadnih državnika evropska integracija predstavljala „osiguranje“ pred mogućom nemačkom opsednutošću silom.
Šmit je podsetio da je i u početnom otporu Margaret Tačer, Fransoa Miterana i Đulija Andreotija 1989/1990. godine ponovnom ujedinjenju dve nemačke države, bio „ugrađen“ strah od „snažne Nemačke u centru malog evropskog kontinenta“.
On sam je, kaže, sa stanovišta strateških interesa nemačke nacije, a ne iz idealizma, bio i ostao pobornik evropskih integracija i čvrste nemačke vezanosti za taj proces. Ono što su započeli Mone i Šuman, nastavili su šezdesetih i sedamdesetih francuski predsednici  De Gol i Pompidu, usledila  je dobra saradnja između Destena i njega, i uspešno nastavljena saradnjom Miterana i Kola. Zahvaljujući dalekovidosti i dobroj pripremi Žaka Delora, tadašnjeg predsednika Evropske komisije, Miteran i Kol su 1991. godine u Mastrihtu odlučili da se uvede evro, poduhvat u čijoj osnovi je ležala francuska zabrinutost od (pre)moćne Nemačke, „tačnije rečeno: od premoćne nemačke marke“.
U međuvremenu je evro postao druga po važnosti moneta svetske privrede, stabilnija od američkog dolara i čak od nemačke marke u poslednjih deset njenih godina. Takozvanu „krizu evra“ Šmit pripisuje lakomislenim izjavama političara i novinara.
Svet se, međutim, od Mastrihta do danas radikalno promenio. Doživeli smo oslobađanje naroda Istočne Evrope, imploziju Sovjetskog Saveza, fenomenalan uspon Kine, Indije, Brazila i drugih  zemalja koje su ranije paušalno označavane kao „treći svet“. Usledila je globalizacija privrede i međusobne zavisnosti gotovo svih država sveta, s finansijskim tržištima koja su se otela svakoj kontroli.
Ilustrujući „enormne promene“, koje su imale snažno dejstvo na evropske narode,  države i njihovo blagostanje, Šmit je spomenuo i eksplozivan porast stanovništva. Kad je rođen (pre devet decenija) na planeti su živele dve milijarde ljudi, sada sedam milijardi. Za to vreme Evropa stari i broj njenih građana se osetno smanjuje. Sredinom ovog veka svetsko stanovništvo će brojati najverovatnije devet milijardi, a evropski narodi će u tome učestvovati sa svega sedam procenata. Svaka evropska država ponaosob će 2050. godine činiti samo delić jednog procenta. Ako hoće da zadrže bilo kakav značaj u svetu, Evropljani to mogu samo ujedinjeni. Iz te činjenice proističe i strateški interes evropskih nacionalnih država za produbljivanje integracije. U suprotnom, došlo bi do marginalizacije pojedinih evropskih država, oštre konkurencije, bitke za prestiž pri čemu nije isključeno obnavljanje „starih (ratnih) igara između centra i periferije“.

GORKA SEĆANJA
Centralni značaj u pristupu ovoj temi Šmit, inače, pridaje ulozi Nemačke u evropskim integracijama. Ako se na kraju 2011. godine posmatra spolja, očima njenih bližih i daljih suseda, Nemačka izaziva njihovu zabrinutost. Poslednjih godina osetno je poraslo nepoverenje u postojanost nemačke politike. Te sumnje i zabrinutosti se tiču grešaka u našoj spoljnoj politici vlade i političara. Tiču se, drugim delom, za svet iznenađujuće ekonomske snage ujedinjene Nemačke. Nemačka privreda je danas tehnološki, finansijski i socijalpolitički najproduktivnija privreda sveta, što izaziva kod drugih izvesnu zavist. S druge strane, nismo dovoljno svesni da je nemačka privreda u visokom stepenu integrisana ne samo u evropsko tržište, nego i globalizirana, pa time veoma zavisna od svetske konjunkture. Zbog toga,  upozorava Šmit, nemački izvoz neće rasti kao do sada. U međuvremenu je, kaže, došlo do pogrešnog razvoja i enormnog suficita, koji godinama čini pet procenata bruto nacionalnog proizvoda i ravan je suficitu koji ostvaruje Kina, pri čemu mnogi Nemci nisu svesni činjenice da njihova dobit (suficit) u stvarnosti predstavlja nečiji gubitak (deficit) i da to predstavlja povredu zakonom propisane spoljnotrgovinske ravnoteže koja „uznemirava naše partnere“.
I kad stižu glasovi spolja, pre svega američki, da Nemačka preuzme vodeću ulogu u Evropi, to budi kod naših suseda neprijatnost i gorka, uznemirujuća  sećanja.
U aktuelnoj ekonomskoj situaciji i krizi organa Evropske unije Nemačka je ponovo gurnuta u centralnu poziciju. Zajedno s francuskim predsednikom, nemačka kacelarka je dobrovoljno prihvatila tu ulogu. To je u mnogim evropskim prestonicama i medijima naših suseda samo pojačalo naraslu zabrinutost i strah od nemačke dominacije. Ovoga puta se ne radi o vojno i politički premoćnoj centralnoj sili, nego o ekonomski premoćnom centru.
Šmit je zbog toga osetio potrebu da upozori nemačke političare, medije i javnost: ako se Nemci ponesu, i opsenjeni ekonomskom snagom zahtevaju za sebe vodeću ulogu u Evropi ili bar da budu „Primus unter pares“, suočiće se s naraslim otporom većine. Vrlo brzo bi se u tom slučaju jaki centar Evrope izazvao naraslu zabrinutost periferije, s poražavajućim posledicama za Evropsku uniju i izolacijom Nemačke.

POGREŠNA TERAPIJA
Šmit upozorava da je upravo veoma velikoj i produktivnoj Nemačkoj – i da bi se štitila od same sebe! –  potrebno užljebljenje u evropske integracije. Naš geografski položaj, uz to naša nesrećna uloga sredinom 20. veka, te naši sadašnji potencijali, sve to zajedno  nalaže svakoj nemačkoj vladi solidarnost i spremnost na pomoć našim EU partnerima. Opominje svoje zemljake da bez pomoći saveznika, bez uključivanja u evroatlantske integracije, samo sopstvenom snagom ne bi bili u stanju da ostvare onako veliki uspeh u obnovi zemlje. Nemci zbog toga imaju istorijsku obavezu da budu zahvalni i da pokažu solidarnost sa  drugima. „Potrebno nam je saosećajno srce prema našim susedima i partnerima. To se posebno odnosi na Grčku.“
Po mom dubokom uverenju, naglasio je Šmit, u kardinalnom, dugoročno strateškom interesu Nemačke je da se ne izoluje i da ne dopusti da bude izolovana. Izolacija unutar Zapada bila bi opasna, izolacija unutar Evropske unije bila bi veoma opasna. „Za mene se ovaj interes Nemačke rangira definitivno znatno iznad taktičkih interesa svake političke stranke.“
Za prevazilaženje sadašnje krize u vođenju EU ne postoji nikakav gotov recept, smatra Šmit i upozorava Nemce da nikako ne bi smeli da sopstveni ekonomski i socijalni sistem, njihovo federalno uređenje, budžetsku i finansijsku politiku naturaju evropskim partnerima kao uzor i merilo. Možda samo kao primer među više različitih mogućnosti.
Mi ne bismo, u svakom slučaju, smeli da propagiramo ekstremnu deflacionu politiku za čitavu Evropu. Uz razumljivu štednju, neophodno je finansirati razvojne projekte. Bez privrednog rasta, bez novih radnih mesta, nijedna država ne može da sanira sopstveni budžet. Ko u to veruje da se isključivo uz rigoroznu štednju mogu „ozdraviti“ državni budžeti, trebalo bi da studira sudbinsko dejstvo Hajnrih Biringove (nemački kancelar u vreme Vajmarske Republike), deflacionu politiku 1930/1932. godine. Ona je izazvala depresiju i nepodnošljive razmere nezaposlenosti i propast prve nemačke demokratije.
Govoreći o viziji Evrope, Šmit zaključuje da će nju i u 21. veku činiti nacionalne države. Zbog toga sasvim sigurno, Evropa neće postati savezna država. Evropska unija, međutim, ne može biti samo puki savez država. Mora biti dinamični i razvijeni savez, kakav, inače, nije postojao u čitavoj ljudskoj istoriji.

„ŠPIGL“ OPOMINJE MERKELOVU
Pitanje je koliko će upozorenje bivšeg (socijaldemokratskog) kancelara sadašnjim vlastima u Berlinu – da ne budu nadriučitelji i ne popuju drugima – imati efekta na adresama na koje je upućeno. Nije, međutim, ostalo bez izvesnog odjeka, bar u medijima. U nekima od njih kritički je tretirana kancelarkina „strogost“ prema vlastima u Beogradu. Hamburški „Špigl“ je pod naslovom „Srpska dilema Merkelove“ objavio komentar svog urednika (Olaf Ilau) koji se zalaže da Nemačka promeni tvrdu poziciju prema kandidaturi Srbije.
Merkelova je, podseća „Špigl“, zahtevala da Srbija prvo dokaže svoj uverljivi angažman u odnosima s Kosovom i odustane od politike aktivnog nepriznavanja kako bi zaslužila kandidaturu. To je problematičan zahtev. Pet od 27 članova EU još nije priznalo Kosovo, a nisu to učinile ni velike  zemlje ovoga sveta, poput Kine, Indije, Brazila i Rusije. Pri tom bi upravo Nemci iz vlastitog istorijskog iskustva trebalo da imaju razumevanje za tešku unutrašnjopolitičku situaciju vlade u Beogradu.
Zar posle Drugog svetskog rata nije bilo potrebno beskrajno dugo vremena da se otrpi gubitak nemačkih istočnih oblasti? I zar nije trebalo da prođe dvadeset godina da bi Zapadna Nemačka konačno bila spremna da zaključi prvi ugovor sa Istočnom Nemačkom, a od Beograda se sada, pod hitno, traži da prihvati gubitak Kosova, kulturne i istorijske kolevke.

[/restrictedarea]