Шмитова лекција из историје

Пише Мирослав Стојановић

Уколико се Немци понесу економском снагом и претендују на водећу улогу у Европској унији, суочиће се с отпором већине

 

Бивши немачки канцелар је упозорио власти у Берлину да не попују превише другима и не забораве терет прошлости: Хелмут Шмит

Недавно сам, на овом месту, изразио уверење да ће од начина на који Немачка, у односима с другима, буде користила своју (пре)велику (демографску, економску и политичку) моћ, увелико зависити сутрашњица Европе. Можда и њена судбина.
С доста (све уочљивијих) разлога. Они се нису сводили само на оживеле стрепње немачких суседа, које је политичка јавност у овој земљи најпре покушавала да багателише, као безразложан страх и отворену „германофобију“ (један број медија у западноевропским престоницама усијавао је заиста температуру  „четвртим рајхом“!) Ригоризам и ултимативност званичног Берлина у дужничкој кризи, не само у случају Грчке, и радикализам у прекомпоновању еврозоне и Европске уније, по немачкој мустри, чинили су своје. И укључивали аларм.
За поновно отварање ове, неспорно кардиналне теме, „крив“ је бивши (западно)немачки канцелар Хелмут Шмит и његов готово тестаментарни говор одржан на конгресу (његове) Социјалдемократске партије. Говор који наши медији готово и нису приметили.
Тродневни страначки спектакл доживео је свој „врхунац пре него што је официјелни део заседања уопште и почео“ (Шмит је говорио на отварању скупа), приметио је минхенски дневник „Зидојче цајтунг“. И констатовао да је сада „једини човек којег социјалдемократе безусловно следе“ одржао присутнима, политичкој и медијској елити „лекцију из историје“.

ГУБЉЕЊЕ ПОЛИТИЧКОГ КОМПАСА

[restrictedarea]

Као неки „наставник историје опоменуо је Немце да не забораве свој историјски терет“ и колико би Немачка требало да буде захвална Европи.(„Швебише цајтунг“). Уз опаску да „касне љубави знају да буду ватрене“, „Ноје оснабрикер цајтунг“ је подсетио да су човека „којег сада славе и за којим уздишу“ – ех, да је само педесет година млађи! – социјалдемократе пре 28 година „распињали на крст“ због његове безбедносне политике (тада је, као председник Савезне владе, био ватрени НАТО присталица). Лист је закључио да је овога пута 92-годишњи (!) Шмит „био у најбољој канцеларској форми“. Пошло му је за руком да у њеном крајње драматичном тренутку „пробуди страст за Европу“. Упозорио је на „латентну сумњу суседних држава према исувише снажној Немачкој“ и на „опасност од губљења политичког компаса“.
Резимирајући утиске о његовом говору, дневник из Оснабрика закључује да Шмитово дугогодишње политичко искуство „свему што каже даје аутентичност и интензитет“ и да су „стари државници, растерећени ситног дневног политичарења“, у стању да „са лакоћом повлаче велике линије“.
Шмит је, заиста, почео свој „историјски говор“, повлачењем великих историјских потеза и паралела. (Врло стари људи су, подсетио је, склони томе да мисле у широким временским распонима). Упозорио је, најпре, на чињеницу да је европска прича историја „крвавих ратова“ и бесконачних сукоба између европске периферије и њеног центра. И обрнуто. При чему је центар увек био „поприште одлучујућих битака“. Од тридесетогодишњих ратова, који су се одвијали на немачком тлу, када је „немачка била само географски појам, нејасно дефинисан као језички простор“, до „другог тридесетогодишњег рата“, од 1914. до 1945, када се „катастрофа Европе, испровоцирана Немачком, окончала катастрофом европских Јевреја и (коначно) катастрофом саме немачке националне државе“.
Уз опаску да су Немци више пута своју (пре)моћ у центру Европе претварали у патњу  других народа и држава, Шмит је констатовао да сећања из два светска рата у двадесетом веку на немачку окупацију играју латентну и доминантну улогу.
Ми још нисмо сасвим начисто с тим да готово код свих наших суседа, вероватно у још много генерација, постоји латентно неповерење према Немцима.

ПОСЛЕДИЦА ТРАГИЧНЕ ИСТОРИЈЕ
Констатујући и да накнадно рођене генерације Немаца морају да живе с тим историјским неповерењем, Шмит је подсетио да је и почетак европских интеграција био обележен и мотивисан неповерењем према будућем развоју Немачке. Черчил је, каже Шмит, у чувеном циришком говору из 1946, у којем је позвао Французе да се споразумеју са Немцима, како би заједно створили „Уједињене Државе Европе“, имао два мотива. Први, заједничка одбрана од опасности која је претила из (комунистичког) Совјетског Савеза. А други мотив био је чврсто увезивање Немачке у један већи западни савез: Черчил је  далековидо предвидео поновно јачање Немачке.
Исти мотиви руководили су, потом, Шумана и Монеа, зачетнике европске интеграције (најпре унија за угаљ и челик, претеча данашње ЕУ) и Шарла де Гола, када је Конраду Аденауеру „пружио руку помирења“. Све се то догађало из рационалног прагматизма и страха од будуће немачке моћи. То што су чинили тадашњи државници, није било, у првом реду, плод европског идеализма, него последица (трагичне) европске историје.
Ко не разуме те прамотиве европске интеграције, њему недостају незаобилазни предуслови за решавање садашње врло неугодне европске кризе.
Што је више јачала економска, војна и политичка моћ Западне Немачке, то је у очима западних државника европска интеграција представљала „осигурање“ пред могућом немачком опседнутошћу силом.
Шмит је подсетио да је и у почетном отпору Маргарет Тачер, Франсоа Митерана и Ђулија Андреотија 1989/1990. године поновном уједињењу две немачке државе, био „уграђен“ страх од „снажне Немачке у центру малог европског континента“.
Он сам је, каже, са становишта стратешких интереса немачке нације, а не из идеализма, био и остао поборник европских интеграција и чврсте немачке везаности за тај процес. Оно што су започели Моне и Шуман, наставили су шездесетих и седамдесетих француски председници  Де Гол и Помпиду, уследила  је добра сарадња између Дестена и њега, и успешно настављена сарадњом Митерана и Кола. Захваљујући далековидости и доброј припреми Жака Делора, тадашњег председника Европске комисије, Митеран и Кол су 1991. године у Мастрихту одлучили да се уведе евро, подухват у чијој основи је лежала француска забринутост од (пре)моћне Немачке, „тачније речено: од премоћне немачке марке“.
У међувремену је евро постао друга по важности монета светске привреде, стабилнија од америчког долара и чак од немачке марке у последњих десет њених година. Такозвану „кризу евра“ Шмит приписује лакомисленим изјавама политичара и новинара.
Свет се, међутим, од Мастрихта до данас радикално променио. Доживели смо ослобађање народа Источне Европе, имплозију Совјетског Савеза, феноменалан успон Кине, Индије, Бразила и других  земаља које су раније паушално означаване као „трећи свет“. Уследила је глобализација привреде и међусобне зависности готово свих држава света, с финансијским тржиштима која су се отела свакој контроли.
Илуструјући „енормне промене“, које су имале снажно дејство на европске народе,  државе и њихово благостање, Шмит је споменуо и експлозиван пораст становништва. Кад је рођен (пре девет деценија) на планети су живеле две милијарде људи, сада седам милијарди. За то време Европа стари и број њених грађана се осетно смањује. Средином овог века светско становништво ће бројати највероватније девет милијарди, а европски народи ће у томе учествовати са свега седам процената. Свака европска држава понаособ ће 2050. године чинити само делић једног процента. Ако хоће да задрже било какав значај у свету, Европљани то могу само уједињени. Из те чињенице проистиче и стратешки интерес европских националних држава за продубљивање интеграције. У супротном, дошло би до маргинализације појединих европских држава, оштре конкуренције, битке за престиж при чему није искључено обнављање „старих (ратних) игара између центра и периферије“.

ГОРКА СЕЋАЊА
Централни значај у приступу овој теми Шмит, иначе, придаје улози Немачке у европским интеграцијама. Ако се на крају 2011. године посматра споља, очима њених ближих и даљих суседа, Немачка изазива њихову забринутост. Последњих година осетно је порасло неповерење у постојаност немачке политике. Те сумње и забринутости се тичу грешака у нашој спољној политици владе и политичара. Тичу се, другим делом, за свет изненађујуће економске снаге уједињене Немачке. Немачка привреда је данас технолошки, финансијски и социјалполитички најпродуктивнија привреда света, што изазива код других извесну завист. С друге стране, нисмо довољно свесни да је немачка привреда у високом степену интегрисана не само у европско тржиште, него и глобализирана, па тиме веома зависна од светске конјунктуре. Због тога,  упозорава Шмит, немачки извоз неће расти као до сада. У међувремену је, каже, дошло до погрешног развоја и енормног суфицита, који годинама чини пет процената бруто националног производа и раван је суфициту који остварује Кина, при чему многи Немци нису свесни чињенице да њихова добит (суфицит) у стварности представља нечији губитак (дефицит) и да то представља повреду законом прописане спољнотрговинске равнотеже која „узнемирава наше партнере“.
И кад стижу гласови споља, пре свега амерички, да Немачка преузме водећу улогу у Европи, то буди код наших суседа непријатност и горка, узнемирујућа  сећања.
У актуелној економској ситуацији и кризи органа Европске уније Немачка је поново гурнута у централну позицију. Заједно с француским председником, немачка кацеларка је добровољно прихватила ту улогу. То је у многим европским престоницама и медијима наших суседа само појачало нараслу забринутост и страх од немачке доминације. Овога пута се не ради о војно и политички премоћној централној сили, него о економски премоћном центру.
Шмит је због тога осетио потребу да упозори немачке политичаре, медије и јавност: ако се Немци понесу, и опсењени економском снагом захтевају за себе водећу улогу у Европи или бар да буду „Примус унтер парес“, суочиће се с нараслим отпором већине. Врло брзо би се у том случају јаки центар Европе изазвао нараслу забринутост периферије, с поражавајућим последицама за Европску унију и изолацијом Немачке.

ПОГРЕШНА ТЕРАПИЈА
Шмит упозорава да је управо веома великој и продуктивној Немачкој – и да би се штитила од саме себе! –  потребно ужљебљење у европске интеграције. Наш географски положај, уз то наша несрећна улога средином 20. века, те наши садашњи потенцијали, све то заједно  налаже свакој немачкој влади солидарност и спремност на помоћ нашим ЕУ партнерима. Опомиње своје земљаке да без помоћи савезника, без укључивања у евроатлантске интеграције, само сопственом снагом не би били у стању да остваре онако велики успех у обнови земље. Немци због тога имају историјску обавезу да буду захвални и да покажу солидарност са  другима. „Потребно нам је саосећајно срце према нашим суседима и партнерима. То се посебно односи на Грчку.“
По мом дубоком уверењу, нагласио је Шмит, у кардиналном, дугорочно стратешком интересу Немачке је да се не изолује и да не допусти да буде изолована. Изолација унутар Запада била би опасна, изолација унутар Европске уније била би веома опасна. „За мене се овај интерес Немачке рангира дефинитивно знатно изнад тактичких интереса сваке политичке странке.“
За превазилажење садашње кризе у вођењу ЕУ не постоји никакав готов рецепт, сматра Шмит и упозорава Немце да никако не би смели да сопствени економски и социјални систем, њихово федерално уређење, буџетску и финансијску политику натурају европским партнерима као узор и мерило. Можда само као пример међу више различитих могућности.
Ми не бисмо, у сваком случају, смели да пропагирамо екстремну дефлациону политику за читаву Европу. Уз разумљиву штедњу, неопходно је финансирати развојне пројекте. Без привредног раста, без нових радних места, ниједна држава не може да санира сопствени буџет. Ко у то верује да се искључиво уз ригорозну штедњу могу „оздравити“ државни буџети, требало би да студира судбинско дејство Хајнрих Бирингове (немачки канцелар у време Вајмарске Републике), дефлациону политику 1930/1932. године. Она је изазвала депресију и неподношљиве размере незапослености и пропаст прве немачке демократије.
Говорећи о визији Европе, Шмит закључује да ће њу и у 21. веку чинити националне државе. Због тога сасвим сигурно, Европа неће постати савезна држава. Европска унија, међутим, не може бити само пуки савез држава. Мора бити динамични и развијени савез, какав, иначе, није постојао у читавој људској историји.

„ШПИГЛ“ ОПОМИЊЕ МЕРКЕЛОВУ
Питање је колико ће упозорење бившег (социјалдемократског) канцелара садашњим властима у Берлину – да не буду надриучитељи и не попују другима – имати ефекта на адресама на које је упућено. Није, међутим, остало без извесног одјека, бар у медијима. У некима од њих критички је третирана канцеларкина „строгост“ према властима у Београду. Хамбуршки „Шпигл“ је под насловом „Српска дилема Меркелове“ објавио коментар свог уредника (Олаф Илау) који се залаже да Немачка промени тврду позицију према кандидатури Србије.
Меркелова је, подсећа „Шпигл“, захтевала да Србија прво докаже свој уверљиви ангажман у односима с Косовом и одустане од политике активног непризнавања како би заслужила кандидатуру. То је проблематичан захтев. Пет од 27 чланова ЕУ још није признало Косово, а нису то учиниле ни велике  земље овога света, попут Кине, Индије, Бразила и Русије. При том би управо Немци из властитог историјског искуства требало да имају разумевање за тешку унутрашњополитичку ситуацију владе у Београду.
Зар после Другог светског рата није било потребно бескрајно дуго времена да се отрпи губитак немачких источних области? И зар није требало да прође двадесет година да би Западна Немачка коначно била спремна да закључи први уговор са Источном Немачком, а од Београда се сада, под хитно, тражи да прихвати губитак Косова, културне и историјске колевке.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. U pravu je Gospodin Šmit.Neko Nemce traba ,na vreme,na to da podseti.Ali postoji i drugi problem.TRULOST EVROPE.Ko razume dosta je./evropa nije sebe oslobodila/ u 2.ratu.U evropi zbog TRULEŽI nema PROTIVTEŽE NEmačkoj.Srbija je mala da bbude PROTIV TEŽA ali je bar INICIJALNA KAPISLA.I Zbog toga MI VIŠE TREBAMO EVROPI nego ona nama.I zbog mnogo čega drugog.Nažalost evropa to ne ume da ceni ILI OPET ZBOG TRULOSTI dozvoljava Nemačkoj da eliminiše potncijalne protivnike.Ko poznaje istoriju VIDEĆE da neme bitne razlike u ovoj politici i politici Hitlera.

  2. dobro je, da se podsetimo, kako je umisljenost, bahatost, arogancija itd. – veoma odavna poznata, opasna boljka – kako na licnom nivou, tako i u8 politici, ekonomiji i dr. ?! I bolje bi bilo, da se o tome uvek vodi racuna – a ne tek, kada se zadje u doboku starost ?! Evropski ‘lideri’ bi trebalo da gledaju sudbinu najnovijeg ‘titanika’ ( obala Sloge ?!) – kako su uvek moguci “neplanirani” ‘grebeni’ i da je njihova odgovornost – ‘kapetanska’ ?! ( uzgred, zar se za onaj cuveni brod 1912 nije, oholo, smatralo da je – “nepotopiv” ???!)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *