Samoupravni egoizam

Piše Miodrag Zarković

Samo tri dana posle Šerbedžijinog kursa samoljublja, svom gledalištu je „B92“ servirala novu pokaznu vežbu iz iste disciplinesveže smenjeni direktor „Narodne biblioteke Srbije“ Sreten Ugričić je, upadljivo ganut svojim zaslugama, pokušao da istim zaslugama gane i publiku

Ljubav prema samom sebi je u slučaju Radeta Šerbedžije prerasla u novu vrstu seksualnog opredeljenja. Njegovo prošlonedeljno gostovanje na „B92“ kod Jugoslava Ćosića, u emisiji „Između dve vatre“, pokazalo je da taj čovek oseća prema prvom licu jednine nešto što prevazilazi tinejdžersku zanesenost. To je sazrela, ako ne i ocvala strast prema sebi, toliko jaka da je „čika Radetu“, kako se prozvao u pojedinim anegdotama, za osvrt na lična dostignuća bio nedovoljan srpski jezik, pa i hrvatski, zbog čega je u nekoliko navrata morao da se posluži engleskim.
Voditelj nije delovao kao neko ko razume svog sagovornika. Nikakvo čudo; Ćosić se lako zbuni i kada vodi razgovor na jednom jeziku, tako da je naspram poliglote koji žonglira sa čak tri skoro sasvim zanemeo, nemoćno klimajući glavom u većem delu emisije. Što je Šerbedžiji savršeno odgovaralo. Jer, njemu i nije neophodan voditelj. Šerbedžija je tip čoveka koji svaki razgovor može da pretvori u monodramu, sa monotemom o monosopstvenosti.
Osim sebi, ovom prilikom je nešto dužne pažnje posvetio Anđelini Džoli, koju neizmerno voli, iako ga ona i Bred Pit, začudo, nisu usvojili. Šerbedžija je zdušno branio Anđelinin film „U zemlji krvi i meda“, u kojem on igra jednog od negativaca, sve samih Srba: kritičarima je, uz kaskajuće terciranje Ćosića, čika Rade poručio da nije u redu napadati nešto što niste odgledali; što njega, normalno, nije sprečilo da sam priča o stvarima koje je izbegao da gleda, recimo, o ratovima na prostoru SFRJ, koje je „pratio“ sa bezbednih udaljenosti, a ipak nalazi zashodno da nam drži vakelu svaki put kada svrati u Beograd; ili da odvali kako je Anđelinin rediteljski prvenac američka filmska kritika uglavnom nahvalila, po čemu se vidi da ni američke recenzije (pretežno nepovoljne) nije čitao, a da ipak i o njima priča i širi svoje „mišljenje“.
Ipak, najrazdraganiji je čika Rade bio kad se vratio na svoju omiljenu temu, sebe. Naročito se ozario kada je prepričavao kako mu je posle američke premijere čestitao Vesli Klark. Vesli se tada obratio Radetu na engleskom, pa je i Rade, minuciozno nabrajajući svaki kompliment koji mu je uputio Vesli (što je, makar u Radetovom izvođenju, propisno potrajalo!), celu scenu opisao na engleskom. Na kraju je rekao da je, navodno, oštro odbrusio Klarku, prebacujući mu na „neslavnoj ulozi“ koju je američki general imao u ovom delu sveta; i u tome je Rade Šerbedžija bio jednako uverljiv kao i Boris Tadić kada nam se onomad poveravao kako je na otvaranju „Olimpijskih igara“ u Pekingu preslišavao Džordža Buša; poput Tadića tada, sada je Šerbedžija imao osmeh na licu dok se „prisećao“ svog ćaskanja sa Klarkom, iako se u oba slučaja radilo o teškim temama koje bi morale da isključuju ikakvu napadnu razdraganost – ti osmesi samo dodatno pojačavaju utisak da se ni Tadić Bušu, ni Šerbedžija Klarku nisu obraćali baš onako kako su kasnije preneli.
Samo tri dana posle Šerbedžijinog kursa samoljublja, svom gledalištu je „B92“ servirala novu pokaznu vežbu iz iste discipline, možda čak i upečatljiviju od čika Radetove. Gostujući u „Utisku nedelje“, sveže smenjeni direktor „Narodne biblioteke Srbije“ Sreten Ugričić je, upadljivo ganut svojim zaslugama, pokušao da istim zaslugama gane i publiku, kako onu ispred ekrana, tako i sagovornike u studiju. I tako je, nabrajajući sve koji su mu za proteklih 11 godina uputili koju reč hvale, Ugričić uspeo u onome što mu nikako nije polazilo za rukom kao direktoru NBS-a: ušao je u istoriju srpskog izražavanja.
Ugričić je nekoliko minuta nabrajao kakvim su ga sve titulama častili zaludni Evropljani, ali je pri tom isključivo koristio treće lice. Objasnio je da je „smenjeni direktor NBS-a“, tj. on sam, bio član tog i tog odbora, predsednik tog i tog saveta, pripadnik te i te komisije… Na kraju je trijumfalno zaključio: „Eto, kada je ostala bez direktora, NBS je ostala bez svih tih ljudi“. Mislio je na sebe! Dakle, da rezimiramo: Sreten Ugričić je pričao o sebi u trećem licu MNOŽINE!
Vrlo je moguće da je taj njegov istup bio, što bi rekao Andrej Nikolaidis, civilizacijski iskorak u razvitku homo sapiensa. Jer, imali smo i ranije egomanijake koji su o sebi voleli da pripovedaju u trećem licu, ali do Ugričića još niko nije u tom zamornom i sramotnom ritualu koristio plural. Prosto šteta što Ugričića ne smene još koji put, čisto da se uvere da neka od njegovih inkarnacija nije zaostala na položaju.
Pored ovakvih baštinika titoizma, vrednosnog sistema neobično plodnog za razvoj raznih vrsta uobrazilja i samoobmana, zaista nije nikakvo čudo što kao društvo „grabimo“ u sedamdesete i osamdesete. I što ljudi poput Slobodana Tišme, pisca koji je „NIN“-ovu književnu nagradu primio skromno i nadasve dostojanstveno, ne mogu da dođu do izražaja od kojekakvih Šerbedžija i Ugričića.