Listanje slobodne Srbije

Piše Nikola Vrzić

Razlika između „Pečata“ i ostalih srpskih medija pokazuje razliku između slobodne i neslobodne Srbije

 

Ako je „Pečat“ list slobodne Srbije, Srbija je zemlja pod okupacijom. Da nije tako, da je i ostatak Srbije slobodan, još bi negde moglo da se pročita da je Kosovo Srbija, da je pravi i konačni cilj pregovora koje u Briselu vode Beograd i Priština „uzajamno priznanje Srbije i Kosova“. Da postignuti IBM sporazum nije sporazum o administrativnim prelazima već sporazum o granicama – kako mu, uostalom, i samo ime kaže; mediji bi, da su kojim slučajem slobodni, i pročitali tekst tog sporazuma, pa bi videli da ih je Borko Stefanović, srpski pregovarač, obmanuo kada je rekao da je ispregovarao poseban status za dva prelaza na severu Kosova, Jarinje i Brnjak, i pregovarač bi dobio ono što za obmanu i zaslužuje. Da je slobode u ostatku Srbije kao što je u listu slobodne Srbije, podsećalo bi se iznova i iznova i da je taj isti Stefanović u Prištini, kao predstavnik države Srbije, vodio zvaničan razgovor pred zastavom nezavisnog Kosova, a da je tvrdio da to nije učinio, i da je nekoliko godina ranije, kako su nam pokazali Vikiliks i američke diplomatske depeše, Amerikancima odavao detalje tajnog Akcionog plana Vlade Srbije. Slobodni srpski mediji bili bi slobodni i da analiziraju i pretresaju ostale Vikiliksove diplomatske depeše, i sva skandalozna otkrića sadržana u njima, umesto što su učinili sve da ih obesmisle, sakriju i uteraju u zaborav sopstvene neslobode…

[restrictedarea]

Listovi slobodne zemlje Srbije ne bi pisali ode novom beogradskom mostu i njegovom graditelju, već bi besno sabirali cifre da pokažu koliko će taj most da košta i nas i naše unuke; borili bi se, kao što se borio „Pečat“, protiv pokušaja Sretena Ugričića, direktora „Narodne biblioteke Srbije“, da Njegoša izbriše iz srpske književnosti i pokloni ga crnogorskoj; postavili bi, kao što je „Pečat“ postavio, pitanje „zašto Srbiji nije mesto u EU“, umesto što postaju partneri vlasti u operaciji na otvorenom mozgu ovog naroda, kojeg treba naterati da zavoli tu raspadajuću Evropsku uniju uprkos tome što se unija raspada, što nas neće, i što nam, iako nas neće, postavlja strašni, kosovski uslov odricanja od prošlosti u zamenu za budućnost koja nam nikada neće doći.
Ali srpskim medijima to nisu (dozvoljene) teme. Nije tema na kojoj treba insistirati ni ocena Evropske komisije da reforma pravosuđa u Srbiji – kojom se ministarka pravde Snežana Malović toliko hvalila – predstavlja „izrugivanje pravu“ zbog „nedopustivog uticaja politike na pravosuđe“. Treba li, onda, da nas čudi što se nikad manje nije pisalo o pljačkanju zemlje Srbije, a Srbija odavno nije bila ovoliko opljačkana? No mediji se – sa časnim izuzetkom „Udruženja novinara Srbije“ – nisu mnogo uzrujali ni kada su se sami našli na udaru drakonskih, usput i neustavnih izmena Zakona o informisanju. Tadašnja predsednica „Nezavisnog udruženja novinara Srbije“, čak, pozdravila je tu „batinu koja je iz raja izašla“ i rekla da nema „ništa protiv pooštravanja kazni za osnivače i glavne i odgovorne urednike“… A pravosuđe, koje je onako reformisala Snežana Malović, nešto kasnije u sporu UNS-a i NUNS-a oko prostorija u Resavskoj ulici presuđuje u korist nezavisnih novinara.
Srpski su mediji okupirani u meri u kojoj je okupirana Srbija. Sloboda se zadržala u našem, listu slobodne Srbije, i po bespućima Interneta. A preovlađujuće stanje u medijima – bedno i sramotno –  jeste stanje čitave Srbije, okupirane i spolja i iznutra; baš kako odgovara onima koji su je okupirali, na tako veliko sopstveno zadovoljstvo. Problem se sastoji u tome što njihovo zadovoljstvo nije i naše. Naprotiv. Tako da nam, u ovom trenutku, preostaje samo nada da će – ako ne pre, a onda, eto, do sledećeg jubileja „Pečata“ – oni imati manje razloga za zadovoljstvo nego što ga imaju danas.

[/restrictedarea]