Hoću da mrzim

Piše Miodrag Zarković

Predstojeće nedelje, u novoj kalendarskoj godini debitovaće emisija Nataše Odalović, nove drugosrbijanske TV heroine

Pomalo je čudno zbog čega RTS, tj. Aleksandar Tijanić, nije angažovao Natašu Odalović, već je ova rasna drugosrbijanka, stasala na kolumnama lista „Danas“, u etar morala da prodire preko B92. Pre desetak godina, naime, upravo je Tijanić na pasja usta vređao Natašu, zajedno sa još nekim novinskim damama koje su se usudile da kritikuju njegov lascivni avatar pod kojim je pisao za „Nacional“: između ostalih prideva nazivao ju je i „ćevapćićoprstom“, što je neminovno ukazivao i na određenu bliskost, makar i platonsku (Kventin Tarantino je, recimo, u nekoliko filmova podrobno ispitao mušku opsednutost ženskim prstima). Uzmemo li u obzir Tijanićevu sklonost ka tome da tuđim, RTS-ovim novcem plaća kadrove koje je prethodno naružio svojim perom (vidi: Dragan Ilić), možda bi bilo prirodnije da se Nataša obrela u njegovom, umesto u B92 carstvu.
Mada je, sa druge strane, Tijanić isto tako navikao da kadrove sa B92 dovodi tek kada su uveliko rashodovani, kada više ničemu i nikome ne mogu da služe sa minimumom korisnosti, kada i njihova matična kuća, sa svojim matičnim donatorima iz država srpskih matičnih neprijatelja, više nema novca da ih plaća. Videti, na primer: Antonela Riha. Što će reći, ima još vremena da Tijanić zaspe hiljadama evra prste koje je onomad onako mesnato opisivao.
Do tada, međutim, Nataša mora da se zlopati po B92, gde joj je zapao prepodnevni termin od pola deset, kada počinje njena polusatna emisija gromoglasnog naziva „Hoću da znam“, prikazivana svakog radnog dana (s tim što je petkom ne vodi Nataša, već neko od njenih estradno-sportskih kolega). U ovoj rubrici je povremeno pominjana ta emisija, ali je stalno odlagan sveukupni osvrt na TV čedo Nataše Odalović, koje se jedino i može dostojno ispitati sveukupnim osvrtom. Sagledavanje sva tri meseca Natašinog televizijskog rada donosi dragoceno saznanje o tome koliko je srpsko društvo istinski posrnulo pod evroreformskom diktaturom i kakva nas zlehuda sudbina očekuje nastavi li se evrofilna histerija.
To saznanje se svodi na malo izokrenutu varijantu čuvenog zaključka Hane Arend o „banalnosti zla“: ovde je, naime, reč o zlu proizašlom iz puke banalnosti. Nataša Odalović je banalna pojava, čija je jedina vrlina to što je, eto, donekle promućurnija od Predraga Sarape. Ostale odlike dobrog voditelja – munjevito opažanje, prilagođavanje i reagovanje; britkost i sažetost u izražavanju; osećanje za meru; sposobnost usmeravanja sagovornika – ne postoje u Nataši ni u tragovima, čega je ona, kao donekle promućurnija od Sarape, ipak svesna. Instinkt za preživljavanjem zato je nosi ka onom polu naše javne scene na kojem i nema suštinskog sadržaja, tog iskonskog neprijatelja banalnosti, nego čistog prepisivanja iz Evrope, Amerike, Slovenije i Hrvatske, Turske ili odakle već. Pošto na tom polu ne vlada izobilje upotrebljivih sagovornika, Nataša je već na kraju prvog tromesečja bila prinuđena da ponovo zove one koji su joj ranije gostovali u emisiji, poput Teofila Pančića.
U nešto razvijenijim, a i logičnijim TV prilikama, Teofil Pančić bi, zanimljiv i inspirativan kakav jeste, polusatno gostovanje na nacionalnoj frekvenciji mogao da dobije samo u slučaju da, na primer, oženi Demi Mur, napije Kita Ričardsa i pronađe lek za ćelavost. Ta tri sitna uslova kad bi ispunio zaslužio bi priliku da se obrati vaskolikom građanstvu. Bez toga, Teofila Pančića bi valjalo da izbegava svaka stanica koja nastoji da joj publika ostane budna. Avaj, Nataša Odalović servirala ga je gledalištu dva puta u nepuna tri meseca, najpre u svojoj prvoj emisiji 26. septembra, a onda i 20. decembra.
Što je još gore, isto je uradila i sa jednim još dosadnijim i predvidljivijim drugosrbijancem, prema kojem i Teofil Pančić deluje kao treći deo „Betmena“: sa Ljubišom Rajićem. Pa i sa nezaobilaznim Čedomirom Jovanovićem, inače najeksponiranijim petoprocentnim političarem u istoriji višestranačja. Ali, od ovih čisto zanatskih propusta, opasnije je ideološko, čak sektaško generalno usmerenje emisije, kroz koju nesmetano defiluju antisrpski fašisti. Spisak značajnijih gostiju u pedesetak emisija Nataše Odalović izgleda ovako: Svetislav Basara, Nataša Kandić, Vojin Dimitrijević, Sonja Biserko, Lazar Stojanović (nezabeležen izliv mržnje prema Srbiji i Srpstvu), Marko Karadžić, Sreten Ugričić, Borka Pavićević, Nenad Čanak, Srđa Popović (advokat, ne „otporaš“), Sonja Liht, Ivan Vejvoda, Vuk Drašković, Žarko Korać, Ratko Božović, Jovo Bakić (glavom i bradom), Vesna Pešić, Muamer Zukorlić… Tek da se u Vladi ne dosete, ovako monolitan spisak mestimično je prošaran ponekim opozicionim političarem (Nikolić, Vučić, Todorović, Radeta, Vulin), ali nikada i kakvom nestranačkom javnom ličnošću koja bi nastupila sa zdravorazumskog, rodoljubivog stanovišta.
Banalnost je naporna, pa je Nataša Odalović protekle praznike iskoristila za jedan od dužih poznatijih TV odmora. U novoj godini prva emisija „Hoću da znam“ biće emitovana tek u ponedeljak 16. januara, a prema nezvaničnim saznanjima gost neće biti Teofil Pančić. Ko god da bude, lako ćete u toj emisiji prepoznati zluradost i likovanje nad srpskim nesrećama: ispoljiće ga voditeljka, najnovija heroina televizijskog izazivanja Srbije. Imajte samo vidu da je, u slučaju Nataše Odalović, banalnost ipak starija od zla. Banalnost koja je najispoljenija bila u emisiji iz decembra, kada je Nataša Odalović direktora Matematičke gimnazije upitala detinjom iskrenošću i radoznalošću: „Recite nam, molim vas, kako se to trenira mozak?“