200

Piše Milorad Vučelić

„Pečat“ neće nastojati da ostavi utisak lažne objektivnosti koja na svojoj najvišoj tački sija „poput meseca koji osvetljava put i pljačkašu i žrtvi“. Jer, time što ih istovremeno osvetljava, ne čini ih ravnopravnim, niti otkriva istinu o svetu. Pogotovo ne kada, kao danas, nije u pitanju romantična mesečina, već ubojit laserski reflektor koji je uperen na obnevidelu žrtvu tranzicije, koja bezizgledno i besmisleno tumara ovim svetom…
Gore navedene rečenice su deo uvodnika iz prvog broja „Pečata“ koji je izašao 22. februara 2008. godine. Naši čitaoci možda mogu da nam, posle četiri godine, mnogo šta zamere, ali da smo bili neborbeni i objektivistički posmatrači ili propagatori vlasti ne mogu.
Tada kada smo počinjali u Srbiji je još bilo nekakvih tragova ideoloških nesporazuma i programsko političkih razlika među partijama. Radikali još nisu bili podeljeni. Danas toga, uoči dvestotog broja „Pečata“, gotovo da nema. U javnom životu i medijima ubedljivo dominiraju političari i stranke koje o svim bitnim državnim i nacionalnim problemima misle isto. I naopako. Jedine razlike između najvećeg broja naših političara jesu njihove različite fizionomije i boja glasa. Novo je samo to što kvislinzi više ne deluju prikriveno. Tajne depeše Vikiliksa su svirepa potvrda za to.
Te 2008. godine nije bilo Statuta Vojvodine i nije bilo izdaje srpskog režima na Kosovu. Nisu se još mogle zamisliti ovako teške zloupotrebe vlasti osionih ministara i političara, ni ovoliki stepen korupcije u državi. U posleratnoj istoriji nije bilo toliko smenjenih sudija koliko ih ima u žutom pohodu na nezavisnost pravosuđa u Srbiji koje, po opštem mišljenju svih pravnika, nikada nije bilo u gorem stanju nego danas. Na brutalan način srpski režim u poslednje četiri godine demonstrira rušenje sistema podele vlasti i demonstrira jedinstvo lične i kabinetske vlasti. Skupština Srbije je postala prava karikatura parlamentarizma. To se isto može reći za Ustavni sud. Na meti za likvidaciju je sada sam Ustav Srbije.
Nije se tada ni moglo pomisliti da će Skupština Srbije doneti Zakon protiv slobode medija! Na čelu Skupštine je Slavica Đukić Dejanović koja se baš ove srede izvinila građanima Srbije zbog „medijskog mraka“ devedesetih. I izvinila se zbog „političkih ubistava“ i to u vreme kada je bila na vlasti, pokazujući, valjda, da i ona i stranka kojom je rukovodila, ima neposredne veze s tim ubistvima i da pri tome još smatra da je za takva zlodela dovoljno izvinjenje?

Nema kome se beogradski državni funkcioneri na čelu sa predsednikom Srbije u protekle četiri godine nisu izvinili. To je učinila i Skupština Srbije sramnom Rezolucijom o Srebrenici. Režim u Srbiji je ne samo pustio iz zatvora krivce za najteže zločine prema Srbima, nego ih je čak i rehabilitovao. Nema čime se beogradski vlastodršci nisu samookrivljavali i nema kome nisu išli na poklonjenje ne bi li se sa njima pomirili. I pored svega toga, njima se nije izvinio niko. Umesto izvinjenja stižu krajnje predvidiva i očekivana obaveštenja o obustavljanju istraga o zločinima u Dobrovoljačkoj, o pomilovanju Nasera Orića, o tome da ulice u BiH gradovima dobijaju imena ratnih zločinaca, da se slavi Ante Pavelić i NDH-a, da bi se ubijanja srpskih zvaničnika slavila u zvaničnoj Crnoj Gori kao „civilizacijski iskorak“, da Janković ne može biti slovenački premijer jer je srpskog porekla…
Stižu njima te vesti, ali i nama koji se ne izvinjavamo, niti očekujemo da se nama bilo ko izvini. Sve te pojave srpske vlasti i mediji pokušavaju da prikažu kao „incidente“ ili „slučajeve“. Mi ostali znamo da se sve to potpuno uklapa u pravila ponašanja koja imaju dug kontinuitet koji neće nikada biti prekinut. Odavno smo se s tim mi na budan i trezven način pomirili, i nema potrebe da se mirimo na lažima, kada i oni i mi znamo istinu i s njom možemo da živimo.
Kada je već o lažima reč tu beogradski režim nema premca. Predizbornim i izbornim lažima i falsifikatom izborne volje naroda su i pobedili i otada su stavili sve u službu tih laži, a pre svega medije. Pred izbore ponovo su u igri „Fijat“, besplatne akcije „Telekoma“, uljani škriljci, otvaranje obnovljenih benzinskih pumpi, kandidatura za EU…
Godine 2008. obećavano je narodu članstvo u EU, a sada se govori samo o kandidaturi. Razlika je u tome što pobednici na izborima 2008. godine nisu znali da se već ušlo u svetsku ekonomsku krizu, a sada su već čuli za nju i disciplinuju narod pretnjama o dolasku još veće krize za koju do juče nisu bili ni čuli i koja ih je onemogućila da još više lažu. Srpski glasači uoči izbora imaju jednu neverovatnu privilegiju. Kada se nađu pred nekim novopodignutim mostom oni ne znaju da li im je veće ushićenje zbog lepote mosta ili divljenje zbog  neviđenih razmera sopstvene opljačkanosti. Dah zastaje svakako.
Što se ekonomije tiče tu, ovom prilikom, nema šta da se kaže. Dovoljno je samo reći da je umesto da otvori 200.000 novih radnih mesta, Srbija danas zvanično dostigla stopu nezaposlenosti od 23,7 odsto.
Izazov Kosova i Metohije pred nama je danas u punoj snazi. Odazivanju na njega posvetili smo, sasvim zasluženo, primereno i sa punim uverenjem da činimo ono što je jedino ispravno, najveći deo prvog broja „Pečata“.
Tako je bilo, kao što znate, 2008. godine. I tako smo činili u ove četiri godine. Tako činimo i na 100. godišnjicu Oslobođenja Kosova. U te četiri godine, uz podršku zvaničnog Beograda, uloženi su veliki napori međunarodnih snaga. Uspeh nije izostao. O tome svedoči i naš „izveštač sa terena“ Matija Bećković. Za 200. broj „Pečata“ on je ekskluzivno pripremio „Izvode iz prvog ohrabrujućeg izveštaja EULEKSA KFORA  i UNPROFORA“.
Da bi, po običaju, završili uvodnik optimistički navodimo naslov Bećkovićevog „izveštaja“:
NIJE  SVE TAKO CRNO.