Vasilije Krestić: Nije ovo prvi put da su Srbi između dve vatre

Razgovarali Aleksandar Dunđerin i Nikola Vrzić

Tvrdnje da su vrednosti i tekovine autentične, stare Evrope, otelotvorene u Evropskoj uniji su bez pokrića. To su floskule evroatlantističkih lobija kojima ne treba nasedati. Apsolutno ne mislim da odustajanje od evrointegracija znači da više nećemo biti deo evropske kulture i civilizacije

 

U 2012. godinu Srbija ulazi, baš kao i pre sto godina, okupirana i neslobodna. Razlika je u tome što su nekadašnjeg turskog okupatora sada na Kosovu i Metohiji zamenile vojne snage evroatlantskih zemalja. I u još nečemu, mnogo važnijem. Dok su naši preci 1912. godine oslobađali Kosovo i Metohiju uz svest da za tu zemlju nijedna žrtva nije velika, današnje generacije naših sunarodnika izgubile su svest da je najvažniji deo srpskog nacionalnog identiteta upravo kosovski zavet. Za odustajanje od odbrane Kosova i Metohije, za podanički odnos prema Briselu i inferioran položaj u odnosu na zemlje regiona, odgovornost, svakako, snosi i srpska intelektualna elita, koja, čak i kada je nadahnuta patriotizmom, uglavnom upadljivo ćuti i posredno odbija da se izjasni o svim ključnim nacionalnim i državnim pitanjima. Akademik i istoričar Vasilije Krestić jedan je od retkih mislilaca koji je uvek izlazio u susret „Pečatu“, i odgovarao na  pitanja, ma koliko ona bila „teška“ i „provokativna“. U prazničnom broju sa akademikom Krestićem  razgovaramo o tome šta bi Srbija trebalo da učini kako bi 2012. godine povratila, ako ne slobodu, barem dostojanstvo i hrabrost da se suoči sa svim izazovima koji je očekuju.

Godine 2012. Srbija obeležava stogodišnjicu oslobođenja Kosova i Metohije. Da li nam je Kosmet danas bliži ili dalji nego što nam je bio 1911. godine?
Do 1911. godine mnoge generacije Srba su odrastale i vaspitavane u duhu da su Kosovo i Metohija srpska zemlja, da je ona pod okupacijom i da treba da bude oslobođena i vraćena Srbiji i Srbima, da je samo pitanje dana kada će se to desiti. Tada su svakom iole mislećem i obaveštenijem Srbinu Kosovo i Metohija bili i u srcu i u duši. Nacija je iščekivala dan kada će te oblasti biti oslobođene od turskog ropstva i pripojene zemlji od koje su otrgnute. Tadašnje generacije su taj svoj san 1912. godine dosanjale. One su, žrtvujući se i boreći se, kako se tada govorilo, „za krst časni i slobodu zlatnu“, ostvarile vekovnu želju naroda.
Današnje generacije odrastaju u sasvim drugačijim uslovima od onih pre 1911. godine. Dok su ondašnje težile oslobođenju od turskog okupatora, današnje, neprestano, sa raznih strana iz inostranstva, pa, nažalost i iz nekih političkih krugova Srbije, slušaju da su okupatori Srbi, da Kosovo i Metohija ne pripada njima već Albancima. Koliko je Kosmet do 1911. godine privlačio Srbe, koliko su oni za njim težili, toliko je danas on za njih postao opterećenje. U teškoj situaciji u kojoj se zbog Kosmeta našla Srbija, oni koji je predvode nisu u stanju da nađu izlaz iz krize. Kako taj izlaz, u međunarodnim okolnostima u kojoj su se našli Srbija i Srbi, i nije lako naći, Kosmet je postao svakodnevna srpska mora. On je i dalje u našim srcima, ali je faktički, u državnopravnom smislu, mnogo udaljeniji od nas nego što nam je bio 1911. godine.

Srbija je, očigledno, tokom proteklog veka načinila niz istorijskih grešaka kada je KiM u pitanju. Koje su greške, po Vašem mišljenju, bile ključne?
Kada se analiziraju te greške mislim da treba imati u vidu činjenicu da je Srbija vrlo kratko (samo od 1912. do 1914, ne računajući tu i ratne godine) mogla samostalno da odlučuje o položaju Kosova i Metohije. Sve ostalo vreme ona je to činila u sastavu Jugoslavije, pa se zato može postaviti pitanje da li su to samo njene greške ili i greške zajedničke države. Tako, na primer, može se postaviti pitanje da li je samo Srbija odlučivala o odnosu nove komunističke vlasti prema brojnim Albancima koji su u vreme rata 1941-1945. godine učestvovali na strani okupatora? Da li je samo Srbija odlučivala o tome da se izbegli Srbi posle rata 1945. godine ne mogu vratiti na svoja imanja i u svoje kuće na Kosovu i Metohiji ili je o tome odlučeno na partijskom i političkom vrhu Jugoslavije? Da li je Srbija posle rata 1945. godine širom otvorila državnu granicu prema Albaniji kada se masa građana te države naselila na Kosovo i Metohiju ili je i to učinjeno odlukom političkog vrha savezne države? Da li je do zaokreta u politici prema Albancima na Kosmetu posle obračuna sa A. Rankovićem došlo samo voljom Srbije ili odlukom sa samog vrha savezne države? Ovim i ovakvim pitanjima uopšte nemam nameru da amnestiram od odgovornosti srpske političare. Naprotiv, oni i te kako snose odgovornost što su na takve odluke pristajali, što im se nisu suprotstavljali.
U svakom slučaju grešaka je mnogo bilo i ranije, kao i u nama bliže vreme, ali ih ovde ne možemo sve nabrojati, niti je to ovom prilikom potrebno činiti. Činjenica je da su Srbi bili u stanju da ostvare svoje vekovne snove, da oslobode Kosovo i Metohiju, ali da do danas nisu pokazali dovoljno sposobnosti, državničkog umeća i mudrosti da te oblasti, kako valja, integrišu u sastav svoje države.

Šta bi gubitak Kosova značio za srpski nacionalni identitet? Od čega je, uopšte, sačinjen naš identitet i u kolikoj je meri on određen kosovskim zavetom?
Nacionalni identiteti nastaju u dugotrajnim vremenskim i istorijskim procesima. Isto tako oni se ne mogu menjati preko noći, po nečijoj volji ili nečijem diktatu. Kosovo faktički može biti izgubljeno, silom oteto, ali ono ne može i, uveren sam, neće biti izbrisano iz naše svesti, iz našeg identiteta, ako mi kao nacija na tako nešto ne budemo pristali. Naš nacionalni identitet sastoji se od mnogo činilaca. Njega čine: istorija, jezik, Srpska svetosavska crkva i vera, tradicija, kultura, običaji, narodna epika, folklor i, kako sami kažete, kosovski zavet.

Vojin Dimitrijević, direktor „Beogradskog centra za ljudska prava“, u jednom intervjuu je rekao da bi srpskom narodu trebalo promeniti psihu i udžbenike istorije. Da li je takav predlog na tragu „Istorije Srba od 19. do 21. veka“ nemačkog istoričara Holma Zundhauzena?

[restrictedarea]

Ako je to tako rečeno kako citirate više je nego žalosno, jer bi pomenuti gospodin trebalo da zna da se psiha naroda, bez dužeg kontinuiranog nasilja, poput onog koji su primenjivali Hitlerovi nacisti, ne može krojiti po bilo čijoj želji i volji.
Udžbenici istorije mogu se promeniti i oni se menjaju, ali se uvek mora postaviti pitanje da li su i do koje mere utemeljeni na naučno proverenim činjenicama, a kada su i koliko podređeni nečijim političkim i ideološkim potrebama. Ako je udžbenicima istorije zadatak da menjaju psihu naroda, onda tu o nauci ne može biti ni govora. U tom pogledu karakterističan je slučaj Holma Zundhauzena.

Srbija je u ovom trenutku na svojevrsnom raskršću, suočena sa izborom između puta u Evropsku uniju i borbe za očuvanje svog teritorijalnog integriteta. Da li je ova dilema, dilema hamletovskog tipa, i kako bi uopšte Srbija trebalo da se opredeli?
Uopšte ne mislim da je Srbija u ovom trenutku pred hamletovskom dilemom. Stanje u kojem se zemlja nalazi nije prijatno. Razloga za zabrinutost ima, ali ne bih rekao da se radi „o biti il’ ne biti“. Ako je Srbiji postavljen uslov da se radi prijema u Evropsku uniju odrekne jednog dela svoje teritorije, ne bi smelo da bude mnogo premišljanja šta nam valja činiti. Na ucene takve vrste nijedna ozbiljna država, nijedan zreo i ozbiljan narod ne bi mogli, niti smeli da pristanu, jer ucene mogu u beskonačnost da se nastave. Osim toga, treba dobro proceniti u kakvom stanju je Evropska unija i kakav status će, čak i da postane njen član, u njoj imati Srbija.

Smatrate li tačnim tvrdnje da su vrednosti i tekovine autentične, stare Evrope, otelotvorene u Evropskoj uniji? Da li bi odustajanje od evrointegracija značilo i da više nismo deo evropske kulture i civilizacije, kako nam se često sugeriše u brižljivo spinovanom javnom diskursu? Da li je sadašnja Evropska unija, unija starih evropskih naroda ili pak briselskih birokrata?
Evropska unija je, po mom viđenju, značajan, ali privremeni savez država. On odgovara političkim, ekonomskim i finansijskim potrebama ovog trenutka. Koliko će trajati, to je teško predvideti, ali sam više nego siguran da mu je vreme ograničeno.
Tvrdnje da su vrednosti i tekovine autentične, stare Evrope, otelotvorene u Evropskoj uniji su bez pokrića. To su floskule evroatlantističkih lobija kojima ne treba nasedati. Apsolutno ne mislim da odustajanje od evrointegracija znači da više nećemo biti deo evropske kulture i civilizacije. Pa nama se, ovih dana, na Kosmetu, Sporazumom između državne sekretarke SAD-a Hilari Klinton i predsednice tzv. „Kosova“ Atifete Jahjage oduzimaju najvredniji spomenici kulture i pripisuju kosmetskim Albancima. Šta to znači? Znači da možemo u Evropsku uniju, ali teško osakaćeni, pokradeni, bez naših spomenika kulture. Samo pod tim uslovom možemo biti deo evropske kulture. Možemo li i smemo li pod takvim uslovima da se utrpavamo u Evropsku uniju? Da li samo zato da bismo, navodno, bili deo evropske kulture i civilizacije?

Da li smo svedoci sumraka zapadne demokratije kakvu smo dosad poznavali, budući da su ekonomski centri moći, a ne narod na izborima, izabrali aktuelne vlade u Grčkoj, Italiji…?
Zapadne demokratije prolaze kroz faze koje dovode u pitanje njihove istinske vrednosti. Očigledno je da se centri ekonomskih moći nadređuju demokratskim sistemima i da bezobzirno narušavaju elementarne demokratske principe. Postavlja se ozbiljno pitanje ko će u toj konkurenciji, između demokratije i centara ekonomske moći, izaći kao pobednik.

Ekonomska moć se pomera ka Istoku. Šta bi za Srbiju, i u ekonomskom i u geopolitičkom smislu, značilo jasno okretanje ka evroazijskom prostoru, umesto ka Briselu?
Nije ovo prvi put u istoriji Srba da se nađu između Scile i Haribde. Tako su se, primera radi, Srbi iz Ugarske našli pred sličnom dilemom 1861. godine, u vreme zasedanja Blagoveštenskog sabora. O tome je tada poznati javni radnik i političar Matija Ban napisao: „Srbo-Hrvati stoje između dve vatre: Beča i Pešte. Ako svakako treba da prvu izbegnemo, ne moramo se baš u drugu baciti; no samo toliko joj se približiti koliko da nas blago ogreje, a ne sprži“. Možda bi to i u ovom slučaju, između Istoka i Brisela, mogao da bude recept kojeg bismo se mogli pridržavati.

Ima li Rusija potencijal da ponudi neku novu veliku ideju, drugačiji koncept organizovanja društva u odnosu na zapadni, neoliberalni model?
Uveren sam da Rusija raspolaže tim potencijalom. Ona je postala stožer gotovo svih integracijskih procesa na nekadašnjem sovjetskom prostoru. Tu izuzetak predstavljaju samo pribaltičke zemlje: Litvanija, Letonija i Estonija, koje su uključene u Evropsku uniju i NATO. Rusija ima značajnu ulogu u Šangajskoj organizaciji za saradnju i u organizaciji BRIK (Brazil, Rusija, Indija Kina). U ekonomskoj sferi od posebnog značaja je Evroazijska unija, koja je pod pokroviteljstvom Rusije. Na samom početku Unija obuhvata 89 odsto teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, a njene granice će, kako konstatuju bolji poznavaoci ovog pitanja, biti „dramatično pomerene na jug i zapad“. Čini mi se da pomenutim organizacijama Rusija traži i nalazi nove koncepte organizovanja društva koji bi bili drugačiji od zapadnog neoliberalnog modela.
Inače, kad je reč o Rusiji, s pažnjom pratim tamošnja postizborna kretanja. Nisam siguran u to koliko je to autohtoni opozicioni pokret, a koliko je podstaknut od zapadnih zemalja kojima je stalo do toga da po svaku cenu destabilizuju Rusiju, da je zaustave u njenim integracijskim procesima i domognu se njenih ogromnih izvora sirovina.

„Srpska akademija nauka i umetnosti“ upadljivo ćuti, izbegavajući da se izjasni o ovim ključnim nacionalnim i državnim pitanjima. Da li je moguće da u SANU preovladava mišljenje da su to puka dnevnopolitička pitanja i kao takva nedostojna javnog promišljanja srpske intelektualne elite?
Hoću da verujem da takvo mišljenje ne preovladava u SANU, ali da je ono nametnuto od aktualnog rukovodstva Akademije. Rukovodstvo je izbacilo floskulu da SANU ne može i ne treba da se meša u dnevnu politiku, pa se iza te floskule krije i pod dnevnu politiku podvodi i ono što sa njom nema nikakve veze. Rukovodstvo SANU tako lagodno ćuti i ne oglašava se ni tamo gde bi se i kad bi se moralo oglasiti. Osim toga, moje je čvrsto uverenje da ovakvo kakvo je, rukovodstvo SANU čak i kada bi htelo ne bi bilo u stanju da se raznim povodima oglašava. Ono ćuti i ćutanjem prikriva svoju nesposobnost i nedoraslost zadacima ustanove koju predvodi. Od kada je ovo rukovodstvo na čelu SANU, nije našlo za potrebno da se oglasi nijednim povodom. Tvrdnja da se SANU oglasila povodom nekih strateških nacionalnih i državnih pitanja, kako smo pročitali u listu „Politika“ izjavu jednog od potpredsednika, ne odgovara činjenicama.

Mediji u Srbiji, maltene jednoglasno, afirmišu samo jedan vrednosni sistem, neoliberalni i evroatlantski, i uporno nas ubeđuju da prihvatimo realnost, nezavisno Kosovo i bespogovorni put u Evropsku uniju. Istraživanja javnog mnjenja, s druge strane, pokazuju da je raspoloženje ovdašnje javnosti sasvim drugačije. Kako je moguće da ovi glasovi, naroda i nacionalno opredeljenih intelektualaca, ne uspevaju da dopru do medija?
To je moguće zato što je najveći broj medija, pisanih i elektronskih, u rukama evroatlantista. Oni se svojim stavovima, ocenama i procenama nameću čitavoj javnosti i pokušavaju da oblikuju javno mišljenje. Stavovi koji su suprotni njihovim su malobrojni i prigušeni. Nacionalno opredeljeni intelektualci su skrajnuti. Njima nema mesta u vodećim medijima kroz koje defiluju samo predstavnici plaćeničkih nevladinih organizacija ili, najčešće, vladajućoj stranki sklonih analitičara.

Čini se da je u ovom trenutku stvaralačka moć srpske inteligencije daleko ispod složenih zahteva vremena. Slažete li se sa tom ocenom?
Napravio bih razliku između stvaralačke moći i sputanosti u stvaralaštvu. Nemam razloga da sumnjam u stvaralačku moć naše inteligencije. Naprotiv, veoma je uvažavam, ali je ona obezvređena poremećenim vrednosnim kriterijima. Kod nas na površinu izbijaju politički podobni, a ne sposobni i kreativni ljudi. To je veliki defekt našeg kvazidemokratskog društva i partaičnog političkog sistema vlasti.

Istovremeno, baš krugovi, naslonjeni na evroatlantske vrednosti i fondove, Beogradu ponovo nameću ulogu centra jugoslovenske ideje. Da li je tu, zapravo, reč o pokušajima da se umanji njegov značaj kao stožera srpske nacionalne kulture? S tim u vezi, zašto se u Beogradu ovoliko forsira inferiorni odnos prema hrvatskoj kulturi, bez bilo kakvog reciprociteta?
Oni koji Beogradu danas nameću ulogu centra jugoslovenske ideje su ili kratkog pamćenja, ili su dobronamerni, ali naivni, ili su totalne neznalice i ignoranti, ili politički pokvarenjaci koji ne vode računa o nacionalnom dostojanstvu i srpskim državnim interesima. Ma ko to bio i ma kojim motivima da je podstaknut, onaj ko danas Beogradu, Srbiji i Srbima nameće jugoslovensku ideju nije rukovođen dobrim namerama. On svesno ili nesvesno želi da nas zamajava, da uzalud trošimo dragoceno vreme nečim što je neizvodljivo, što je doživelo kompromitaciju, što je nerealno i neprihvatljivo ne samo za Srbe i Srbiju već i za čitavo okruženje.
Uvek sam se zalagao, pa se i danas zalažem za dobre odnose ne samo sa državama u okruženju već i šire, ali na principima strogog reciprociteta. Ako reciprocitet nije uvek moguć sa velikim i moćnim, nužno ga je primenjivati sa nama sličnim, a nekada manjim i slabijim. Kad je reč o Hrvatskoj, reciprocitet je neophodan. To što ga nema ni u politici, ni u privredi, niti u kulturi, što je odnos onih koji nas predstavljaju prema Hrvatima i prema hrvatskoj inferioran, dokaz je malog znanja, plitke pameti, slugeranjske prirode i odsustva svakog dostojanstva.

Srpsko pitanje u Hrvatskoj jedva da se više i spominje. Znači li to da je rešeno, jednom zasvagda, to jest, da li je ostvareno ono što kaže naslov Vaše knjige „Genocidom do velike Hrvatske“, a uz to i nagrađeno prijemom u EU?
Daleko od toga da je srpsko pitanje u Hrvatskoj rešeno. Pogledajte samo zahteve srpskih izbeglica iz Hrvatske koje su podneli na razne strane mnogim ustanovama u Srbiji i u inostranstvu. Oni traže nužna obeštećenja koja im po međunarodnim konvencijama pripadaju. Čine sve što je u njihovoj moći da ostvare svoja prava, da dobiju pravednu naknadu za svoje kuće i za svoja imanja. Pri svemu tome svugde nailaze na zid ćutanja. Za njih je organizovana donatorska konferencija, kao da su prosjaci kojima treba pružiti koru hleba i time ih podmiriti i primiriti. Srpsko pitanje u Hrvatskoj se sve manje pominje ne zato što je rešeno već zato što i Hrvatska i Srbija to pitanje žele da gurnu pod led, da žrtvuju Srbe u Hrvatskoj i izbeglice iz Hrvatske, pa da se onda hvale kako su uspostavili dobrosusedske odnose. Nije to sa srpske političke strane ni državnički mudro, niti je časno i moralno, ali to odgovara Hrvatima i Hrvatskoj kojima srpski političari na štetu sopstvenog naroda širokogrudo izlaze u susret.

Možemo li da očekujemo promene posle pobede levice na nedavnim izborima u Hrvatskoj, ili su, nasuprot tome, o srpskom pitanju njihova „levica“ i „desnica“ ostvarile nacionalno jedinstvo?
Ko malo bolje poznaje istoriju odnosa između Srba i Hrvata ne može imati iluzija da će u Hrvatskoj, posle pobede nad desnicom, doći do bitnih promena prema Srbima. Srbi su tokom mnogih proteklih decenija, pa i vekova, u Hrvatskoj doživljavani kao nezvani gosti, kao dotepenci, remetilački faktor i uljezi. Dugotrajna odioznost prema Srbima ogromno je porasla tokom krize i raspada Jugoslavije. Tokom rata ta netrpeljivost je ojačala i neće, i ne može nestati preko noći, promenom vlasti. Nova vlast će biti manje rigidna od prethodne. Ona će imati zadatak da civilizovanim, nenasilnim i mirnim putem ozakoni ono što je sa Srbima učinjeno u vreme „Bljeska“, „Oluje“ i u potonjim godinama.

[/restrictedarea]