Siroti mali bogataš

Piše Miodrag Zarković

O najnovjoj kolumni Aleksandra Tijanića

Ima i ekonomska kriza svoju krizu: Aleksandra Tijanića. Ne mogu, naime, oni njemu da uskrate toliko novca, koliko on može uludo da ga potroši.
U svojoj najnovijoj kolumni, objavljenoj po hodnicima zgrade „Radio-televizije Srbije“, Tijanić je potanko upoznao javnost sa razmerama krize koju je on lično naneo planetarnoj besparici. Podaci su zapanjujući: usred sveopšte nemaštine, pa još i bez stručne pomoći Mlađana Dinkića i Mirka Cvetkovića, Tijanić je kao direktor „RTS“-a za protekle dve godine uspeo da potroši skoro pedeset miliona evra više nego što je smeo. Kada je sabrao prihode i oduzeo rashode, ostao mu je toliki manjak u kasi Javnog servisa, na čijem čelu preživljava evo već treću Vladu, drugu državu i drugi mandat.
Kraći, a naročito jeftiniji od Tijanićevog vakta, bili su čak i neki ratovi, što nije nikakvo čudo s obzirom na to ko su sve Tijanićeve vojskovođe. Recimo, znameniti Nenad LJ. Stefanović, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa, rukovodilac koji je po udarnim večernjim terminima („Ključ“, „Upitnik“…) redovno raspoređivao mitske plavuše iz narodskih viceva, a lično vodio emisiju („Svedok“) dosadniju čak i od pomenutih eksperimentalnih formi sa barbikama. Ili Dragan Ilić, radio voditelj, za koga je septembra 2008. godine sam Tijanić rekao da ima „govornu delinkvenciju dopisnog člana ‘Rokera s Moravu’“ (citat iz tadašnjeg intervjua dnevnom listu „Pres“), da bi ga nepune dve godine kasnije, nazivajući ga najvećom zvezdom srpskog radija, u paketu sa Goricom Nešović angažovao u svojoj kući. Isto tako i Antonela Riha, takođe otkupljena sa „B92“, čija je emisija „Raspakivanje“ ekspresno zapakovana, pa je već posle jedne sezone netragom nestala sa ekrana.
Pored ovih dugotrajnih „pojačanja“, kojima je budžet Javnog servisa opterećen na mnogaja ljeta, imao je Tijanić i jednokratne, mada ništa manje raskošne izlete na suprotnu stranu finansijskog razuma. Tako je u jednom trenutku „RTS“ poželeo da napravi sitkom; projekat je poveren reditelju Gorčinu Stojanoviću, pozorišno-fudbalsko-politikološkom vunderkindu prve generacije, te izvesnoj scenaristkinji Tanji Ilić; rezultat te saradnje bila je prva „istička“ serija- humoristička serija, samo bez humora. „Kompletan vizuelni identitet ‘RTS’-a“ (opet citat iz „Presa“) poveren je Borisu Miljkoviću, „senzacionalni dizajn“ (još jedan izvorni Tijanićev opis) Informativnog studija Sajmonu Džejgu, koga Tijanić predstavlja kao najboljeg evropskog projektanta studija, a celokupan prošlogodišnji nastup na „Evroviziji“ Goranu Bregoviću. Koliko je saradnja sa nabrojanim kadrovima koštala „RTS“, tj. nas građane, možemo samo da nagađamo; šta je donela „RTS“-u, tj. nama građanima, imali smo nažalost prilike da vidimo.
Za sva ova rasipništva, Aleksandar Tijanić nudi jedno i samo jedno opravdanje. Ali, nevezano za kvalitet. Taman posla. Pa, sam je Tijanić za sebe, u prošlogodišnjoj vrcavoj, erotizovanoj javnoj prepisci sa Jelenom Kosanić-Podunavac, rekao da je najgori mogući direktor Javnog servisa. Ne, opravdanje mu je to što je najgledaniji. Srbi više gledaju „RTS“, hvali se Tijanić, nego sve ostale televizije zajedno. I to je njemu dovoljno.
Njegova poslednja kolumna, međutim, degradira nespornu činjenicu o gledanosti „RTS“-a. Tijanić je, naime, obimnu kuknjavu o novčanim nevoljama Javnog servisa i predstojećem zatezanju kaiša okačio po prostorijama u Takovskoj 10, uz pretnju da će disciplinski odgovarati svako ko dotično pisanije na bilo koji način iznese iz zgrade. Kakav god da je, Tijanić sigurno nije glup, a samo bi glupan verovao da će 4.000 zaposlenih na „RTS“-u slepo poslušati naređenje da ćute o direktorovoj jadikovki. Što će reći da je Tijanić računao sa tim da njegovo pisanije bude preneto po drugim medijima.
Do dana današnjeg, međutim, nadobudno obraćanje Aleksandra Tijanića zaposlenima na „RTS“-u prenelo je samo nekoliko sajtova. Nijedan dnevni list nije se bavio problemima Javnog servisa. Čak se ni televizijska konkurencija nije naslađivala problemima „RTS“-a, već ih je sasvim prećutala. Tolika je režimska kontrola medija, da čak ni na ovako kukavički način Tijanić nije uspeo da prosledi svoje kukumavčenje širokoj javnosti.
Na takvoj medijskoj pozornici, da parafraziramo Konfučija, sramota je biti najgledaniji. Kao što je sramota imati na čelu Javnog servisa čoveka koji jedino gledanošću može da se diči.