Сироти мали богаташ

Пише Миодраг Зарковић

О најновјој колумни Александра Тијанића

 

Има и економска криза своју кризу: Александра Тијанића. Не могу, наиме, они њему да ускрате толико новца, колико он може улудо да га потроши.
У својој најновијој колумни, објављеној по ходницима зграде „Радио-телевизије Србије“, Тијанић је потанко упознао јавност са размерама кризе коју је он лично нанео планетарној беспарици. Подаци су запањујући: усред свеопште немаштине, па још и без стручне помоћи Млађана Динкића и Мирка Цветковића, Тијанић је као директор „РТС“-а за протекле две године успео да потроши скоро педесет милиона евра више него што је смео. Када је сабрао приходе и одузео расходе, остао му је толики мањак у каси Јавног сервиса, на чијем челу преживљава ево већ трећу Владу, другу државу и други мандат.
Краћи, а нарочито јефтинији од Тијанићевог вакта, били су чак и неки ратови, што није никакво чудо с обзиром на то ко су све Тијанићеве војсковође. Рецимо, знаменити Ненад Љ. Стефановић, главни и одговорни уредник Информативног програма, руководилац који је по ударним вечерњим терминима („Кључ“, „Упитник“…) редовно распоређивао митске плавуше из народских вицева, а лично водио емисију („Сведок“) досаднију чак и од поменутих експерименталних форми са барбикама. Или Драган Илић, радио водитељ, за кога је септембра 2008. године сам Тијанић рекао да има „говорну делинквенцију дописног члана ‘Рокера с Мораву’“ (цитат из тадашњег интервјуа дневном листу „Прес“), да би га непуне две године касније, називајући га највећом звездом српског радија, у пакету са Горицом Нешовић ангажовао у својој кући. Исто тако и Антонела Риха, такође откупљена са „Б92“, чија је емисија „Распакивање“ експресно запакована, па је већ после једне сезоне нетрагом нестала са екрана.
Поред ових дуготрајних „појачања“, којима је буџет Јавног сервиса оптерећен на многаја љета, имао је Тијанић и једнократне, мада ништа мање раскошне излете на супротну страну финансијског разума. Тако је у једном тренутку „РТС“ пожелео да направи ситком; пројекат је поверен редитељу Горчину Стојановићу, позоришно-фудбалско-политиколошком вундеркинду прве генерације, те извесној сценаристкињи Тањи Илић; резултат те сарадње била је прва „истичка“ серија- хумористичка серија, само без хумора. „Комплетан визуелни идентитет ‘РТС’-а“ (опет цитат из „Преса“) поверен је Борису Миљковићу, „сензационални дизајн“ (још један изворни Тијанићев опис) Информативног студија Сајмону Џејгу, кога Тијанић представља као најбољег европског пројектанта студија, а целокупан прошлогодишњи наступ на „Евровизији“ Горану Бреговићу. Колико је сарадња са набројаним кадровима коштала „РТС“, тј. нас грађане, можемо само да нагађамо; шта је донела „РТС“-у, тј. нама грађанима, имали смо нажалост прилике да видимо.
За сва ова расипништва, Александар Тијанић нуди једно и само једно оправдање. Али, невезано за квалитет. Таман посла. Па, сам је Тијанић за себе, у прошлогодишњој врцавој, еротизованој јавној преписци са Јеленом Косанић-Подунавац, рекао да је најгори могући директор Јавног сервиса. Не, оправдање му је то што је најгледанији. Срби више гледају „РТС“, хвали се Тијанић, него све остале телевизије заједно. И то је њему довољно.
Његова последња колумна, међутим, деградира неспорну чињеницу о гледаности „РТС“-а. Тијанић је, наиме, обимну кукњаву о новчаним невољама Јавног сервиса и предстојећем затезању каиша окачио по просторијама у Таковској 10, уз претњу да ће дисциплински одговарати свако ко дотично писаније на било који начин изнесе из зграде. Какав год да је, Тијанић сигурно није глуп, а само би глупан веровао да ће 4.000 запослених на „РТС“-у слепо послушати наређење да ћуте о директоровој јадиковки. Што ће рећи да је Тијанић рачунао са тим да његово писаније буде пренето по другим медијима.
До дана данашњег, међутим, надобудно обраћање Александра Тијанића запосленима на „РТС“-у пренело је само неколико сајтова. Ниједан дневни лист није се бавио проблемима Јавног сервиса. Чак се ни телевизијска конкуренција није наслађивала проблемима „РТС“-а, већ их је сасвим прећутала. Толика је режимска контрола медија, да чак ни на овако кукавички начин Тијанић није успео да проследи своје кукумавчење широкој јавности.
На таквој медијској позорници, да парафразирамо Конфучија, срамота је бити најгледанији. Као што је срамота имати на челу Јавног сервиса човека који једино гледаношћу може да се дичи.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *