Ruska zima i arapsko proleće

Piše Milorad Vučelić

Kada bi se razmišljalo po uvreženim ideološkim šemama, očekivalo bi se da su se u Americi i ostalim državama  Zapada najviše zabrinuli i  prepali zbog uspeha komunista na poslednjim parlamentarnim izborima u Rusiji. Komunisti su sve sa plakatima Staljina i Če Gevare osvojili oko 20 odsto glasova.
Ni govora o tome. Anglosaksonske demokrate, liberale i neoliberale to je samo dodatno podstaklo na akciju, koja se već odvija, i uklopilo se u njihove stare istorijske interese i nešto malo osavremenjene stare scenarije. Postojeći protesti protiv Putina i Jedinstvene Rusije, uz otvoreni podsticaj i podršku Hilari Klinton i celog arsenala koji uz to ide ( kao i uz mizerno navijačko učešće medija u Srbiji),  nemaju dovoljno snage da omoguće snežnu zimu u Moskvi, a kamoli arapsko proleće u Rusiji koje naručuje i kojim preti američki senator Mek Kejn.
Liberali, borci za ljudska prava i demokratiju, već su izašli na igralište, a  razmešteni su, nažalost, i u samom vrhu vlasti, ali sada su na redu stari dobri komunisti koji na poziv lidera Genadija Zjuganova moraju da istrče na teren. Centralni komitet Komunističke partije Ruske Federacije naredio je svojim pristalicama da u nedelju, 18. decembra, okupiraju centar Moskve. Nema, doduše, Lenjina i nema zapečaćenog voza iz Ciriha koji nesmetano prolazi teritoriju neprijateljske Nemačke i dolazi preko Finske u Petersburg, nema cara Nikolaja, a Rusija nije u ratu. Tu je danas Rusija koja postaje svesna svoje veličine i odgovornosti u svetu i tu je Vladimir Putin. I ukazala se zgodna prilika da se i jedno i drugo sruši. Plan je prilagođen, stare uloge su podeljene novim glumcima, ali interes je isti: Rusiju baciti na kolena i krvavo je zabaviti unutrašnjim sukobima.

Neposredni, javno i zvanično označeni cilj je Vladimir Putin. Anglosaksoncima je za obaranje režima u Rusiji trebalo dvanaest godina, od 1905. do 1917. godine. Za izbacivanje Rusije iz Prvog svetskog rata, revolucionarne dekrete o miru i Brest-Litovsku kapitulaciju Nemcima je trebalo znatno manje vremena, a u okviru tih istih dvanaest godina. Kakav je ovoga puta rok predviđen za Putina i Rusiju tačno ne znamo,ali znamo da je reč o velikoj nervozi, đavolskom ubrzavanju i, nadamo se, pogrešnim pretpostavkama da će onaj ko je lakše oslabljen početi da pravi teške greške. I da pri tom neće obratiti pažnju na istorijske analogije i krajnje prepoznatljive namere neprijatelja. Taj antiruski i antiputinovski plan se neće prekidati i od njega se neće odustajati. Nikakve tu ideologije nema, nema tu ni prividnog straha od povratka komunizma i revolucije, niti bilo kakve brige za demokratiju. Svaki i bilo koji i bilo kakav ideološki argument je dragocen pod jednim jedinim uslovom : da pogađa i slama Rusiju. I samo to i ništa više. U najboljem slučaju, reč je samo o nijansama lažno učenih. Da li je nekom, primera radi, od čuvenih zapadnih demokrata ikada palo na pamet da pohvali Putina zbog toga što je legalistički i demokratski ispoštovao Ustav Rusije i nije se na prethodnim izborima kandidovao za predsednika.
Ne možemo ni zamisliti na koju i koliku bi demokratsku podršku zapadnih zemalja naišao neko ko bi bio u stanju da topovskim granatama zaspe  Kremlj ili Beli dom ruskog Parlamenta, kao što  je to uradio Boris Jeljcin 1993. godine.
Uloge su, dakle, ponovo podeljene i zna se ko šta i u čiju korist radi, ali će ishod  biti znatno drukčiji nego u ranijim istorijskim prilikama. Ruska zima nikada previše ne kasni i traje dovoljno dugo kada je neprijatelj u pitanju. Dakle, sa evroatlantskog Zapada ništa novo.
Što se nas tiče sve je u redu. Našu Skupštinu ne treba bombardovati jer ona je već toliko isponižavana od vlade i njenih činovnika da joj ništa više i ne treba. Zvanična Srbija  neće da pomogne Rusiji ni toliko da njeni kamioni sa humanitarnom pomoći stignu onima kojima su namenjeni – Srbima na Kosovu. Ona se ne meša u dešavanja u Srbiji koju inače kao preriju  pregrađuje kako ko i gde hoće. Danas Šiptari, zvanični briselski  EU Srbi i EULEKS, na Jarinju i Brnjaku, a zatim „Fijat“ u  Kragujevcu, koliko sutra neko drugi na nekom drugom mestu…Zvanična i medijska Srbija, dakle, ne može ni da omogući svom narodu da primi pomoć ruskog naroda. Ono što su ruskim humanitarnim konvojima pomoći Srbima uradili Mađari 1999. godine, sada čini EU, ali uz pomoć srpskog režima i prihvatanja te čuvene  granice sa integrisanim upravljanjem.
Humanitarna pomoć Rusije biće Srbima na Kosovu sve potrebnija sudeći po nastupu Dragana Đilasa na Glavnom odboru DS-a, kada je iz glasa zakukao da se za Kosovo odvaja i previše srpskog novca koji bi oni inače umeli mnogo bolje da stucaju.
U međuvremenu se zvanično i medijski obilato svaki otpor uslovima koje pred Srbiju postavlja Brisel kvalifikuje kao ekstremizam i kriminal. I kod nas su na antisrpskom i antidržavnom poslu okupljeni  i  bivši komunisti, današnji socijaldemokrati i liberali.
U iznudici su najviši predstavnici srpskog režima dobili naprasne izlive iskrenosti i javno priznali da je uslov za kandidaturu u EU bilo i ostalo priznavanje nezavisnosti Kosova. Posegnuli su za ličnom iskrenošću da bi zabašurili svoju odgovornost za besprizorno laganje naroda. Kao pravi prevaranti oni misle da iskazivanjem lične iskrenosti mogu dokazati ispravnost svoje politike. Pričama o masi nesrećnih i katastrofalnih posledica hteli bi da sakriju pravi uzrok nesreća, a to je njihova politika.
A kako je stvarno izgledao evropski san u koji su medijski i režimski Srbi srećno utonuli 8. decembra uveče? Legli su u postelju sa Robertom Kuperom, a uzdajući se u Sarkozija  proveli  ljubavnu noć sa Štefanom Fileom, ložeći se pri tom na Van Rompeja i sanjajući čari Ketrin Ešton, Emanuela Baroza ili Edite Tahiri, potom su se  u ranu zoru  našli u istoj toj postelji u kojoj  pored njih leži obnaženi Hašim Tači.
I na sve to, tada se na njihovu nesreću, 9. decembra, pojavljuje na javi i u punom sjaju negližirana Angela Merkel i izbacuje ih iz kreveta. Čun se ljuljnu, ode sanak pusti. Pa, sada, kome je žao što taj san nije dosanjao, neka izdrži do nove prilike u martu dogodine, baš kada u Rusiju stigne arapsko proleće.