Pozorište 2011 Ruka ruku mije – politika obadvije

Piše Raško V. Jovanović

Pozorišni život u mreži delovanja birokratsko-partokratskih uprava, i u znaku tekuće smene rukovodilaca beogradskih teatara, daleko je od brige za negovanje i očuvanje nacionalne kulture, a scenske repertoare glavnog grada često kreiraju i festivalski producenti iz drugih zemalja

Dospeli smo u poznu jesen, pozorišna sezona već je odmakla, izvode se prve manje ili više uspele premijere u beogradskim pozorištima, ali nedostaju veliki umetnički događaji. Kako bi ih i bilo, kada većina prestoničkih teatara ne vodi smišljeniju repertoarsku politiku koja bi omogućila ostvarivanje dalekosežnijih ciljeva koje bi trebalo da imaju pozorišta čiju delatnost finansira država, što će reći poreski obveznici.

DRAMATURG OD UTICAJA
Repertoari se u većini beogradskih pozorišta formiraju stihijski, i to na dva načina: prvi (i najčešći) ostvaruje se kada   reditelji donose umetničkim direktorima i upravnicima svoje predloge, oni se zasnivaju na slobodnim izborima scenskih dela i od dogovora sa rukovodiocima u pozorištima zavisi hoće li se realizovati; drugi način su narudžbine pojedinih producenata, obično teatarskih festivala, ali  i drugih manifestacija, koji pozorištima  naručuju određene projekte prema svojim programskim potrebama i produkcijskim uslovima. Projekti se pripremaju da bi premijerno bili izvedeni na festivalima, uglavnom leti i na otvorenim prostorima. Potom se predstave prilagođavaju za izvođenja na matičnim scenama pozorišta koja su ih pripremila. Na stvaranje repertoara naših dotiranih pozorišta utiču dakle i naručioci sa strane, pa se ne može govoriti da ona vode potpuno samostalnu umetničku politiku. To se moglo upravo videti početkom ove sezone, kada  su na nekoliko beogradskih  scena izvedene predstave pripremljene u koprodukciji sa festivalom „Grad teatar Budva“, gde su letos premijerno bile  prikazane. Jugoslovensko dramsko pozorište uprizorilo je predstavu Čehovljevog  „Višnjika“ u režiji Dejana Mijača, Pozorište na Terazijama „Grka Zorbu“ – reč je o romanu Nikosa Kazancakisa „Neobični doživljaji Aleksisa Zorbasa“ u dramatizaciji Predraga Perišića, dok je Narodno pozorište izvelo dramu „Kanjoš Macedonović“ Vide Ognjenović.
Marko Kentera,  urednik Dramskog programa festivala „Grad teatar Budva“, može biti više nego zadovoljan jer je kreirao početak beogradske pozorišne sezone! Ne bi nas iznenadilo ako tokom ove sezone vidimo još koju od njegovih porudžbina. Dodajmo da je jedan od prethodnih njegovih izabranih komada, drama „Don Krsto“ Vide Ognjenović, još na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, tako da se odista može govoriti kako Kentera obavlja dramaturške poslove u vodećim beogradskim pozorištima i kroji njihove repertoare!
Kada bi beogradska pozorišta imala smišljenu repertoarsku politiku, odraz kulturnih potreba njihovih gledalaca, ne bismo posebno ukazivali na „funkciju“ ovog urednika.  Međutim, pošto je upravo obratno – već smo imali prilike („Pečat“, br. 188, 21. 10. 2011) da konstatujemo kako su samo dva pozorišta objavila repertoarske planove za ovu sezonu, dok su ostala navela tek delove, po svemu sudeći,  delimično postojećih planova ili pak nisu saopštila ništa – moramo da se zapitamo šta će publika glavnoga grada moći da gleda na scenama svojih pozorišta u sezoni koja je već poodmakla?  Ovo pitanje postaje još aktuelnije kada se zna da se od prošloga meseca predviđaju i sprovode značajne kadrovske promene na rukovodećim funkcijama u pozorištima koja su na budžetu grada (u pitanju su sva dotirana pozorišta, izuzev Narodnog koje finansira Republika i, naravno, privatnih). Naime, svi upravnici koji su u dva mandata bili na čelu beogradskih pozorišta ili pak oni koji su ispunili uslove za penziju  neće više ostati na svojim položajima. Umesto njih, Gradska  skupština, 6. decembra, imenovala je vršioce dužnosti. Zašto nisu raspisani konkursi za upravničke i druge rukovodeće položaje? Skloni smo da pretpostavimo da je reč o birokratskom triku koji bi omogućio nova imenovanja na rukovodećim položajima u beogradskim pozorištima posle izbora, a na osnovu dogovora budućih koalicija.

NAJUZBUDLJIVIJE JE IZA KULISA

[restrictedarea]

Dovedeni smo u paradoksalnu situaciju u kojoj  je uzbudljivije promatrati šta  se dešava iza kulisa nego gledati šta se zbiva na pozornicama! Na to ukazuje nedavni događaj u Narodnom pozorištu u Beogradu koji je uzburkao javnost više nego uvođenje „v. d.. stanja“ na upravničkim i drugim rukovodećim položajima  u ostalim beogradskim pozorištima. Katarina Jovanović, direktorka Opere,  podnela je ostavku posle nepune dve godine rada na tom položaju. Ona je izjavila kako je nailazila na opstrukcije različite vrste unutar upravljačkih struktura nacionalnoga teatra i da su njeni ambiciozni planovi u smislu preporoda i modernizacije uslova u kojima nastaje operska umetnost bili neprihvatljivi za ljude koji se inače zaklinju u prosperitet kulturne scene u Srbiji. „Stanje u Narodnom pozorištu u Beogradu je katastrofalno, baš kao i na političkoj sceni u Srbiji. Sve moje predloge za poboljšanje uslova za umetničko stvaranje u tako delikatnom i važnom segmentu kao što je opera, delovi Upravnog odbora u kojima sede politički aparatčici su pretvarali u političke igre. Umesto da se Upravni odbor bavi kvalitetom predstava i obezbeđivanjem uslova za bolje produkcije i viši nivo umetničkog stvaranja, ti aparatčici zastupaju stranačke interese, pa na sednicama raspravljaju o strategijama delovanja i ideologijama njihovih partija“, izjavila je Jovanovićeva  posle podnošenja ostavke. „Shvatila sam da bez razloga ulažem svoj umetnički kredibilitet u instituciju u kojoj su umetnički kriterijumi na znatno manjoj ceni od politikantskog natezanja“, zaključila je poznata pevačica.
Ako imamo na umu da je  pre samo nekoliko meseci direktorka Drame Narodnog pozorišta Ivana Dimić podnela ostavku, onda možemo pretpostaviti da je partokratija u ovom pozorištu uzela maha.
Kakve sličnosti i veze, međutim, ima politikantsko partokratsko delovanje Upravnog odbora Narodnog pozorišta sa smenama u drugim beogradskim pozorištima? Ima, i to podosta, jer je situacija i u ostalim pozorištima slična ovoj u Narodnom, ako nije i lošija. Jer, i u tim pozorištima na rukovodećim mestima i u upravnim odborima (ako su ih imali) sedeli su i sede ljudi čija su imenovanja aminovale stranke vladajuće koalicije. Oni su, pošto su prethodno sastavljali repertoar ne na osnovu  koncepcije i prethodno usvojenih programa, već od slučaja do slučaja, služeći se načinima na koje smo upravo ukazali, koristili svoj položaj i uticaj ponajviše kada se radi o angažovanju umetnika (reditelja, scenografa, kostimografa, kompozitora, gostujućih glumaca…) i čitav svoj posao u znatnoj meri privatizovali, tako da se još pre nekoliko godina u Beogradu govorilo i pisalo o postojanju „pozorišne mafije“. Ostavljajući po strani sva ta nagađanja, ipak ćemo ukazati na jedan od najsvežijih primera iz prakse umetničkoga direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorčina Stojanovića, koji je prošle sezone režiju predstave trilogije Karla Šternhajma „Iz junačkog života građanstva“ dodelio svojoj supruzi, rediteljki Ivi Milošević, koja je, opet, za scenografa angažovala Gorčina Stojanovića, verovatno zato što tada nije imao nikakvu režiju u Somboru ili drugde, koju bi inače nesmetano obavljao u svoje radno vreme. Nema šta: „Ruka ruku mije, obraz obadvije“! Sličnih slučajeva bilo je još, i to ne samo tokom prošle sezone, i ne samo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, nego i u ostalim pod nadležnošću grada. Anji Suši, upravnici Malog pozorišta „Duško Radović“, koja je u isti mah i  koselektorka BITEF-a, istekla su dva mandata upravnikovanja u pozorištu, pa su se njeni dušebrižnici i zaštitnici, među kojima i Jovan Ćirilov, javno pismeno obratili nadležnima da joj se položaj ipak vrati jer je nezamenljiva. I ona je, istina bez većeg uspeha, režirala u drugim pozorištima.

SUVIŠNE PREDSTAVE
Iako smo već pisali (u „Pečatu“, br. 188), ne možemo, a da ponovo ne ukažemo na jednu suvišnu koprodukciju „Bitef-teatra“ i „Multimedijalnog centra“ iz Prištine. Reč je o predstavi „Patriotski supermarket“, koju je prema tekstu Milene Bogavac i Jetona Neziraja  režirao Dino Mustafić. Predstava je bila jedino potrebna soroševskim sponzorima i upravo stoga ne može da se toleriše u dotiranom pozorištu, gde, kako naslućujemo, zbog toga niko neće podneti ostavku. Isto kao što je slučaj i u drugim pozorištima sa čijih  kormila odlaze upravnici „po isteku dva mandata“ u kojima je bilo nebrojenih repertoarskih i izvođačkih promašaja…Sve u znaku „žute estetike“ i još žuće prakse! Prošle  sezone bilo je mnogo predstava za koje se moramo upitati kako i zašto su se uopšte našle na repertoaru. Neke od njih nisu naišle na veći odziv publike. Verovatno zbog takve repertoarske „politike“, ali i zbog prakse da se u većini pozorišta za izvođenje premijera nastavilo sa angažovanjem glumaca izvan ansambala sastavljenih od stalno zaposlenih članova, redovno se događalo da se na velikim scenama Jugoslovenskog i Beogradskog dramskog, „Zvezdara-teatra“, a u znatno manjoj meri u „Ateljeu 212“, tokom svake sedmice održe samo  tri, najviše četiri predstave. (O malim scenama tih pozorišta nećemo ni govoriti).  Na taj način sistematski se smanjivala redovna delatnost pozorišta, ali kao da o tome niko nije vodio računa, niti je pak to ikoga zabrinjavalo. Veoma dobro znajući da su pozorišta najjeftinija kada ne rade upravnici tih pozorišta, od kojih su pojedina opterećena dugovanjima, najčešće su se izgovarali kako ne mogu da okupe sve glumce iz pojedinih predstava – što su i mogli očekivati! – pri tom i ne hajući što često zatvaranje pozorišnih vrata dovodi do osipanja publike i smanjivanja interesovanja za predstave uopšte. Tek ponekad bi, tih „slobodnih dana“ u beogradskim pozorištima gostovali pojedini ansambli iz Srbije ili iz drugih negdašnjih jugoslovenskih centara. Naravno, to je samo delimično nadoknađivalo izostajanje redovnih predstava matičnih ansambala. Ovakva praksa u gradu koji srazmerno broju stanovnika ima veoma malo pozorišta svakako da nije poželjna.
U situaciji kada većina beogradskih pozorišta nije objavila repertoare za sezonu koja je počela, što tek sada  neće skoro učiniti kada njima treba da rukovode vršioci dužnosti, teško je  i nezahvalno  predviđati koja će se dela igrati na beogradskim pozornicama, pogotovo kada se zna da će  njihovo finansiranje biti otežano s obzirom na to da je već najavljeno kako će se ekonomska kriza i kod nas rasplamsati u narednoj godini. Upravo sve nepovoljniji položaj pozorišta iziskuje reformisanje njihovog delovanja, bolju organizaciju i, naročito, smišljeniju repertoarsku politiku. Ukažimo još i na to da u našoj pozorišnoj praksi sistematsko anketiranje publike apsolutno izostaje. Koje je naše pozorište u skorije vreme (a pitanje je i da li je uopšte) ispitivalo publiku i redovnim posetiocima, pored ostalih, postavilo pitanje koja bi dela voleli da vide na pozornici ili pak predstave kojih reditelja? Svakako da je to preduslov za vođenje dalekosežne i dosledne repertoarske politike, i da predstavlja neophodnu osnovu za uspešno umetničko delovanje svakog stalnog pozorišnog ansambla.

____________________

Od slučaja do slučaja „svi – sve“

Panoramu beogradskog pozorišnog života upotpunjavaju ustanove kulture u pojedinim opštinama. Među najaktivnijim su ustanove kulture na užoj teritoriji grada „Vuk Karadžić“ i „Parobrod“. U prvoj se pozorišne predstave prikazuju na  scenama „Aleksandar Popović“ i „Kult“, a u drugoj na nedavno osnovanoj Kamernoj sceni, koja ima mesta za svega  32 gledaoca, ali i velike ambicije u pogledu negovanja ekskluzivnog savremenog repertoara. U „Vuku Karadžiću“,  koliko se može razumeti, poklanja se znatna pažnja tekstovima savremenih domaćih pisaca. Pozorišne programe imaju i druge ustanove i centri  kulture u gradu, ali je, uopšteno govoreći, teško profilisati njihove repertoare. Može se zaključiti da se i u njima repertoari kroje slično kao i u profesionalnim pozorištima, dakle, bez generalne programske orijentacije i čvršće koncepcije, od slučaja do slučaja, pretežno na osnovu predloga gostujućih reditelja. Ni privatna pozorišta, izuzimajući operski i dramski teatar „Madlenijanum“, znatnije ne odstupaju od takve prakse. Situacija u kojoj svi prikazuju sve, naravno, ne doprinosi mnogo raznolikosti pozorišnog života glavnoga grada, nego često  gledaoce dezorijentiše. Da i ne govorimo o tome kako koordinacija u delovanju između beogradskih pozorišta gotovo i ne postoji, što je primetno naročito kada je reč o planiranju premijera i gostovanja, te često  dolazi do nepotrebnih preklapanja ili učestalosti premijera koje se ponekad nižu dan za danom, da bi postojali periodi bez prikazivanja makar  i jednog novog naslova. Sve su to problemi, kao i mnogi drugi, koje valja razmatrati i odmah rešavati. Jedno je sigurno: partokratski formirane uprave neće ih rešiti, kao što nisu to ni dosad uspevale, budući da im  glavna pažnja nije usmerena na negovanje i očuvanje nacionalne kulture, već uskih stranačkih interesa i plasmana „svojih“ kadrova.

[/restrictedarea]