Пише Рашко В. Јовановић
Позоришни живот у мрежи деловања бирократско-партократских управа, и у знаку текуће смене руководилаца београдских театара, далеко је од бриге за неговање и очување националне културе, а сценске репертоаре главног града често креирају и фестивалски продуценти из других земаља
Доспели смо у позну јесен, позоришна сезона већ је одмакла, изводе се прве мање или више успеле премијере у београдским позориштима, али недостају велики уметнички догађаји. Како би их и било, када већина престоничких театара не води смишљенију репертоарску политику која би омогућила остваривање далекосежнијих циљева које би требало да имају позоришта чију делатност финансира држава, што ће рећи порески обвезници.
ДРАМАТУРГ ОД УТИЦАЈА
Репертоари се у већини београдских позоришта формирају стихијски, и то на два начина: први (и најчешћи) остварује се када редитељи доносе уметничким директорима и управницима своје предлоге, они се заснивају на слободним изборима сценских дела и од договора са руководиоцима у позориштима зависи хоће ли се реализовати; други начин су наруџбине појединих продуцената, обично театарских фестивала, али и других манифестација, који позориштима наручују одређене пројекте према својим програмским потребама и продукцијским условима. Пројекти се припремају да би премијерно били изведени на фестивалима, углавном лети и на отвореним просторима. Потом се представе прилагођавају за извођења на матичним сценама позоришта која су их припремила. На стварање репертоара наших дотираних позоришта утичу дакле и наручиоци са стране, па се не може говорити да она воде потпуно самосталну уметничку политику. То се могло управо видети почетком ове сезоне, када су на неколико београдских сцена изведене представе припремљене у копродукцији са фестивалом „Град театар Будва“, где су летос премијерно биле приказане. Југословенско драмско позориште упризорило је представу Чеховљевог „Вишњика“ у режији Дејана Мијача, Позориште на Теразијама „Грка Зорбу“ – реч је о роману Никоса Казанцакиса „Необични доживљаји Алексиса Зорбаса“ у драматизацији Предрага Перишића, док је Народно позориште извело драму „Кањош Мацедоновић“ Виде Огњеновић.
Марко Кентера, уредник Драмског програма фестивала „Град театар Будва“, може бити више него задовољан јер је креирао почетак београдске позоришне сезоне! Не би нас изненадило ако током ове сезоне видимо још коју од његових поруџбина. Додајмо да је један од претходних његових изабраних комада, драма „Дон Крсто“ Виде Огњеновић, још на репертоару Југословенског драмског позоришта, тако да се одиста може говорити како Кентера обавља драматуршке послове у водећим београдским позориштима и кроји њихове репертоаре!
Када би београдска позоришта имала смишљену репертоарску политику, одраз културних потреба њихових гледалаца, не бисмо посебно указивали на „функцију“ овог уредника. Међутим, пошто је управо обратно – већ смо имали прилике („Печат“, бр. 188, 21. 10. 2011) да констатујемо како су само два позоришта објавила репертоарске планове за ову сезону, док су остала навела тек делове, по свему судећи, делимично постојећих планова или пак нису саопштила ништа – морамо да се запитамо шта ће публика главнога града моћи да гледа на сценама својих позоришта у сезони која је већ поодмакла? Ово питање постаје још актуелније када се зна да се од прошлога месеца предвиђају и спроводе значајне кадровске промене на руководећим функцијама у позориштима која су на буџету града (у питању су сва дотирана позоришта, изузев Народног које финансира Република и, наравно, приватних). Наиме, сви управници који су у два мандата били на челу београдских позоришта или пак они који су испунили услове за пензију неће више остати на својим положајима. Уместо њих, Градска скупштина, 6. децембра, именовала је вршиоце дужности. Зашто нису расписани конкурси за управничке и друге руководеће положаје? Склони смо да претпоставимо да је реч о бирократском трику који би омогућио нова именовања на руководећим положајима у београдским позориштима после избора, а на основу договора будућих коалиција.
НАЈУЗБУДЉИВИЈЕ ЈЕ ИЗА КУЛИСА
[restrictedarea]Доведени смо у парадоксалну ситуацију у којој је узбудљивије проматрати шта се дешава иза кулиса него гледати шта се збива на позорницама! На то указује недавни догађај у Народном позоришту у Београду који је узбуркао јавност више него увођење „в. д.. стања“ на управничким и другим руководећим положајима у осталим београдским позориштима. Катарина Јовановић, директорка Опере, поднела је оставку после непуне две године рада на том положају. Она је изјавила како је наилазила на опструкције различите врсте унутар управљачких структура националнога театра и да су њени амбициозни планови у смислу препорода и модернизације услова у којима настаје оперска уметност били неприхватљиви за људе који се иначе заклињу у просперитет културне сцене у Србији. „Стање у Народном позоришту у Београду је катастрофално, баш као и на политичкој сцени у Србији. Све моје предлоге за побољшање услова за уметничко стварање у тако деликатном и важном сегменту као што је опера, делови Управног одбора у којима седе политички апаратчици су претварали у политичке игре. Уместо да се Управни одбор бави квалитетом представа и обезбеђивањем услова за боље продукције и виши ниво уметничког стварања, ти апаратчици заступају страначке интересе, па на седницама расправљају о стратегијама деловања и идеологијама њихових партија“, изјавила је Јовановићева после подношења оставке. „Схватила сам да без разлога улажем свој уметнички кредибилитет у институцију у којој су уметнички критеријуми на знатно мањој цени од политикантског натезања“, закључила је позната певачица.
Ако имамо на уму да је пре само неколико месеци директорка Драме Народног позоришта Ивана Димић поднела оставку, онда можемо претпоставити да је партократија у овом позоришту узела маха.
Какве сличности и везе, међутим, има политикантско партократско деловање Управног одбора Народног позоришта са сменама у другим београдским позориштима? Има, и то подоста, јер је ситуација и у осталим позориштима слична овој у Народном, ако није и лошија. Јер, и у тим позориштима на руководећим местима и у управним одборима (ако су их имали) седели су и седе људи чија су именовања аминовале странке владајуће коалиције. Они су, пошто су претходно састављали репертоар не на основу концепције и претходно усвојених програма, већ од случаја до случаја, служећи се начинима на које смо управо указали, користили свој положај и утицај понајвише када се ради о ангажовању уметника (редитеља, сценографа, костимографа, композитора, гостујућих глумаца…) и читав свој посао у знатној мери приватизовали, тако да се још пре неколико година у Београду говорило и писало о постојању „позоришне мафије“. Остављајући по страни сва та нагађања, ипак ћемо указати на један од најсвежијих примера из праксе уметничкога директора Југословенског драмског позоришта Горчина Стојановића, који је прошле сезоне режију представе трилогије Карла Штернхајма „Из јуначког живота грађанства“ доделио својој супрузи, редитељки Иви Милошевић, која је, опет, за сценографа ангажовала Горчина Стојановића, вероватно зато што тада није имао никакву режију у Сомбору или другде, коју би иначе несметано обављао у своје радно време. Нема шта: „Рука руку мије, образ обадвије“! Сличних случајева било је још, и то не само током прошле сезоне, и не само у Југословенском драмском позоришту, него и у осталим под надлежношћу града. Ањи Суши, управници Малог позоришта „Душко Радовић“, која је у исти мах и коселекторка БИТЕФ-а, истекла су два мандата управниковања у позоришту, па су се њени душебрижници и заштитници, међу којима и Јован Ћирилов, јавно писмено обратили надлежнима да јој се положај ипак врати јер је незаменљива. И она је, истина без већег успеха, режирала у другим позориштима.
СУВИШНЕ ПРЕДСТАВЕ
Иако смо већ писали (у „Печату“, бр. 188), не можемо, а да поново не укажемо на једну сувишну копродукцију „Битеф-театра“ и „Мултимедијалног центра“ из Приштине. Реч је о представи „Патриотски супермаркет“, коју је према тексту Милене Богавац и Јетона Незираја режирао Дино Мустафић. Представа је била једино потребна сорошевским спонзорима и управо стога не може да се толерише у дотираном позоришту, где, како наслућујемо, због тога нико неће поднети оставку. Исто као што је случај и у другим позориштима са чијих кормила одлазе управници „по истеку два мандата“ у којима је било небројених репертоарских и извођачких промашаја…Све у знаку „жуте естетике“ и још жуће праксе! Прошле сезоне било је много представа за које се морамо упитати како и зашто су се уопште нашле на репертоару. Неке од њих нису наишле на већи одзив публике. Вероватно због такве репертоарске „политике“, али и због праксе да се у већини позоришта за извођење премијера наставило са ангажовањем глумаца изван ансамбала састављених од стално запослених чланова, редовно се догађало да се на великим сценама Југословенског и Београдског драмског, „Звездара-театра“, а у знатно мањој мери у „Атељеу 212“, током сваке седмице одрже само три, највише четири представе. (О малим сценама тих позоришта нећемо ни говорити). На тај начин систематски се смањивала редовна делатност позоришта, али као да о томе нико није водио рачуна, нити је пак то икога забрињавало. Веома добро знајући да су позоришта најјефтинија када не раде управници тих позоришта, од којих су поједина оптерећена дуговањима, најчешће су се изговарали како не могу да окупе све глумце из појединих представа – што су и могли очекивати! – при том и не хајући што често затварање позоришних врата доводи до осипања публике и смањивања интересовања за представе уопште. Тек понекад би, тих „слободних дана“ у београдским позориштима гостовали поједини ансамбли из Србије или из других негдашњих југословенских центара. Наравно, то је само делимично надокнађивало изостајање редовних представа матичних ансамбала. Оваква пракса у граду који сразмерно броју становника има веома мало позоришта свакако да није пожељна.
У ситуацији када већина београдских позоришта није објавила репертоаре за сезону која је почела, што тек сада неће скоро учинити када њима треба да руководе вршиоци дужности, тешко је и незахвално предвиђати која ће се дела играти на београдским позорницама, поготово када се зна да ће њихово финансирање бити отежано с обзиром на то да је већ најављено како ће се економска криза и код нас распламсати у наредној години. Управо све неповољнији положај позоришта изискује реформисање њиховог деловања, бољу организацију и, нарочито, смишљенију репертоарску политику. Укажимо још и на то да у нашој позоришној пракси систематско анкетирање публике апсолутно изостаје. Које је наше позориште у скорије време (а питање је и да ли је уопште) испитивало публику и редовним посетиоцима, поред осталих, поставило питање која би дела волели да виде на позорници или пак представе којих редитеља? Свакако да је то предуслов за вођење далекосежне и доследне репертоарске политике, и да представља неопходну основу за успешно уметничко деловање сваког сталног позоришног ансамбла.
____________________
Од случаја до случаја „сви – све“
Панораму београдског позоришног живота употпуњавају установе културе у појединим општинама. Међу најактивнијим су установе културе на ужој територији града „Вук Караџић“ и „Пароброд“. У првој се позоришне представе приказују на сценама „Александар Поповић“ и „Култ“, а у другој на недавно основаној Камерној сцени, која има места за свега 32 гледаоца, али и велике амбиције у погледу неговања ексклузивног савременог репертоара. У „Вуку Караџићу“, колико се може разумети, поклања се знатна пажња текстовима савремених домаћих писаца. Позоришне програме имају и друге установе и центри културе у граду, али је, уопштено говорећи, тешко профилисати њихове репертоаре. Може се закључити да се и у њима репертоари кроје слично као и у професионалним позориштима, дакле, без генералне програмске оријентације и чвршће концепције, од случаја до случаја, претежно на основу предлога гостујућих редитеља. Ни приватна позоришта, изузимајући оперски и драмски театар „Мадленијанум“, знатније не одступају од такве праксе. Ситуација у којој сви приказују све, наравно, не доприноси много разноликости позоришног живота главнога града, него често гледаоце дезоријентише. Да и не говоримо о томе како координација у деловању између београдских позоришта готово и не постоји, што је приметно нарочито када је реч о планирању премијера и гостовања, те често долази до непотребних преклапања или учесталости премијера које се понекад нижу дан за даном, да би постојали периоди без приказивања макар и једног новог наслова. Све су то проблеми, као и многи други, које ваља разматрати и одмах решавати. Једно је сигурно: партократски формиране управе неће их решити, као што нису то ни досад успевале, будући да им главна пажња није усмерена на неговање и очување националне културе, већ уских страначких интереса и пласмана „својих“ кадрова.
[/restrictedarea]