Pobednici i pokojnici

Piše Aleksandar Dunđerin

Roman  potvrđuje da savremeni roman ne može da funkcioniše kao književna umetnost ukoliko nije uklopljen u nacionalnu tradiciju, makar govorio i o Petom oktobru, i ma koliko se autor trudio da se u aktuelnom ratu za srpsku kulturu ne svrsta ni na jednu stranu

 

Retko se u poslednje vreme u srpskoj književnosti dogodi da prvi roman nekog autora postavi, u poetičkom smislu, neka od temeljnih pitanja, pitanja koja savremena literatura u prvoj deceniji 21. veka uglavnom zaobilazi. A debitantsko ostvarenje Marka Krstića „Viktorija“ to čini na dva različita nivoa.
Oslanjajući se na ključna prozna dela srpske istorije književnosti (prošlog veka), „Viktorija“ još jednom potvrđuje da savremeni roman ne može da funkcioniše kao književna umetnost ukoliko nije uklopljen, makar i nenametljivo, u nacionalnu tradiciju; u ovom slučaju u sistem vrednosti čije su referentne tačke Ivo Andrić i Meša Selimović, Dobrica Ćosić, Miloš Crnjanski i Borislav Pekić.
Sa druge strane, stavljajući u fokus interesovanja događaje iz bliže prošlosti (Peti oktobar i „tranziciono društvo“), Krstić pokušava da, opet jedva primetno, nagovesti mogući put aktuelne srpske književnosti, književnosti koja je posle 2000. godine podelila sudbinu sveopšte razgradnje nacionalnog, čije su posledice, između ostalog i gubitak istorijskog pamćenja, pa i identiteta; iako se sa predloženim rešenjem ne moramo složiti, Krstićeva intelektualna hrabrost, da se, koliko je to u ovom trenutku moguće, hladne glave uhvati ukoštac sa važnim problemima savremenog društva i kulture, zaslužuje poštovanje i pažnju. Ali i poseban komentar.

IZMEĐU ITAKE I ATLANTIDE

[restrictedarea]

„Jutro i dan bez smisla“, rečenica je koja najbolje ilustruje atmosferu u „Viktoriji“, dok se u sintagmi „daleko je sunce“, kojom ovaj roman počinje, iscrpljuje ideja (svake) revolucije i kontrarevolucije. Naravno, i to jutro, i to sunce, neraskidivo je povezano sa (post)petooktobarskim dešavanjima u Srbiji. Međutim, o njima, o novoj revoluciji i, istovremeno, još jednom u nizu naših sunovrata i moralnih posrnuća, Krstić je progovorio spajajući lirsku svest pojedinca (Miloš Crnjanski „Dnevnik o Čarnojeviću“) sa epskom svešću kolektiva (Dobrica Ćosić „Daleko je sunce“). Otuda je roman Marka Krstića – kako je to dobro uočio Slobodan Vladušić, pišući o „Viktoriji“ u Kulturnom dodatku „Večernjih novosti“ – kada je reč o književnim asocijacijama, razapet između Itake i Atlantide, dakle između Crnjanskog i Pekića.
„Viktorija“ ipak najviše duguje romanu „Derviš i smrt“ Meše Selimovića, kako u pogledu teme, tako i na planu pojedinih idejnih i stilskih rešenja, te pripovedačkog postupka. Iako je priča o dvojici braće, od kojih je jedan pripovedač, a drugi, Petar, projektant mosta, optužen da je proneverio novac prilikom njegove izgradnje, smeštena u konkretan istorijski kontekst (prva decenija ovoga veka), „Viktorija“, baš kao i Selimovićevo ostvarenje, pre je psihološki (roman ličnosti) nego istorijski roman. Poetički traktat o čovekovom postojanju, o njegovoj ulozi u svetu i njegovom poimanju života. I pripovedaču „Viktorije“, baš kao i glavnom junaku „Derviša i smrti“, da bi doživeo konačnu metamorfozu potrebno je nešto što ima zavidan tragični potencijal. U slučaju Ahmeda Nurudina svetlo vere postaje svetlo pobune zahvaljujući mrtvom bratu, kada je u pitanju junak „Viktorije“ – nepravedno i nezakonito osuđen brat. I jedan i drugi događaj dovoljno su veliki, i omogućavaju da se dominantni motivi pojave u antagonističkom jedinstvu (ljubav priziva mržnju, prijateljstvo neprijateljstvo, izdaja izaziva istovremeno i potrebu za oproštajem i želju za osvetom; most postaje simbol razdvojenosti, što je, takođe, analogno situaciji u „Dervišu“ gde tvrđava izaziva asocijaciju na slobodu), ali i da se lična drama i nesreća pretvori u veliku naraciju o vlastima (u „Viktoriji“ poslepetooktobarskim, „demokratskim“) i njenim žrtvama („tranzicionim gubitnicima“).
I Marko Krstić, kao većina savremenih romana, opredelio se za pripovedanje u prvom licu jednine; s tom razlikom što je, u odnosu na većinu njegovih kolega, kod Krstića, upravo kao i kod Selimovića, primetno postojanje „unutrašnjeg“ (glavni junak) i „spoljašnjeg“ (autor) naratora, čime, zahvaljujući takođe i pekićevskom postupku davanja svima, a pre svega zaraćenim stranama, „podjednake šanse“, autor vešto izbegava transparentnost stavova i ideja, što je imajući u vidu vruću političku temu o kojoj govori naizgled spasonosno rešenje.

IGRE OKO KNJIŽEVNOG PRESTOLA
Jedino što u stvarnosti Krstićevog romana nije uništeno, jeste Most. Opsesivni motiv srpske književnosti, u „Viktoriju“ umetnut ne samo zahvaljujući čitanju Iva Andrića, postaje razlog, ne toliko patnje i stradanja junaka, koliko njihove svesne opredeljenosti za žrtvu. Petar priznaje krivično delo koje nije počinio samo da bi obezbedio nastavak izgradnje mosta i tako postaje „još jedna žrtva ugrađena u stubove velike građevine“.
Krstićev most, međutim, neodoljivo podseća na beogradski, na Adi, a njegova funkcija u romanu delimično je i u tome da obezbedi „normalan život“ građanima, da pomiri dobitnike (tajkune) i gubitnike petooktobarske revolucije (radnike), da premosti jaz između dve ideološki i kulturološki zaraćene Srbije. I sada se nalazimo u središtu problema. Peti oktobar zaslužuje da u narednom periodu bude velika tema srpske književnosti, ali samo ako bude posmatran u širem društvenom, istorijsko-političkom kontekstu. Socijalna beda obespravljenih radnika, „volšeban svet u kojem nema ničega osim kostiju ispod kože“, nesumnjivo jeste posledica „revolucije“, petooktobarska kolateralna šteta. Aluzije na stvaralaštvo Andrića, Selimovića, Crnjanskog, Ćosića, Pekića, uvek će imati višak značenja koji upućuje na odgovarajuće zaključke, ali one nisu dovoljne da objasne uzroke propasti savremene Srbije. Naravno, književnost nema obavezu da se bavi uzrokom društvenih dešavanja koje opisuje, ali ukoliko se u romanu (pogotovo onom koji se bavi aktuelnim političkim dešavanjima) nešto naglašava (siromaštvo, korupcija), a nešto (ne)svesno prećutkuje (suština petooktobarskih promena), onda takav postupak u razmatranju idejne potke dela može da se (ne)zlonamerno, politički instrumentalizuje. I posmatra u kontekstu afirmacije pojedinih dnevno-političkih floskula.
Kao da je toga bio svestan, Marko Krstić je u roman uveo lik Viktorije (mada njeno ime, pogotovo zbog toga što je postalo i naslov romana, ima dosta širok metaforični potencijal), neodoljive dekoraterke koja niotkuda (deus ex mashina) dolazi da spasi napaćenu dušu glavnog junaka, čime autor, zapravo, naglašava kako je ljubav jedina smislena pobuna protiv ružne stvarnosti. Statičan i karakterološki nedovoljno razrađen lik Viktorije, te nedovoljno motivisan ljubavni zaplet, najveći su literarni nedostaci ovog, inače veoma komunikativnog, ritmički dobro ukomponovanog i stilski usaglašenog, za čitanje veoma zanimljivog romana.
No, to je cena Krstićevog pokušaja da se sa visine, verujući da ostaje moralno neukaljan, obračuna sa gorućim kulturno-umetničkim i društveno-političkim problemima, cena opredeljenja da u vremenu uzburkanih strasti ostane nepretenciozan, intelektualno pošten, da se u aktuelnom ratu za srpsku kulturu ne svrstava ni na jednu od zaraćenih strana.
No, čini se da je taj rizik bio – bespotreban. Jer, barem u srpskoj književnosti, oduvek je važilo, pa tako je i danas na snazi, pravilo: u igri oko književnog prestola postoje samo pobednici i pokojnici.

[/restrictedarea]