Победници и покојници

Пише Александар Дунђерин

Роман  потврђује да савремени роман не може да функционише као књижевна уметност уколико није уклопљен у националну традицију, макар говорио и о Петом октобру, и ма колико се аутор трудио да се у актуелном рату за српску културу не сврста ни на једну страну

 

Ретко се у последње време у српској књижевности догоди да први роман неког аутора постави, у поетичком смислу, нека од темељних питања, питања која савремена литература у првој деценији 21. века углавном заобилази. А дебитантско остварење Марка Крстића „Викторија“ то чини на два различита нивоа.
Ослањајући се на кључна прозна дела српске историје књижевности (прошлог века), „Викторија“ још једном потврђује да савремени роман не може да функционише као књижевна уметност уколико није уклопљен, макар и ненаметљиво, у националну традицију; у овом случају у систем вредности чије су референтне тачке Иво Андрић и Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Милош Црњански и Борислав Пекић.
Са друге стране, стављајући у фокус интересовања догађаје из ближе прошлости (Пети октобар и „транзиционо друштво“), Крстић покушава да, опет једва приметно, наговести могући пут актуелне српске књижевности, књижевности која је после 2000. године поделила судбину свеопште разградње националног, чије су последице, између осталог и губитак историјског памћења, па и идентитета; иако се са предложеним решењем не морамо сложити, Крстићева интелектуална храброст, да се, колико је то у овом тренутку могуће, хладне главе ухвати укоштац са важним проблемима савременог друштва и културе, заслужује поштовање и пажњу. Али и посебан коментар.

ИЗМЕЂУ ИТАКЕ И АТЛАНТИДЕ

[restrictedarea]

„Јутро и дан без смисла“, реченица је која најбоље илуструје атмосферу у „Викторији“, док се у синтагми „далеко је сунце“, којом овај роман почиње, исцрпљује идеја (сваке) револуције и контрареволуције. Наравно, и то јутро, и то сунце, нераскидиво је повезано са (пост)петооктобарским дешавањима у Србији. Међутим, о њима, о новој револуцији и, истовремено, још једном у низу наших суноврата и моралних посрнућа, Крстић је проговорио спајајући лирску свест појединца (Милош Црњански „Дневник о Чарнојевићу“) са епском свешћу колектива (Добрица Ћосић „Далеко је сунце“). Отуда је роман Марка Крстића – како је то добро уочио Слободан Владушић, пишући о „Викторији“ у Културном додатку „Вечерњих новости“ – када је реч о књижевним асоцијацијама, разапет између Итаке и Атлантиде, дакле између Црњанског и Пекића.
„Викторија“ ипак највише дугује роману „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића, како у погледу теме, тако и на плану појединих идејних и стилских решења, те приповедачког поступка. Иако је прича о двојици браће, од којих је један приповедач, а други, Петар, пројектант моста, оптужен да је проневерио новац приликом његове изградње, смештена у конкретан историјски контекст (прва деценија овога века), „Викторија“, баш као и Селимовићево остварење, пре је психолошки (роман личности) него историјски роман. Поетички трактат о човековом постојању, о његовој улози у свету и његовом поимању живота. И приповедачу „Викторије“, баш као и главном јунаку „Дервиша и смрти“, да би доживео коначну метаморфозу потребно је нешто што има завидан трагични потенцијал. У случају Ахмеда Нурудина светло вере постаје светло побуне захваљујући мртвом брату, када је у питању јунак „Викторије“ – неправедно и незаконито осуђен брат. И један и други догађај довољно су велики, и омогућавају да се доминантни мотиви појаве у антагонистичком јединству (љубав призива мржњу, пријатељство непријатељство, издаја изазива истовремено и потребу за опроштајем и жељу за осветом; мост постаје симбол раздвојености, што је, такође, аналогно ситуацији у „Дервишу“ где тврђава изазива асоцијацију на слободу), али и да се лична драма и несрећа претвори у велику нарацију о властима (у „Викторији“ послепетооктобарским, „демократским“) и њеним жртвама („транзиционим губитницима“).
И Марко Крстић, као већина савремених романа, определио се за приповедање у првом лицу једнине; с том разликом што је, у односу на већину његових колега, код Крстића, управо као и код Селимовића, приметно постојање „унутрашњег“ (главни јунак) и „спољашњег“ (аутор) наратора, чиме, захваљујући такође и пекићевском поступку давања свима, а пре свега зараћеним странама, „подједнаке шансе“, аутор вешто избегава транспарентност ставова и идеја, што је имајући у виду врућу политичку тему о којој говори наизглед спасоносно решење.

ИГРЕ ОКО КЊИЖЕВНОГ ПРЕСТОЛА
Једино што у стварности Крстићевог романа није уништено, јесте Мост. Опсесивни мотив српске књижевности, у „Викторију“ уметнут не само захваљујући читању Ива Андрића, постаје разлог, не толико патње и страдања јунака, колико њихове свесне опредељености за жртву. Петар признаје кривично дело које није починио само да би обезбедио наставак изградње моста и тако постаје „још једна жртва уграђена у стубове велике грађевине“.
Крстићев мост, међутим, неодољиво подсећа на београдски, на Ади, а његова функција у роману делимично је и у томе да обезбеди „нормалан живот“ грађанима, да помири добитнике (тајкуне) и губитнике петооктобарске револуције (раднике), да премости јаз између две идеолошки и културолошки зараћене Србије. И сада се налазимо у средишту проблема. Пети октобар заслужује да у наредном периоду буде велика тема српске књижевности, али само ако буде посматран у ширем друштвеном, историјско-политичком контексту. Социјална беда обесправљених радника, „волшебан свет у којем нема ничега осим костију испод коже“, несумњиво јесте последица „револуције“, петооктобарска колатерална штета. Алузије на стваралаштво Андрића, Селимовића, Црњанског, Ћосића, Пекића, увек ће имати вишак значења који упућује на одговарајуће закључке, али оне нису довољне да објасне узроке пропасти савремене Србије. Наравно, књижевност нема обавезу да се бави узроком друштвених дешавања које описује, али уколико се у роману (поготово оном који се бави актуелним политичким дешавањима) нешто наглашава (сиромаштво, корупција), а нешто (не)свесно прећуткује (суштина петооктобарских промена), онда такав поступак у разматрању идејне потке дела може да се (не)злонамерно, политички инструментализује. И посматра у контексту афирмације појединих дневно-политичких флоскула.
Као да је тога био свестан, Марко Крстић је у роман увео лик Викторије (мада њено име, поготово због тога што је постало и наслов романа, има доста широк метафорични потенцијал), неодољиве декоратерке која ниоткуда (deus ex mashina) долази да спаси напаћену душу главног јунака, чиме аутор, заправо, наглашава како је љубав једина смислена побуна против ружне стварности. Статичан и карактеролошки недовољно разрађен лик Викторије, те недовољно мотивисан љубавни заплет, највећи су литерарни недостаци овог, иначе веома комуникативног, ритмички добро укомпонованог и стилски усаглашеног, за читање веома занимљивог романа.
Но, то је цена Крстићевог покушаја да се са висине, верујући да остаје морално неукаљан, обрачуна са горућим културно-уметничким и друштвено-политичким проблемима, цена опредељења да у времену узбурканих страсти остане непретенциозан, интелектуално поштен, да се у актуелном рату за српску културу не сврстава ни на једну од зараћених страна.
Но, чини се да је тај ризик био – беспотребан. Јер, барем у српској књижевности, одувек је важило, па тако је и данас на снази, правило: у игри око књижевног престола постоје само победници и покојници.

[/restrictedarea]