Majka Angela i očuh Boris

Piše Nikola Vrzić

Ako su i vlasti u Beogradu, poput onih u Prištini, prihvatile vrhovnu vlast NATO-a, znači li to da su poslednjem slobodnom parčetu zemlje na Zapadnom Balkanu, između Ibra na jugu i Jarinja i Brnjaka na severu, dani odbrojani? I da je raskorak između zahteva Angele Merkel, koja traži ukidanje srpskih institucija na Kosovu, i srpskog budžeta za 2012. godinu, koji nalaže nastavak njihovog finansiranja, samo mali problem koji bi uskoro mogao da bude prevaziđen…

 

Dugačka je ruka Erharda Drevsa, komandanta KFOR-a. Prešla je sa Kosova u Srbiju, preletela preko Pančićevog vrha, i na Kopaoniku u utorak popodne stavila lisice na ruke Zvonka i Žarka Veselinovića. Srpska policija i Bezbednosno-informativna agencija bili su tu, samo, izvođači radova, da ih utrpaju u maricu i dovedu u Kraljevo u pritvor. A sve u pokušaju da se Angeli Merkel pokaže da se u Srbiji njene zapovesti – podstreci na putu evropskih integracija – slušaju, i da će na isti način i sve preostale zapovesti biti poslušane. Samo ako se onima, koji je tako pažljivo slušaju, podari dovoljno vremena, makar još jedan mandatić, još samo malo vlasti nad ovom nesrećnom zemljom…

DREVSOVA ZAPOVEST BEOGRADU
Zvonko i Žarko Veselinović uhapšeni su u utorak popodne zbog sumnje da su krijumčarili oružje (Zvonko), odnosno da su podstrekivali na zloupotrebu službenog položaja (Žarko). Kako da ne. Previše je neugodnih podudarnosti koje nam ne dozvoljavaju da poverujemo u ovakvo objašnjenje policije na čijem je čelu Ivica Dačić.
Braću Veselinović je, naime, pre samo osam dana komandant KFOR-a, Nemac Erhard Drevs, optužio da stoje iza napada Srba na vojnike KFOR-a kod Jarinja i Jagnjenice (onih u kojima su Srbi svojim telima nasrnuli na metke nemačkih, američkih i austrijskih vojnika): „Nasilni napad na Jarinju je organizovao i lično vodio Zvonko Veselinović. Imamo snimak toga, a na Jagnjenici je vodio i organizovao njegov brat, i imamo snimak i toga“. Ali Drevs nije ponudio nijedan jedini dokaz za svoje tvrdnje, nije javnosti prikazao snimke koje tvrdi da poseduje. Štaviše, KFOR je zvanično srpskom Ministarstvu odbrane odgovorio da takvog snimka nema; Ministarstvo je taj dokument, odgovor Drevsovog KFOR-a, i objavilo.
Drevsovim nedokazanim optužbama na račun braće Veselinović, pri tom, prethodila je višemesečna medijska kampanja, očigledno orkestrirana jer je paralelno sprovođena u Prištini, u zapadnim medijima („Njujork tajms“) i beogradskim u inostranom vlasništvu („Blic“, „B92“…) Kampanja u kojoj je Zvonko Veselinović označen kao „Arkan iz Kosovske Mitrovice“, čovek koji je zapalio Jarinje, švercer nafte, plaćenik vlade Hašima Tačija, dok ga je od optužbi da je ubio Kenedija spasilo samo to što 1963. godine nije bio rođen. U slepilu svog beščašća, ovdašnji su mediji daleko veći značaj dali Veselinovićevoj nafti nego Tačijevim organima…
Sve ove optužbe, opet, nisu bile potkrepljene ijednim dokazom. A kako se sve poklopilo sa uzdizanjem i opstajanjem srpskih barikada Tačijevoj državi, čiji je važan oslonac (bio) upravo Zvonko Veselinović, nije li sasvim logično pretpostaviti da hajka protiv ovog čoveka nije organizovana zbog toga što on navodno jeste, već da bi se oslabio srpski otpor nezavisnom Kosovu? Uostalom, zašto se, ako sve ovo nema veze sa barikadama, mediji na Veselinovića nisu obrušili i pre nego što su barikade podignute, a onda i opstale pred udarima KFOR-a? Zašto srpska policija Veselinovića nije uhapsila i pre nego što ga je Drevs optužio? U krajnjoj liniji, da sve nije, samo, predstava za Angelu Merkel, zašto ga jednostavno nisu pozvali na informativni razgovor? Jer, čovek se i javno obavezao da će se na svaki poziv srpske policije odazvati: „Ja ću doći gde god da treba, pojaviću se i odgovaraću za nešto, ako sam kriv“, obećao je Zvonko Veselinović još u septembru.
Zapravo, jedine dve tvrdnje o Zvonku Veselinoviću koje je bilo moguće proveriti – tvrdnje medija da je ranjen u Kosovskoj Mitrovici i Drevsova tvrdnja da je pogođen gumenim metkom u vrat, o čemu tobože postoji i snimak – pokazale su se kao lažne.

[restrictedarea]

E zbog svega ovoga je hapšenje Zvonka Veselinovića, hapšenje Srbije. Zato što je srpska vlast, pošto je KFOR-u već dala odobrenje za rušenje barikada, pa i sama porušila neke, a usput i sprečila dolazak u pomoć Srbima na barikadama, sada i sama počela da ih hapsi. Po nalogu komandanta KFOR-a.
I time je i ostatak Srbije, baš kao i njen deo kojim se vlada iz okupirane Prištine, prihvatio vrhovnu vlast NATO-a. U skladu sa Ahtisarijevim planom nadgledane nezavisnosti Kosova i njegovog aneksa 11, koji NATO-u daje baš takvu, „vrhovnu nadležnost na terenu“… Inače, upravo na osnovu ovog plana (koji je Srbija odbacila 2007) NATO i traži uklanjanje srpskih barikada, pozivajući se na „pravo na potpunu i neometanu slobodu kretanja“, koju sebi može da obezbedi „bilo kojim sredstvom“. A dodajmo i da je letošnji Sporazum koji je sa KFOR-om postigao Borko Stefanović – dogovor da KFOR zauzme prelaze Jarinje i Brnjak – takođe predstavljao sprovođenje odbačenog plana Martija Ahtisarija, koji je NATO snagama dao pravo na „vršenje dužnosti nadgledanja granice po potrebi“…
Tako da na hapšenje Zvonka Veselinovića ne treba gledati kao na „sprovođenje vladavine zakona i prava“, kako to reče glavni srpski pregovarač Borko Stefanović. Jer bi Veselinović, kad se već u njega toliko sumnja, bio priveden još mnogo ranije; a da se u ovoj zemlji zaista sprovode zakon i pravo, u pritvoru bi možda naleteo i na samog Stefanovića, zatvorenog zbog odavanja državne tajne (Akcionog plana Vlade Srbije Amerikancima). Već je ovo pokušaj Beograda Borisa Tadića da se umili nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, u iščekivanju njene odluke o srpskoj kandidaturi.

TADIĆEVA PONUDA KOSOVA
A kancelarka je ove nedelje u Prištini pokazala zašto je tamo dočekana kao „majka“ („Frankfurter algemajne cajtung“); zato što je, istom prilikom, Tadiću dala priliku da pokaže da je Srbiji očuh. Ponovila mu je, naime, šta od njega traži da bi mu dala status kandidata za člana EU i time mu pružila zrnce nade pred nadolazeće izbore i nadolazeće prevrate u njegovoj Demokratskoj stranki. „U direktnim smo kontaktima sa Beogradom i Srbiji smo jasno rekli da treba da uspostavi razumnu robnu razmenu sa Kosovom, što trenutno nije slučaj, da se uspostavi kontrola prelaza i ukinu paralelne strukture“, kazala je posle susreta sa Hašimom Tačijem, na prištinskom aerodromu „Adem Jašari“. Time, naravno, nije rekla ništa novo; samo je ponovila ono što je i Tadiću u lice, pred novinarima na konferenciji za novinare, rekla u avgustu ove godine, a što je uneto i u zaključke Evropskog saveta, u sklopu zahteva Srbiji da omogući EULEKS-u da neometano izvrši svoj mandat i pomogne nezavisnom Kosovu da zaokruži svoju državnu nezavisnost.
Tadić joj je odgovorio, pa, kontradiktorno. Da ne upotrebimo neku težu reč, koju bismo inače, bez veće muke, pronašli u vokabularu predsednikove izvorne profesije. Elem, s jedne strane, Tadić je urbi et orbi gromko poručio da „nema tog pritiska koji će me naterati da odustanem od Rezolucije 1244“ – one koja, jel’, garantuje suverenitet Srbije nad Kosovom. A zatim je, maltene u istom dahu, saopštio da je sasvim spreman da od tog suvereniteta odustane, založivši se za stavljanje Rezolucije 1244 van snage, odnosno za donošenje novog dokumenta koji bi „regulisao  pitanja koja danas svi pokušavaju da reše, pre svega na severu Kosova, i daje bezbednosne garancije za Srbe u južnim opštinama i može da obezbedi garancije za naše manastire, istorijsko nasleđe i imovinu“. O nastavku suvereniteta Srbije nad Kosovom, primećujemo, ni reč. Uzgred, tačno tako su američke diplomate, posle razgovora s Tadićevim saradnicima, još početkom 2010. godine opisale predsednikove (neustavne, nečasne) namere. Depeša 10BELGRADE25: „Izvesno razumevanje za veću srpsku ulogu na severu i nad pet manastira na jugu, u kojem slučaju će Beograd ‘prihvatiti’, premda ne i priznati Kosovo (…) Ova opcija najverovatnije oslikava ideju za koju je Beograd najviše zainteresovan“.
Da je zaista tako, najzad, potvrdio je i sam Tadić, intervjuom skopskom „Dnevniku“, u kojem je, kao modele za moguće rešenje kosovskog problema, naveo primere Severne Irske, Istočne i Zapadne Nemačke iz vremena Hladnog rata, i Južnog Tirola u Italiji. Problem kod primenljivosti svakog od ovih modela, naravno, sastoji se upravo u tome što označava pristajanje na tuđi suverenitet i samim tim odricanje od sopstvenog…
A ni to neće da bude kraj. U više navrata tvrdili smo, pozivajući se na Vikiliksove depeše, da je našim liderima jasno rečeno da na kraju evropskog puta Srbije stoji i formalno priznanje nezavisnog Kosova; naše je tvrdnje, konačno, potvrdio i šef srpske diplomatije Vuk Jeremić. Priznao je ove srede da su mu „četiri ministra spoljnih poslova EU rekli da Srbija ne može ući u Uniju bez formalnog priznanja nezavisnosti Kosova (…) Do sada niko u uticajnim centrima moći nije razmislio o bilo kojoj drugoj mogućnosti za Kosovo, osim da Srbija prihvati Ahtisarijev plan i na kraju prizna nezavisnost Kosova u punom formalnom smislu te reči“.
U međuvremenu je šizofrena (eto, izgovorismo onu reč) srpska vladajuća politika izrodila još jedan proizvod koji produbljuje raskorak između srpskih EU aspiracija i borbe za očuvanje Kosova. Predlog budžeta za 2012. godinu, kojim je predviđeno i – kao i dosad – finansiranje institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji. Svih onih čije ukidanje Angela Merkel tako uporno traži.
I taman pomislismo (uz izvesno iznenađenje) da je kucnuo čas da zbog kosovskog dela budžeta pohvalimo aktuelnu vlast, kad, pojavio se ministar odbrane Dragan Šutanovac i upozorio da, ipak, ne žurimo s pohvalama. Poručio je Angeli Merkel da ne brine, jer će sve da bude odrađeno kako je i tražila. Samo da im da još malo vremena na vlasti: „Srbija se nalazi na evropskom putu, a činjenica je da u tome postoji politička prepreka, o kojoj je Merkelova govorila. To je ukidanje paralelnih struktura i tom pitanju mora da se pristupi analitično. Ne može se jednim rezom to učiniti“. Pa je zdravstvo i školstvo naveo kao oblasti u kojima nije moguće očekivati ukidanje srpskih institucija. Akcenat je, naravno, na onome što ministar nije spomenuo kao nemoguće za ukidanje, a to su srpski organi vlasti u četiri opštine severnog Kosova. Neka se pripreme za ukidanje. Prilika za to je, već, naredno proleće, kada bi na čitavoj teritoriji Srbije trebalo da se sprovedu opštinski izbori…

[/restrictedarea]