Ljubomir Kljakić: Dijabolički smeh smrti

Razgovarao Aleksandar Dunđerin

Otkud i kako se tokom čitavog 20. veka i u prvim dekadama 21, održava, jača i širi kultura rata, kultura agresije, kultura nasilja, zločina, smrti i ubistva? Pred kim se to kvalifikuju sociopate i psihopate sa samog vrha svetske piramide moći i vlasti, kada se tako disciplinovano i ritualno raduju i grohotom smeju u trenucima ratnih zločina i ubistava? Deo odgovora na ova pitanja mogu se pronaći u knjizi našeg sagovornika „Kriza. Korisni idioti i kolaps Srbije“

Ovoga decembra, u izdanju „Pečata“ i Fonda „Slobodan Jovanović“ iz štampe je izašla nova knjiga našeg poznatog politikologa i publiciste Ljubomira Kljakića „Kriza. Korisni idioti i kolaps Srbije“. Tragajući već dve decenije za odgovorima na teška pitanja naše ljudske egzistencije, koje stoje u neraskidivoj vezi sa političkom istorijom Srbije, ali i aktuelnom krizom na Kosovu i Metohiji, te našim evrointegracijama, Kljakić je sačinio obimnu studiju koja predstavlja trajni doprinos našoj istoriografiji i političkim naukama.

U knjizi „Kriza. Korisni idioti i kolaps Srbije“ ponudili ste mnoge odgovore na pitanja koja muče svakoga ko na svet gleda otvorenih očiju i o tome razmišlja. Možete li našim čitaocima da približite centralni tematski krug knjige i glavne ideje?
Pomenuću neka od tih pitanja.
Zašto se u „stanju“ istorijske krize nalazimo već 35, sada već i 36 godina? Zašto i danas bruto domaći proizvod Srbije (BDP) iznosi jedva oko 65 odsto BDP Srbije iz 1989, koji je u toj takođe kriznoj godini, dakle 1989, bio približno jednak BDP-u iz 1971-1974? Zašto se dogodilo da Srbija prema projekcijama može da dostigne BNP iz 1989, odnosno iz 1971-1974, tek za 20 godina, dakle oko 2030, i to pod pretpostavkom idealnih uslova koji bi tokom dvadesetogodišnjeg perioda omogućavali stopu rasta BDP od najmanje pet odsto na godišnjem nivou? Zašto su ti idealni uslovi pod vladajućim konceptualnim pretpostavkama malo verovatni? Zašto se dogodilo da je bezmalo šezdesetogodišnji razvojni potencijal Srbije (od 1971-1974. do 2030) praktično poništen? Zašto su tokom decenija sistemski i sistematski uništavani, a najzad i uništeni, svi kapaciteti (moralni, industrijski, razvojni, tehnološki, infrastrukturni, naučni, obrazovni, univerzitetski, odbrambeni, finansijski, poljoprivredni), koji su mukotrpno građeni tokom čitavog 20. veka, a na kojima je Srbija zasnivala svoju komparativnu prednost? Zašto se dogodilo da ono što se danas naziva „ekonomski sistem Republike Srbije“ nije ništa drugo nego groteskni „postmodernistički“ konstrukt sklepan od ruiniranih ostataka ekonomije iz sedamdesetih godina 20. veka, tog poslednjeg velikog investicionog ciklusa koji pamtimo, od tzv. „neoliberalne doktrine šoka“, „kontrolisane dezintegracije“, „deregulacije“ i „privatizacije“, od opsena službene propagande o svetloj budućnosti „evroatlantski integrisane“ Srbije koja će doći onda kada Srbija „ispuni sve uslove“ i, najzad, od vulgarnih laži? Zašto svaki srpski grad, svaka varošica i svako selo danas predstavljaju tužne spomenike grandioznih uspeha deindustrijalizacije, deurbanizacije, deagrarizacije, demodernizacije, depopulacije, devastacije i demoralizacije Srbije? Zašto je matrica za kontrolisanu, zavisnu i nadziranu Srbiju ponovo na sceni istorije? Zašto se Srbija nalazi pod režimom „meke“ okupacije?
Tragajući već dugo za odgovorima na ova – i druga – otvorena i teška pitanja naše ljudske egzistencije, i ovde sam, u knjizi „Kriza. Korisni idioti i kolaps Srbije“, sledio metodološka uputstva, tako reći aksiome koje je postavio još Heraklit u 6. veku p.n.e. Naime, prema Heraklitu, „Pravo ustrojstvo stvari voli da se krije“, kao što kaže u fragmentu br. 8, a „Nevidljivi sklop jači je od vidljivog“, kako glasi njegov fragmenat br. 9 – oba navedena prema kritičkoj sistematizaciji Miroslava Markovića. Kroz dosadašnju istoriju, dakle za proteklih 2.500 godina od Heraklita, ove polazne premise višestruko je potvrdila istorija ljudskog znanja uopšte, a istorija filozofije i nauka posebno.
Sledeći, dakle, ova uputstava, posmatrajući naše lokalne i svetske poslove kao dva posebna svojstva jedne te iste, jedinstvene stvarnosti, i to iz idealne stajne tačke kao što je to Srbija, u knjizi „Kriza. Korisni idioti i kolaps Srbije“ nastojao sam da otvorim vrata stvarnosti čije „pravo ustrojstvo stvari voli da se krije“, da osvetlim njen „nevidljivi sklop (koji je) jači od vidljivog“ i, što je posebno važno, da artikulišem upotrebljiv konceptualni okvir za dalje istraživanje tako strukturiranog sveta. Nešto od onoga što sam video kada sam zakoračio kroz vrata stvarnosti čije „pravo ustrojstvo stvari voli da se krije“ i suočio se sa njenim „nevidljivim sklopom (koji je) jači od vidljivog“, svaki radoznali čitalac naći će na stranicama moje knjige. Tada će radoznali čitalac moći da donese vlastiti sud o dometima i rezultatima čitave ove pustolovine.

Ipak, možete li ovo malo da pojasnite?
Pokušaću da to uradim uz pomoć jedne kratke i poučne priče iz savremenog života koja se uobličila u vreme dok se radilo na pripremi „Krize“ za štampu, ona nedvosmisleno potvrđuje valjanost Heraklitovih polaznih premisa i metodoloških uputstava.
Bio je 18. oktobar 2011, kada je Hilari Rodman Klinton, državni sekretar SAD-a, tokom petočasovnog boravka u Tripoliju javno zahtevala da Moamer el Gadafi bude ili uhvaćen, ili ubijen. Dva dana kasnije, 20. oktobra, na izlasku iz Sirta, NATO avioni (britanski, francuski ili norveški) uz logističku podršku SAD-a iz vazduha i kosmosa, i Nemačke na terenu (mreža tajnih agenata i saradnika nemačkog BND u Libiji i na Bliskom istoku uopšte), bombardovali su, raketirali i mitraljirali konvoj automobila u kojima se nalazio Gadafi. On je tada bio ranjen, zatim je uhapšen, potom mučen, najzad i hladnokrvno ubijen sa dva metka ispaljena u glavu i stomak. Istovremeno, dok su se ovi koordinisani događaji odvijali, u svom vašingtonskom Kabinetu Hilari Rodman Klinton primila je ekipu televizijske korporacije CBS-a, pa su prisutni novinar, kamerman i tonski snimatelj bili u ekskluzivnoj prilici da svetu prenesu trenutak u kojem državni sekretar SAD-a preko svog „blekberi“ telefona dobija SMS poruku (sic!) da je Moamer el Gadafi ubijen. Tada je, parafrazirajući „Veni, Vidi, Vici“ – „Dođoh, videh, pobedih“, poznatu izreku Gaja Julija Cezara, smejući se koketno i od srca, u kameru CBS-a rekla: „Dođosmo, videsmo, (on) pogibe“.
Povodom ovog bizarnog događaja, a naročito zbog javnog demonstriranja tako iskrene sociopatske i psihopatske ravnodušnosti i radosti nad jednim ratnim zločinom i ubistvom, neki kritičari skrenuli su pažnju na paralelu koja se može povući između Hilari Rodman Klinton i dve žene uticajne u 16. i 17. veku. To su mađarska grofica Elizabeta Batori od Transilvanije (1560-1614, istorija je pamti kao „krvavu groficu“ i najvećeg ženskog serijskog ubicu, smatra se neposredno odgovornom za 650 surovih ritualnih ubistava, mahom žena i devojaka iz Transilvanije; legenda o krvoločnom Vladu Drakuli, Grofu Drakuli, navodno je priča o Elizabeti Batori) i Ana de Susa Nzinga Mbandae (1583-1663), vladarka kraljevstva Ndongo i Matamba u jugozapadnoj Africi (prema Markizu de Sadu, koji o Nzingi Mbande piše u „Filozofiji u budoaru“, a na osnovu jedne tadašnje istorije njenog života, Nzinga je bila žena koja je „žrtvovala svoje ljubavnike“ iz ličnog harema od više stotina muškaraca različite starosne dobi; pripisuje joj se više od 1.000 ritualnih ubistava).
Tri dana posle Hilari Rodman Klinton, koja je 18. oktobra prvo naredila da Gadafi bude ili uhvaćen, ili ubijen, a onda se 30. oktobra ne samo iskreno radovala i smejala zbog ubistva tog čoveka, nego je učinila sve da to uradi pred novinarima i kamerama CBS-a i da čitav svet bude o tome obavešten, dakle 23. oktobra, i predsednik SAD-a Barak Husein Obama sazvao je posebnu konferenciju za novinare povodom tog istog događaja. Pozdravio je ubistvo Gadafija kao dobru vest, a svoju izjavu završio je tako što je zapravo rekao da je ovo ubistvo više nego dobrodošlo jer navodno potvrđuje i osnažuje američku moć i svetsko vođstvo. Obama je, naime, podsetio da je Gadafijeva smrt „došla“ u vreme „kada vidimo jačanje američkog vođstva širom sveta. Odstranili smo vođe Al kaide, i na putu smo da pobedimo. Završavamo rat u Iraku i počinjemo tranziciju u Avganistanu. A sada, radeći u Libiji sa prijateljima i saveznicima, pokazujemo šta sve kolektivna akcija može da postigne u 21. veku“.
Ovakav tok događaja nikoga ne treba da čudi. Setićemo se, bilo je to koliko juče, u nedelju 1. maja 2011, oko 16:00 sati po vremenu istočne obale SAD-a, kada su Barak Husein Obama i Hilari Rodman Klinton sa malom grupom najviših funkcionera američke administracije, sabijeni u maloj prostoriji Bele Kuće, preko kompjutera netremice pratili živi satelitski prenos operacija „Neptunovo koplje“ i bez daha iščekivali ishod. Operaciju je autorizovao i naredio sam Obama, CIA je bila njen nosilac, tim tzv. „foka“, komandosa američke Ratne mornarice iz sastava američke Komande združenih specijalnih operacija bio je zadužen da je sprovede na terenu, a odvijala se u pakistanskom gradu Abutabadu, smeštenom u dolini Oraš, 50 kilometara severoistočno od Islamabada, glavnog grada te zemlje. Najzad, u ponedeljak 2. maja 2011, u 01:00 sat po lokalnom pakistanskom vremenu, odnosno u nedelju, 1. maja 2011. godine, u 16:00 sati po vremenu istočne obale SAD-a, Barak Husein Obama, predsednik SAD-a, Hilari Rodman Klinton, državni sekretar SAD-a, kao i grupa najviših funkcionera američke administracije, zahvaljujući direktnom satelitskom prenosu, i sami su videli da je upravo u tom času, pred njihovim očima, ubijen Osama bin Laden…
Pre neki dan, u nedelju 18. decembra, američka novinska korporacija „Asošijeted pres“ objavila je rezultat tradicionalne ankete među američkim novinarima o najznačajnijoj novinarskoj priči u 2011. godini. Sa 128 prvih mesta, od 247 ukupno anketiranih, ubistvo Osame bin Ladena nalazi se na prvom mestu kao najznačajniji od svih svetskih događaja u 2011. godini…

Ali to nije prvi put da prisustvujemo aktima javnog, duboko uznemirujućeg glorifikovanja sile, ratnog zločina i vulgarnog ubistva u svetskim poslovima. Nije li to već dugo sastavni deo javne politike koju sprovode administracije u Vašingtonu?
Potpuno ste u pravu. Iz nekog razloga, ova napadna, duboko uznemirujuća glorifikacija sirove sile, ratnog zločina i vulgarnog ubistva kao jedinog ispravnog rešenja u svetskim i lokalnim poslovima, zaista je već sastavni deo javne politike koju sprovode administracije u Vašingtonu. Ritualni dijabolički smeh zaštitni je znak te politike. Taj dijabolički smeh reflektuje sociopatske i psihopatske dimenzije politike koju simbolizuje. Brojni danas dostupni dokumenti nedvosmisleno potvrđuju da je politika ritualnog dijaboličkog smeha u novije vreme naročito usavršavana i unapređivana tokom operacija koje su SAD i najbliži saveznici te zemlje vodili tokom desetogodišnjeg rata, pa jugoslovensko nasleđe u poslednjoj deceniji 20. veka, od 1991. do 2001, na teritoriji izvorne Jugoslavije, a naročito tokom rata koji su 1999. godine SAD i NATO vodili protiv SRJ, odnosno Srbije.
Jedan događaj koji to ilustruje na veoma uverljiv način, događaj koji je, takođe, deo naše poučne priče iz savremenog života u kojoj odzvanja dijabolički smeh, zaslužuje da se pomene ovom prilikom. Odigrao se u četvrtak, 22. aprila 1999, nešto pre 20:00 sati po vremenu Istočne obale SAD-a, kada je u Vašingtonu, u prestižnom „Klubu stranih dopisnika“, pre nego što će biti dodeljene godišnje novinarske nagrade, pred više stotina prisutnih novinara, reč dobio i glavni gost te večeri, Ričard Holbruk, u tom času kandidat za ambasadora SAD-a pri OUN-u. „On je tu, on je tamo, on je svuda“, razdragano je Holbruka najavila nasmejana voditeljka tog događaja, jedna od urednica TV mreže NBC i prepustila mu mikrofon da prisutne obavesti o svojim pogledima na spoljnu politiku SAD-a.
Međutim, desetak minuta kasnije, Holbruk je, kao u nekom uzbudljivom holivudskom filmu, neočekivano prekinuo svoj govor o spoljnoj politici SAD-a, kao što će se ispostaviti zbog događaja od izuzetne važnosti za tu istu politiku. Taj događaj od izuzetne važnosti za politiku SAD-a odigrao se samo desetak minuta ranije, ali na drugom kraju sveta. Naime samo desetak minuta ranije, ovde u Beogradu, bio je već petak, 23. april 1999, 02:06 sata po centralno-evropskom vremenu, kada su NATO avioni bombardovali zgradu „RTS“-a i na licu mesta ubili 16 radnika „RTS“-a. Holbruk je sa nekoliko stotina prisutnih američkih novinara ekskluzivno podelio ovu vest koju je bio upravo primio.
„Ajson Džordan (tada predsednik TV mreže Si-En-En) rekao mi je pre nego što je došao da je u vazdušnim udarima pogođena i uništena ‘Televizija Srbije’, tako da je barem privremeno prestala sa emitovanjem. Verujem u to što mi je i kako mi je rekao Ajson, kao što verujem u sve što čujem na Si-En-Enu“, rekao je Holbruk. „Dvoranom se prolomio smeh“, navodi Emi Gudman, svedok tog događaja, urednica i voditeljka programa „Demokratija odmah!“(emituje se preko Radio „Pacifika“ i mreže od više stotina javnih radio stanica u SAD-u), takođe prisutna te večeri sa svojim saradnikom Džeremijem Skehilom, budući da očekuju uručenje jedne od nagrada za njihov projekat „Nigerijska naftna diktatura“. Kada se smeh malo utišao, Holbruk je još dodao: „Reč je o izuzetno važnom i, držim, povoljnom razvoju događaja“. Posle toga, „kao na znak, stotine novinara, koji se navodno pridržavaju načela novinarstva, počelo se smejuljiti – zbog ratnog zločina protiv novinara“, svedoči Emi Gudman.
Kada je Holbruk završio svoj govor, u trenutku dok je salom odjekivao frenetičan aplauz prisutnih, Džeremi Skehil je vičući postavio jedno pitanje za koje će odmah saznati da je zabranjeno. „Gospodine Holbruk, vi ste posle Sporazuma iz Rambujea predsedniku Miloševiću postavili ultimatum, a sve od tog trenutka govorite kako ti sporazumi ne pozivaju na okupaciju Jugoslavije. Pa ipak, u Dodatku B se kaže da će NATO imati pravo na slobodno i neograničeno kretanje kroz celu Jugoslaviju. Nije li reč o okupaciji na koju ne bi pristala nijedna suverena država?“, pitao je Skehil. Obezbeđenje je reagovalo u skladu sa instrukcijama – dvojica policajaca odmah su počela da guraju Skehila prema izlazu…

To, svakako, nisu jedini primeri zločina Zapada koje navodite u vašoj knjizi…
Primera ima koliko hoćete, kao što to dobro dokumentuje serija političkih ubistava koja se odigrala i odigrava se na otvorenoj sceni svetskih poslova i pred našim očima. Zanimljivo je da su na podjednako sociopatski i psihopatski način, sa istim duboko uznemirujućim, dijaboličkim smehom, javno bile proslavljane i smrt Slobodana Miloševića, i Sadama Huseina, i Osame bin Ladena i Moamera el Gadafija… Postupak je u svim slučajevima identičan – prvo se unapred osuđeni demonizuju u domaćoj i svetskoj javnosti, protiv njih se zatim vodi totalni psihološki i propagandni rat i, u trećoj fazi, protiv njih se primenjuje nesrazmerno superiornija sila oružja sa ciljem da budu fizički, psihološki, socijalno, ekonomski i na brojne druge načine ubijeni. Onda sledi orgija tribalističkog slavlja „novog doba“, sa ritualnim,  dijaboličkim smehom kao svojom krunom.
Taj ritualni, dijabolički smeh svakako nije smeh o čijoj nas tvoračkoj i oslobodilačkoj snazi Mihail Bahtin obaveštava u knjizi „Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura Srednjeg veka i Renesanse“, a Milan Budimir u studiji „Poreklo evropske scene“…
Otkud tribalistički kult ubistva i smrti? Otkud i kako se tokom čitavog 20. veka i u prvim dekadama 21, održava, jača i širi kultura rata, kultura agresije, kultura nasilja, zločina, smrti i ubistva? Otkud ritualni smeh? Pred kim se to kvalifikuju sociopate i psihopate sa samog vrha svetske piramide moći i vlasti, kada se tako disciplinovano i ritualno raduju i grohotom smeju u trenucima ratnih zločina i ubistava?
Deo odgovora na ova pitanja zainteresovani čitalac naći će u mojoj knjizi „Kriza. Korisni idioti i kolaps Srbije“.