Љубодраг Јанковић: Упориште и стуб мајсторима фигурације

Пише Дејан Ђорић

Дело Љубодрага Јанковића Јалета се можда најпре може одредити као фантастично, оригинално  у великом корпусу европске и светске имагинативне уметности у коју су Срби унели толико тога посебног

Пре две недеље изашла је луксузна монографија „Цртежи. Љубодраг Јанковић Јале“ у којој је представљен већи део опуса овог професора Факултета примењених уметности. Излазак књиге прати изложба Јанковићевих цртежа у београдској Галерији „Хаос“, где је одржана веома посећена промоција. Као и у монографији, у Галерији се могу видети различите фазе уметникове цртачке историје, обележене раним реалистичким студијама у духу академског реализма, као и фасцинантним представама богиња, прамајки, нарикача и култних фигура које од Винче до Јалетовог стваралаштва одређују балканску религију и уметност.

[restrictedarea]

СРЕЋА ДОБРЕ ДОКУМЕНТОВАНОСТИ
Јанковић је међу срећним уметницима добро документованог  дела, како и одговара његовом значају. Близак Леониду Шејки, Љуби Поповићу, Живојину Павловићу и другим волшебницима Медиале, од почетака је међу најважнијим српским фигуративним сликарима, цртачима и вајарима. Његово дело се можда најпре може одредити као фантастично, оригинално  у великом корпусу европске и светске имагинативне уметности у коју су Срби унели толико тога посебног. Нашим сликарима се у Паризу пребацивало да су препознатљиви по томе што „сликају рат“, стварајући психолошки тешку уметност. У баналном, осећањима и идејама оскудном времену забаве и спектакла, заправо је то велики комплимент. Јанковић је као и његови другови, саборци из света Медиале, објавио рат будалама и неталентованима свих врста, угрожавајући ветропирасто, површно и олако поимање света и уметности, па зато његове фигуре имају стварну приказану и метафизичку тежину. Аскетски мршаве, логорашке приказе с почетка опуса, изражавају мрачни дух изгубљене генерације педесетих, без детињства, илузија и хлеба. Кошчати ликови се мирно, али и сабласно распростиру по његовим сликама и цртежима, насељавајући таване и подруме које су у то доба сликали Љуба Поповић и Владимир Величковић. После изласка скелетног света из мрака, Јанковић седамдесетих црта и слика купачице и фигуре на плажи,  а његове изложбе у београдској Галерији „Културног центра“ биле су велики ликовни догађај. Женски ликови (Јанковић се пре свега бави том тајном) од тада добијају на тежини, обим њихових тела изражен је смелим перспективним скраћењима и деформацијама које нико пре њега није примењивао у нашој уметности. Као и Ботеро, Јанковић ликовно не описује угојене особе, већ ствара посебну расу која постоји само у уметности. Са крупним женским телима, тачније телесинама, уметник уводи модернистичка искуства у своје стваралаштво, испитујући значења Пикасовог, Хенри Муровог и дела Марина Маринија. Физички снажне, појавно моћне, богиње су ипак прожете модернистичком сумњом у фигурално, што не умањује њихову ирационалност. Као човек он сумња, смисао модернизма је довођење постојећег у кризу, али као уметник налази излаз из опскурног у чему је његова величина. Још је Леонардо да Винчи уочио да уметник који не сумња у себе не може да напредује, али многима је пропитивање и премишљање уништило живот. Јанковићеве сумње као да започињу и завршавају се на цртежу, његове сликарске и вајарске могућности наговештене су, одређене и разрешене цртежом као основом, начелом целокупне ликовне уметности.

И МИНУЛИ ВЕКОВИ И ДАНАШЊИЦА
Ванредан мајстор, Јанковић уопште није као други из његове генерације имао проблеме са савладавањем академске наставе, цртао је као да долази са академије из деветнаестог века, а његова прва слика „Аутопортрет“ урађена у детињству, указује на рођеног сликара. Док су други наши велики цртачи од свог непознавања анатомије и високог, академског заната, с правом стварали личну митологију, он деформацију не користи за онеобичење, лични приступ, већ је уводи као једно од средстава цртачког репертоара. Уместо подивљале маште, сликарства суровости, ликовног колекционирања чудовишта и наказа, грађанско-буржоаски саблажњава митском снагом. Чистим и основним ликовним средствима показује колико је човек данашњице одвојен од индоевропских корена, од људскости, колико су му необичне старе повести јер више ни у шта не верује. Његове титанке долазе из самих почетака, у којима се сједињују митско, магијско и религијско. По томе се одмах препознаје права уметност која никада није била одвојена од сакралног. Древном свету су покушали да се  врате поједини класици модернизма и тај порив је Јанковић препознао као градитељски, супротставивши га рушитељском нагону авангарди. У односу на обраћање великих модерниста Полинезији, Африци и Јужној Америци, истакао је и сада постојећу могућност истраживања балканске и медитеранске баштине.

УЗОР МОГУЋЕГ ПРЕПОРОДА
Поједини познаваоци тврде да виртуозност не припада ликовном свету већ музици. На Јанковићевим цртежима уочава се таква лакоћа, поигравање са линијама и формама да се мора помислити на виртуозитет уметника који не размишља о томе како ће, већ шта ће стварати. Надмоћности његовог цртачког ткања као да одговара само текстуално плетење смисла, тачније чаробни језик Драгана Јовановића Данилова, писца студије и заљубљеника у цртачку уметност. Најбољи српски песник средње генерације и један од највећих наших ауторитета за ликовну есејистику, Јовановић је идући неиспитаним траговима Јанковићевих мајсторија дослутио нове и непознате димензије ових цртежа и поетским, али идејно прецизним језиком отворио њихова друга значења. У томе му је помогао и уметник аутопоетичким текстом о својим радовима. Ретко су се када у нашој уметности срели врхунски уметник, ванредни тумач, угледан дизајнер и добар штампар, па је монографија у целости с правом преведена на енглески језик. Професор Зоран Блажина је за ово, као и за претходно издање „Радионице душе“, посвећено сликарству Љубодрага Јанковића Јалета, урадио два доследна и повезана решења чије графичке вредности идеално проширују ликовне и текстуалне. Пажљивим посматрачима, међутим, није промакло да се по цртежу одабраном за насловну страну књиге скоро не би могло познати да је у питању чувени Јале, као и да у публикацији има много бољих радова. Уочено је, такође, да су поједини цртежи већег формата репродуковани скоро минијатурно, а мањи радови развучени на формат дуплерице. Такве примедбе не умањују значај и укупни утисак монографије и изложбе, па Јанковићева синтеза модерног и митског, древног и имагинарног, изазива велико интересовање водећих светских експерата за фантастичну уметност.
Као један од наших водећих уметника Јанковић се с правом понадао да ће ово издање и изложба поново код нас уздићи заборављено цртачко мајсторство, свестан да је Београд некада био једна од светских престоница те уметности. Између реалисте Мирског и разводњивача фигурације Градимира Петровића, Јанковић је на Факултету примењених уметности представљао исто оно што црта – стуб и упориште за мајсторе фантастичне фигурације. У потпуности самоостварен, Јале остаје то што јесте – велики узор могућег препорода цртежа, слике и скулптуре, један од последњих богова српске ликовне ренесансе двадесетог века.

[/restrictedarea]