EU kandidatura: Zbogom, Kosovo?

Piše Nikola Vrzić

Srbija je, tačkom 6 briselskog IBM sporazuma, priznala i ustav i zakone nezavisnog Kosova, ali joj ni to nije dovoljno da bi postala kandidat za člana Evropske unije

Imamo lošu vest, i još lošiju. Loša je da je Boris Tadić potvrdio pisanje „Pečata“; ustvrdili smo, već nekoliko puta, da je predsednik suspendovao i Skupštinu i Vladu Srbije, Ustav i naše glasove sa izbora 2008. godine. Da je uzurpirao volju naroda. U ponedeljak, predsednik je to potvrdio, potvrdio da je uzurpator, kada je progovorio o „činjenici da se od Srbije, srpskih političara i njega lično uvek očekivalo da donose odluke za koje ne postoji podrška većine stanovništva (…) Ali ja stojim iza svih tih odluka“. A još lošija vest je da je predsednik, u istom dahu, najavio i da će nastaviti da radi onako kako mu se kaže, makar to bilo i protiv volje naroda koji ga je izabrao: „Zato ću i ubuduće donositi nepopularne odluke…“ Neočekivano, iskreno priznanje uzurpatora da je uzurpator, u ovim danima groznice njegove EU kandidature, pretvara se u otvoreni razlaz s narodom kojim vlada u ime nekog drugog (onog koji od njega očekuje da donese odluke protivne volji naroda). Razlaz i sa narodom i sa njegovom crkvom. Na poziv Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve – poziv da ne napušta borbu za srpsko Kosovo zarad „himere koja se zove status zemlje kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Jer, za odgovornu državnu vlast i političku elitu Srbije, Srbija i srpski narod kao celina nemaju alternativu, a sve drugo, pa i idealizovana i mitologizovana Evropska unija, ima alternativu“, odgovorio je briselskim sporazumom o uspostavljanju granice između Srbije i Kosova, ponovljenim pozivima kosovskim Srbima da odustanu od borbe za svoje domove, i najavom sporazuma o učešću nezavisnog Kosova u regionalnim organizacijama.

NEUMOLJIVA KANCELARKA
Ni sve to, međutim, kako trenutno stoje stvari, neće mu biti dovoljno da bi postao kandidat za člana EU. Ali Tadićev neuspeh ne treba da nas raduje, jer će samo značiti da će njegovo silovanje Srbije, u bunilu pokušaja da umilostivi nemačku kancelarku Angelu Merkel, biti nastavljeno i posle tog famoznog petka, 9. decembra…
Neumoljiva kancelarka je, prošlog petka, pokazala da je nije zadivio Tadićev PREOKRET!, onaj prošlonedeljni, kada je uprkos i Bogu i samome sebi („Niko na ovom svetu, ni Bog, ni predsednik, ne mogu od ovih ljudi da traže da se sklone sa barikada“, kako je 29. jula rekao Borko Stefanović, šef Tadićevog pregovaračkog tima) od Srba zatražio da uklone barikade kojima brane svoje pravo da ostanu to što jesu, građani Srbije, makar kao što su to oni iz Bujanovca ili Preševa. „U ovom trenutku Srbija ne ispunjava zahteve procesa pristupanja EU“, hladnokrvno je Tadiću odgovorila Angela Merkel. „Dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja su prema kriterijumima iz Kopenhagena deo politike širenja Evropske unije. Dugoročno gledano, mi ne želimo samo Srbiju, već i Kosovo, da privedemo Evropskoj uniji i da održimo sposobnost funkcionisanja EU. Stoga put Srbije u EU vodi samo preko normalizacije odnosa s Kosovom. EU i Nemačka su na vreme formulisali očekivanja od Srbije i konkretne korake koje ona treba da napravi. Veoma mi je žao što Srbija ta očekivanja nije ispunila, a time ni preduslove za dobijanje statusa kandidata.“
Odgovor Angele Merkel predsednik Srbije nije shvatio kao otvorenu najavu komadanja Srbije, ko zna koju u nizu, već kao drugarsku kritiku koja treba da pospeši privođenje Srbije Evropskoj uniji. Pa je požurio da joj se zakune na vernost u komadanju i privođenju tako što je, istog petka uveče, Borko Stefanović posle tri dana maratonskih pregovora pristao da između Srbije i Kosova bude uspostavljena granica (ili je, samo, nama tako – kao pregovaranje – opisano ono što se tih dana dešavalo iza zatvorenih vrata nečije kancelarije – pored njihovog pregovaračkog stola je i radni sto sopstvenika ove kancelarije – u briselskoj zgradi „Justus Lipsius“, u koju se zatvore Borko Stefanović, Robert Kuper i Edita Tahiri i razgovaraju o nečemu).
Ubačena je pod sporazum, istina, i fusnota 1 koja kaže da „jedna strana priznaje liniju kao granicu; druga strana priznaje liniju kao administrativnu graničnu liniju“, što je Borku Stefanoviću i njegovom šefu Borisu Tadiću – koji je priznao da „stoji iza odluke o administrativnim prelazima“ – i omogućilo da ustvrde da su ovi, „dogovoreni IBM zaključci“, statusno neutralni. Sve ostalo što piše u ovim zaključcima, međutim, svedoči da nam pregovarač i predsednik, opet, ne govore istinu.
Zapravo, ukrstimo li Stefanovićevu tvrdnju – „Koncept zajedničke kontrole administrativnih prelaza nije nam nametnut, nego smo ga mi inicirali. Sve je počelo onog dana kada je Priština javno odbila da razgovara o tome“ – ukrstimo li je dakle sa onim što je Stefanović dogovorio, ispada da je srpski pregovarač ovim sporazumom naterao Kosovo da postupi u skladu sa sopstvenim Zakonom o integrisanom upravljanju i kontroli državne granice, iako se Kosovo tome opiralo.

SPORAZUM O NEZAVISNOM KOSOVU

Već prvi član „dogovora o integrisanom upravljanju“ onoga što se u skraćenici IBM označava slovom B (Integrated Border – granica – ili Boundary – administrativna linija – Management) pokazuje da to B, zaista, predstavlja granicu između dve države. U tom članu, naime, od dveju strana „zahteva se“ – baš tako piše – da svoje zakone i ostale propise usklade sa „relevantnim propisima Evropske unije“, pobrojanim u fusnoti 2: sa Šengenskim graničnim zakonikom, Fronteks propisom, Propisom o lokalnom pograničnom saobraćaju, VIS propisom i Zajedničkim zakonom o vizama. Već i sami naslovi akata pokazuju da se njima uređuju granice nezavisnih država, a ne nekakve administrativne linije između, recimo, italijanskih regija Toskane i Umbrije ili nemačkih pokrajina Baden-Virtemberg i Hesen. Sadržina ovih akata to samo potvrđuje. Šengenski granični zakonik, tako, zaveden pod brojem 562/2006, utvrđuje uslove „prelaska granica zemalja EU“, kako među članicama EU, tako i prema ostatku sveta; Fronteks propis (2007/2004) osniva evropsku agenciju („Fronteks“) koja za cilj ima da „unapredi integrisano upravljanje spoljašnjim granicama EU“; Propis o lokalnom pograničnom saobraćaju (1931/2006) uređuje pravila lokalnog, pograničnog saobraćaja spoljašnjim kopnenim granicama EU…
Tačkama 2 i 3 dogovoreno je formiranje „zajedničkih integrisanih punktova na svim njihovim zajedničkim IBM prelazima“, a na osnovu toga su usaglašene tačke 4 i 5 koje na Jarinje i Brnjak, iza leđa srpskom severu Kosova, dovode carinike i policajce Hašima Tačija. Ono što u noći 25. jula Tačijevi ROSU specijalci nisu uspeli sami, da na Jarinju i Brnjaku instaliraju kosovsku graničnu službu, uspeli su sada uz pomoć Borka Stefanovića i njegovog inspiratora Borisa Tadića (baš kako smo i upozorili, u „Pečatu“, br. 176 od 29. jula, u tekstu „Jarinje i Brnjak, pobeda Srba uprkos Beogradu“).
Tačka 4 sporazuma, naime, govori da će na zajedničkim punktovima „zvaničnici svake od strana sprovoditi relevantnu kontrolu“, dok sledeća, peta tačka, ovu odredbu precizira i obavezuje na „izbalansirano prisustvo svih pripadajućih službi obeju strana kao što su carina, policija itd“.
Šta će to značiti u praksi? Značiće da će tu, na Jarinju i Brnjaku, Tačijevi carinici i policajci „osiguravati nepovredivost državne granice“ nezavisnog Kosova (shodno članu 4 njihovog Zakona o integrisanom upravljanju i kontroli državne granice), a da će, na osnovu sledećeg člana ovog zakona, imati pravo da odluče ko sme, a ko ne sme da uđe na Kosovo („Granična policija je ovlašćena i odgovorna za utvrđivanje prava svakog lica koje želi da uđe ili napusti Kosovo“), pa i da zatvore granicu između Srbije i Kosova ako im njihov ministar policije to naredi („Granična policija je ovlašćena i odgovorna za privremeno zatvaranje granica, kao odgovor na ministarsku naredbu“). Što će reći da su Srbi severnog Kosova, voljom našeg predsednika, zaista ubačeni u geto, ostavljeni na milost i nemilost veletrgovcu njihovim unutrašnjim organima Hašimu Tačiju, koji će moći da im zatvori granicu sa Srbijom kad god to poželi.
Preterujemo? U Borkovom sporazumu, naime, ništa od ovoga ne piše. Ne piše da se Srbija saglasila da kosovski carinici i policajci primenjuju njihov Zakon o integrisanom upravljanju i kontroli državne granice. Ali piše nešto još i mnogo gore, daleko obuhvatnije. U tački 6: „Srž sporazuma je jasna podela legalnih dužnosti i odgovornosti jurisdikciji svakoj od strana“. Drugim rečima, dve strane – Srbija i Kosovo – saglasile su se da svaka od njih, na svojoj teritoriji, sprovodi svoje zakone. Što znači da Srbija nije samo dala saglasnost na primenu ovog kosovskog zakona o granici, već je prihvatila i Ustav Kosova, onaj koji srpsku pokrajinu definiše kao nezavisnu Republiku Kosovo, i na sve ostale zakone koji iz tog ustava proizlaze. A to, na kraju krajeva, znači i da je, istovremeno, sve svoje institucije na Kosovu – od skupština opština do domova zdravlja – proglasila nezakonitim, „paralelnim“, jer ne mogu na jednoj teritoriji da funkcionišu dva suprotna pravna sistema. Zbogom, Kosovo? Baš kao što je letos Angela Merkel u Beogradu i zatražila.
Potrebno je raskrinkati još nekoliko obmana Borka Stefanovića. Tadićev pregovarač ustvrdio je da će „kosovska policija i kosovski carinici na severu imati status carinskih svedoka jer će biti u disfunkcionalnoj funkciji“. Nije tačno, jer sporazum izričito navodi da će „zvaničnici svake od strana sprovoditi relevantnu kontrolu“ (tačka 4) i da će se, kako već rekosmo, uspostaviti „izbalansirano prisustvo svih pripadajućih službi obeju strana, kao što su carina, policija, itd“ (tačka 5). Što se uloge EULEKS-a i prelaza na severu Kosova tiče, Stefanović je ustvrdio da će „na Jarinju i Brnjaku EULEKS imati izvršni mandat, što znači da će obavljati sve carinske poslove“, te da je „dogovorom potvrđena posebnost Jarinja i Brnjaka“. Ništa od ovoga ne odgovara istini. O tome nam svedoči nastavak tačke 5, svedočeći i kakvim jeftinim trikovima Stefanović obmanjuje javnost: „U skladu sa svojim mandatom, na prelazima Jarinje/Rudnica i Tabavije/Brnjak, ovo prisustvo će uključivati zvaničnike EULEKS-a. EULEKS će takođe biti prisutan na prelazima Deu i Bard/Končulj, Merdare, Mutivoda i Depče/Mučibaba“. Posebnost Jarinja i Brnjaka, dakle, istaknuta je samo time što su stavljeni u posebnu rečenicu. Rečenicu koja ima istovetan sadržaj kao i sledeća, u kojoj su pobrojani ostali prelazi između Srbije i Kosova. O pravoj ulozi koju će imati EULEKS, pak, govori treća, poslednja fusnota IBM sporazuma, koja navodi da je uloga EULEKS-a na prelazima definisana članom 3, stav a, osnivačkog akta ove misije. A tu se kaže da će EULEKS „nadgledati, kontrolisati i savetovati nadležne institucije Kosova u svim oblastima vladavine prava u širem smislu (uključujući i carinsku službu), zadržavajući izvesna izvršna zaduženja“. Dakle, daleko od toga da će kosovski carinici biti svedoci koji gledaju šta radi EULEKS, već sasvim suprotno – EULEKS je taj koji (nad)gleda kosovske carinike. Najzad, ustvrdio je Stefanović i da „na prelazima neće biti simbola takozvane ‘države Kosovo’“. Zaista, u tački 4 navodi se da „isključivo, i ograničeno na zajedničke IBM zone, strane neće isticati simbole svojih jurisdikcija“, a šta će to u praksi značiti objasnila je Edita Tahiri: „Sve državne simbole postavićemo na jedan santimetar od zajedničkog objekta“. I tačno toli(c)ko, taj jedan santimetar, vredi reč Borka Stefanovića da se izborio da državnih obeležja nezavisnog Kosova ne bude…
Treba li, imajući sve ovo u vidu, da nas čudi što je Tahiri, vrativši se u Prištinu, slavodobitno saopštila da je sporazumom „zapečatila rezultat akcije Vlade Kosova od 25. jula na Brnjaku i Jarinju“?

TADIĆEVA NADA
Ovo slavlje u Prištini razgorelo je i tračak nade u Tadićevom Beogradu. Nade da će EU kandidaturu, možda, ipak dobiti. „Srbija je danas bliže statusu kandidata za članstvo u EU nego u petak, posle govora Angele Merkel“, izjavio je vicepremijer Božidar Đelić. Ali ni on više nije optimista na kakvog smo navikli: „Nema mesta za preterani optimizam, pošto će se politika pritisaka nastaviti do 9. decembra“.
I zaista, i ovaj tračak Tadićeve nade, a naše strepnje, već u ponedeljak uveče prilično je utihnuo. Jer, posle sastanka šefova diplomatije članica EU ne samo da nije predloženo Evropskom savetu da podrži srpsku EU kandidaturu, već su nam isporučeni i novi uslovi da bismo postali kandidat za člana. Pored poziva na „nastavak primene do sada postignutih sporazuma“, uslov za kandidaturu postalo je i ono što je dosad bilo uslov tek za sledeću fazu EU integracija, za otvaranje pregovora o pristupanju – „pitanje regionalne saradnje“, odnosno učešće države Kosovo u svim regionalnim organizacijama. Posle ovog zahteva pregovori su momentalno i otpočeli, video-linkom. Pregovaraju Borko Stefanović i Robert Kuper, bez Edite Tahiri, što jasno pokazuje da  nepristrasni EU medijator, zapravo, u ovim razgovorima zastupa interese Prištine. To je, verovatno, činio i u svim dosadašnjim rundama pregovora, samo što se sada to čak i ne skriva.
Poslednji među uslovima izručenim po Srbiji ovog ponedeljka iz Brisela je i „neometano ostvarivanje mandata EULEKS-a i KFOR-a“. Kako se mandat EULEKS-a proteže po čitavoj „vladavini prava“, ovaj bi zahtev mogao da se tumači i kao zahtev za definitivnim ukidanjem srpskih, „paralelnih“ institucija na Kosovu, koje bi bile zamenjene institucijama Kosova čijem je savetovanju i kontroli EULEKS i namenjen. Kako god, tek, i najuže tumačenje zahteva govori o neophodnosti uklanjanja srpskih barikada na severu Kosova. O tome, najzad, govori i sastanak koji su u sredu uveče u Predsedništvu Srbije imali Boris Tadić i Gzavije de Marnjak, šef EULEKS-a, posle kojeg je rečeno da je „neophodno da Srbi sa severa Kosova uklone barikade i omoguće slobodu kretanja“ predstavnicima evropske misije za pomoć nezavisnom Kosovu.
Naši sunarodnici iz Zubinog Potoka i Zvečana, Leposavića i Mitrovice, suočeni sa sinhronizovanim pritiskom Prištine, Brisela, Berlina i Beograda, postupili su krajnje mudro. Uklonili su nekolicinu barikada, da bi pokazali da su za kompromis i da nisu vandali, ali su istovremeno zadržali sve ključne brane ograđivanju severa Kosova od ostatka Srbije.
Baš zato, pritisci će se nastaviti sve do petka 9. decembra, a zatim i posle toga. Šta god Evropski savet tog dana bude odlučio o srpskoj kandidaturi za člana, građanima Srbije biće svejedno tačno onoliko koliko sudbina njihovog predsednika zavisi od te odluke. Na kraju, odlučiće Nemačka, a Danke Deutschland! zapevaće ili predsednik Srbije, ili ostatak Srbije. No, šta god da bude, jedno je sigurno. Zbogom, Kosovo, zakukaćemo svi zajedno, sad ili kroz nekoliko meseci, kad Evropska unija ponovo bude donosila odluku o Srbiji. Naravno, pod uslovom da Srbija nastavi svoj put ka Evropskoj uniji…