Reči skupe i važne

Piše Dragan Hamović

U knjizi su sakupljene besede, eseji, humorne i druge anegdote i priče, lirika u prozi, memoarski odlomci, pohvale, portreti, martiriji i žitija… Reč je o dokumentima  pisanim za direktan ulazak u istoriju

Ono što čitamo – a pre toga smo većinom slušali – sada okupljeno u dva zbijena toma međusobno dozivajućih naslova, „Najskuplja srpska reč“ i „Najvažnija srpska reč“, jeste i osobita književnost i osobito delanje, odno­sno činodejstvovanje na tolikim, već teško nabrojivim mestima, u svakovr­snim, posebnim prilikama – čiju je posebnost Matija Bećković rečju peča­tio tokom dvadeset i dve godine. To su najvećma besede, ali te besede nisu samo besede – nego su, više ili manje, i eseji, humorne i druge anegdote i priče, lirika u prozi, memoarski odlomci, pohvale, portreti, martiriji i žitija, i molitveni izlivi – prema meri spoljnog povoda i unutarnjeg odziva. To su i dokumenti, kao pisani za direktan ulazak u istoriju, prenapregnuti i pro­dorni iskazi o opštevaž­nim pitanjima časa u kojem su izrečeni – najčešće na pod­lozi i u paraleli sa davnašnjim, što će reći svagdašnjim našim zbitijima i nevo­ljama. Ono što je govornik nekih naj­skupljih i najvažnijih srpskih reči današ­njih dana zabeležio – u svome bližem i pot­punijem određenju uključiće jed­nom i njegovo ime kao dopunsku žanrovsku oznaku.

[restrictedarea]

OPŠTA TEOLOGIJA OČINSTVA
Gde sve Bećković nije govorio, o čemu i o kome nije svedočio, koga sve počas­tio i čije ime uzvisio – slušaoce pri tom odlepljujući od tla ili ih zaranjajući u sebe same, sa njihovog uobičajenog partera. Opet, čitaoci su, i u tišini i osami, potvrdili da nije reč samo o moći usmeno­sti i izvođačkom čaranju, priznatom i od vrsnih glumaca – koji se kraj pri­sutnog Matije ponekad osete suvišnim ljudima. Medijska naklapala za opštu upotrebu jednako vrte jednu te istu ploču, dojadivši i onima što su ih posadili za mikrofone i pred kamere. Beć­kovića, opet, koga odasvud voljno prizivaju – a on uzvraća stalno obnavljanim smi­saonim sokovima – regulatori medijske moći ove samozaro­bljene zemlje sve ređe propuštaju u prostor, odakle reči efektivno i nepos­redno utiču. Upore­divo je Matijino besedničko delanje s onim što je pre trista godina, posle Velike bežanije pod pat­rijarhom Čarnojevićem, istrajno činio pesnik besednik Gavril Stefa­nović Ven­clović, sakupljajući „braću Drinjane“ po Gornjoj Panoniji, između Sentan­dreje, Đura i Komorana – opominjući ih u nedaćama ko su i kakvi valja da budu. U slič­noj, podmu­kli­joj pometnji od pre više od pola veka, ostareli Dučić – kome, mladome, lepota nije imala otadžbinu, pa se posle svega s plemenitim duhom otadžbine prosto poi­stovetila – obraća se, pored svoje lirike, i svojim savremeni­cima tvrdim rečima opo­mene i podrške. Takvu službu, zavetnom (otrežnju­jućem i okrepljujućem) pamćenju raspa­mećenog naroda, danas obavlja pesnik Matija Bećković svime što napiše ili izgovori, u svakom pojavnom obliku.
Davno je Mihiz govorio o „beogradskoj školi duha“, što se odlikuje „krila­tom rečenicom koja pamti i koja se pamti“. Opis naj­pre odgovara tolikim Mihizovim zapi­sanim i nezapisanim rečenicama, još i više za slučaj njegovog mlađeg prijatelja, Matije Bećkovića. Ta beogradska škola duha zasnovana je na temeljima naše kristalizovane, nebrbljive i nepovršne usmene kul­ture, kojom su kroz stoleća bezdržavlja očuvani i visoki i sakralni pis­meni počeci. A pamtiću, lično, bar dve-tri krilate rečenice u jatu drugih. Najpre, iz „Žičke preobra­ženjske besede“, iz 2001. godine, rečenicu o tragikomič­nom, dušegubnom veku iz kojeg smo jedva pretekli: „Da je čovek ostao čovek, koliko je guš­ter ostao gušter, gde bi mu bio kraj“. A s drugom, terapeutskom rečenicom za pamćenje, napisanom povodom jed­nog našeg umnog i srčanog vladike, duboko se slažem i kao pesnik i kao biće koje se nada: „Kada se spoje vera i kultura, jedan i jedan nisu dva. Kao što je neko rekao da u boingu 927 nema ateista, tako ni u velikoj poeziji nema ateizma“. Matijin odeljak u „Svetosimeonovskoj besedi“ – ne ističem to ni prvi, ni poslednji put – smatram najuverljivijim (jer je lično opitovan) izraz pravoslavne i opšte teologije očinstva: „Otac je uvek neko odsutan i podjednako nedostaje i onom ko ga ima i onom ko ga nema. Pa ipak nije siroče bez oca ako se zagleda u sebe ili podigne oči k nebu“. Koliko su ga koš­tale ovakve rečenice – to samo Matija zna, ako zna.

IZ GLAVE CIJELA NARODA
Toliko je puta, nanovo, iz tolikih podrugljivih i prepametnih usta, poku­šano da se obori sintagma „najskuplja srpska reč“ i da se oglasi za pogubnu lozinku narodnog nesnalaženja i pijanstva. Uvek su bedno prolazili poku­šaji da se saborni, integrišući pesnički smisao sroza, iskvari u jednodimenzionalnom političkom, suženom ideološ­kom govoru. Tako i ovde. Stoga je Matija, nedavno, povodom dobijanja nagrade „Pečat vremena“ za književnost, u maju 2011. godine, ponudio svoj, podrobno obrazloženi predlog za „najvažniju srpsku reč“, pa neka takvi s njom rade šta misle da treba (u besedi „Samo ti dijete radi svoj posao“, objavljenoj u 165. broju „Pečata“, od 13. maja 2011). „Samo ti, dijete, radi svoj posao.“ Rečenica Vukašina iz Klepaca dospela je iz nemog jasenova­čkog pakla do zapisa iz treće ruke, a iz „glave cijela naroda“. Najkrilatiju, možda, reče­nicu Matija uzajmljuje od drugoga, ne od ma koga, nego od srpskog novomučenika, i u ime milion srpskih usta što nisu dospela da se oglase. Sve je stalo u tu rečenicu, i o tome Bećković potanko i prozorljivo obrazlaže. Sve je oličeno u svedočanstvu doktora Nedeljka Zeca, ogromnost jednog zločina i stradanja, inscenirana u prizoru besomučnika što nožem kasapi deo po deo tela starog Hercegovca, koga je predanje pripremilo za naj­tačniji mogući odgovor, s mirnoćom od koje krvnik ludi. Mnogo šta je čita­lac mogao očekivati na kraju zapisa o „najvažnijoj srpskoj reči“, ali ko je mogao pomisliti da Matija ovako dopuni Vukašina iz Kle­paca – koji nije morao biti ni Vukašin, niti iz Klepaca – čudesnim iskuplje­njem onoga stvora što ne zna šta radi i ne pojmi šta je njegov posao. Znam kako mi je bilo kad sam te reči čitao – a Rajko Nogo mi je pričao kako je to odjekivalo nad Korićkom jamom – kada Matija, posle svega što je raspreo od predanja i fakata, napo­kon pri­piše sledeće nebesne reči posvećenom stradaocu – čije je ime zbirno ime srpskog naroda: „Nisi ti, dijete, radio svoj posao. Da je to bio tvoj posao, ne bi ni čuo ono što sam ti rekao. Zato si me i čuo i poslušao, i sve ispričao doktoru, to si bio ti, i to je bio tvoj posao. Zato si ovamo i stigao, i zato si ovde dobrodošao!“ Može biti, lako može biti da ni Matija ove reči nije izmislio, nego je samo preneo ono što je u dubokom sluhu čuo, od koga treba. I ne bi mu bilo prvi put da tako nešto čini. Samo neka i dalje tako radi svoj posao, ima ko da to čuje, i sa ove i sa one strane.

[/restrictedarea]