Речи скупе и важне

Пише Драган Хамовић

У књизи су сакупљене беседе, есеји, хуморне и друге анегдоте и приче, лирика у прози, мемоарски одломци, похвале, портрети, мартирији и житија… Реч је о документима  писаним за директан улазак у историју

Оно што читамо – а пре тога смо већином слушали – сада окупљено у два збијена тома међусобно дозивајућих наслова, „Најскупља српска реч“ и „Најважнија српска реч“, јесте и особита књижевност и особито делање, одно­сно чинодејствовање на толиким, већ тешко набројивим местима, у сваковр­сним, посебним приликама – чију је посебност Матија Бећковић речју печа­тио током двадесет и две године. То су највећма беседе, али те беседе нису само беседе – него су, више или мање, и есеји, хуморне и друге анегдоте и приче, лирика у прози, мемоарски одломци, похвале, портрети, мартирији и житија, и молитвени изливи – према мери спољног повода и унутарњег одзива. То су и документи, као писани за директан улазак у историју, пренапрегнути и про­дорни искази о општеваж­ним питањима часа у којем су изречени – најчешће на под­лози и у паралели са давнашњим, што ће рећи свагдашњим нашим збитијима и нево­љама. Оно што је говорник неких нај­скупљих и најважнијих српских речи данаш­њих дана забележио – у своме ближем и пот­пунијем одређењу укључиће јед­ном и његово име као допунску жанровску ознаку.

[restrictedarea]

ОПШТА ТЕОЛОГИЈА ОЧИНСТВА
Где све Бећковић није говорио, о чему и о коме није сведочио, кога све почас­тио и чије име узвисио – слушаоце при том одлепљујући од тла или их зарањајући у себе саме, са њиховог уобичајеног партера. Опет, читаоци су, и у тишини и осами, потврдили да није реч само о моћи усмено­сти и извођачком чарању, признатом и од врсних глумаца – који се крај при­сутног Матије понекад осете сувишним људима. Медијска наклапала за општу употребу једнако врте једну те исту плочу, дојадивши и онима што су их посадили за микрофоне и пред камере. Бећ­ковића, опет, кога одасвуд вољно призивају – а он узвраћа стално обнављаним сми­саоним соковима – регулатори медијске моћи ове самозаро­бљене земље све ређе пропуштају у простор, одакле речи ефективно и непос­редно утичу. Упоре­диво је Матијино беседничко делање с оним што је пре триста година, после Велике бежаније под пат­ријархом Чарнојевићем, истрајно чинио песник беседник Гаврил Стефа­новић Вен­цловић, сакупљајући „браћу Дрињане“ по Горњој Панонији, између Сентан­дреје, Ђура и Коморана – опомињући их у недаћама ко су и какви ваља да буду. У слич­ној, подму­кли­јој пометњи од пре више од пола века, остарели Дучић – коме, младоме, лепота није имала отаџбину, па се после свега с племенитим духом отаџбине просто пои­стоветила – обраћа се, поред своје лирике, и својим савремени­цима тврдим речима опо­мене и подршке. Такву службу, заветном (отрежњу­јућем и окрепљујућем) памћењу распа­мећеног народа, данас обавља песник Матија Бећковић свиме што напише или изговори, у сваком појавном облику.
Давно је Михиз говорио о „београдској школи духа“, што се одликује „крила­том реченицом која памти и која се памти“. Опис нај­пре одговара толиким Михизовим запи­саним и незаписаним реченицама, још и више за случај његовог млађег пријатеља, Матије Бећковића. Та београдска школа духа заснована је на темељима наше кристализоване, небрбљиве и неповршне усмене кул­туре, којом су кроз столећа бездржавља очувани и високи и сакрални пис­мени почеци. А памтићу, лично, бар две-три крилате реченице у јату других. Најпре, из „Жичке преобра­жењске беседе“, из 2001. године, реченицу о трагикомич­ном, душегубном веку из којег смо једва претекли: „Да је човек остао човек, колико је гуш­тер остао гуштер, где би му био крај“. А с другом, терапеутском реченицом за памћење, написаном поводом јед­ног нашег умног и срчаног владике, дубоко се слажем и као песник и као биће које се нада: „Када се споје вера и култура, један и један нису два. Као што је неко рекао да у боингу 927 нема атеиста, тако ни у великој поезији нема атеизма“. Матијин одељак у „Светосимеоновској беседи“ – не истичем то ни први, ни последњи пут – сматрам најуверљивијим (јер је лично опитован) израз православне и опште теологије очинства: „Отац је увек неко одсутан и подједнако недостаје и оном ко га има и оном ко га нема. Па ипак није сироче без оца ако се загледа у себе или подигне очи к небу“. Колико су га кош­тале овакве реченице – то само Матија зна, ако зна.

ИЗ ГЛАВЕ ЦИЈЕЛА НАРОДА
Толико је пута, наново, из толиких подругљивих и препаметних уста, поку­шано да се обори синтагма „најскупља српска реч“ и да се огласи за погубну лозинку народног несналажења и пијанства. Увек су бедно пролазили поку­шаји да се саборни, интегришући песнички смисао сроза, исквари у једнодимензионалном политичком, суженом идеолош­ком говору. Тако и овде. Стога је Матија, недавно, поводом добијања награде „Печат времена“ за књижевност, у мају 2011. године, понудио свој, подробно образложени предлог за „најважнију српску реч“, па нека такви с њом раде шта мисле да треба (у беседи „Само ти дијете ради свој посао“, објављеној у 165. броју „Печата“, од 13. маја 2011). „Само ти, дијете, ради свој посао.“ Реченица Вукашина из Клепаца доспела је из немог јасенова­чког пакла до записа из треће руке, а из „главе цијела народа“. Најкрилатију, можда, рече­ницу Матија узајмљује од другога, не од ма кога, него од српског новомученика, и у име милион српских уста што нису доспела да се огласе. Све је стало у ту реченицу, и о томе Бећковић потанко и прозорљиво образлаже. Све је оличено у сведочанству доктора Недељка Зеца, огромност једног злочина и страдања, инсценирана у призору бесомучника што ножем касапи део по део тела старог Херцеговца, кога је предање припремило за нај­тачнији могући одговор, с мирноћом од које крвник луди. Много шта је чита­лац могао очекивати на крају записа о „најважнијој српској речи“, али ко је могао помислити да Матија овако допуни Вукашина из Кле­паца – који није морао бити ни Вукашин, нити из Клепаца – чудесним искупље­њем онога створа што не зна шта ради и не појми шта је његов посао. Знам како ми је било кад сам те речи читао – а Рајко Ного ми је причао како је то одјекивало над Корићком јамом – када Матија, после свега што је распрео од предања и факата, напо­кон при­пише следеће небесне речи посвећеном страдаоцу – чије је име збирно име српског народа: „Ниси ти, дијете, радио свој посао. Да је то био твој посао, не би ни чуо оно што сам ти рекао. Зато си ме и чуо и послушао, и све испричао доктору, то си био ти, и то је био твој посао. Зато си овамо и стигао, и зато си овде добродошао!“ Може бити, лако може бити да ни Матија ове речи није измислио, него је само пренео оно што је у дубоком слуху чуо, од кога треба. И не би му било први пут да тако нешто чини. Само нека и даље тако ради свој посао, има ко да то чује, и са ове и са оне стране.

[/restrictedarea]