Пише Драган Хамовић
У књизи су сакупљене беседе, есеји, хуморне и друге анегдоте и приче, лирика у прози, мемоарски одломци, похвале, портрети, мартирији и житија… Реч је о документима писаним за директан улазак у историју
Оно што читамо – а пре тога смо већином слушали – сада окупљено у два збијена тома међусобно дозивајућих наслова, „Најскупља српска реч“ и „Најважнија српска реч“, јесте и особита књижевност и особито делање, односно чинодејствовање на толиким, већ тешко набројивим местима, у сваковрсним, посебним приликама – чију је посебност Матија Бећковић речју печатио током двадесет и две године. То су највећма беседе, али те беседе нису само беседе – него су, више или мање, и есеји, хуморне и друге анегдоте и приче, лирика у прози, мемоарски одломци, похвале, портрети, мартирији и житија, и молитвени изливи – према мери спољног повода и унутарњег одзива. То су и документи, као писани за директан улазак у историју, пренапрегнути и продорни искази о општеважним питањима часа у којем су изречени – најчешће на подлози и у паралели са давнашњим, што ће рећи свагдашњим нашим збитијима и невољама. Оно што је говорник неких најскупљих и најважнијих српских речи данашњих дана забележио – у своме ближем и потпунијем одређењу укључиће једном и његово име као допунску жанровску ознаку.
ОПШТА ТЕОЛОГИЈА ОЧИНСТВА
Где све Бећковић није говорио, о чему и о коме није сведочио, кога све почастио и чије име узвисио – слушаоце при том одлепљујући од тла или их зарањајући у себе саме, са њиховог уобичајеног партера. Опет, читаоци су, и у тишини и осами, потврдили да није реч само о моћи усмености и извођачком чарању, признатом и од врсних глумаца – који се крај присутног Матије понекад осете сувишним људима. Медијска наклапала за општу употребу једнако врте једну те исту плочу, дојадивши и онима што су их посадили за микрофоне и пред камере. Бећковића, опет, кога одасвуд вољно призивају – а он узвраћа стално обнављаним смисаоним соковима – регулатори медијске моћи ове самозаробљене земље све ређе пропуштају у простор, одакле речи ефективно и непосредно утичу. Упоредиво је Матијино беседничко делање с оним што је пре триста година, после Велике бежаније под патријархом Чарнојевићем, истрајно чинио песник беседник Гаврил Стефановић Венцловић, сакупљајући „браћу Дрињане“ по Горњој Панонији, између Сентандреје, Ђура и Коморана – опомињући их у недаћама ко су и какви ваља да буду. У сличној, подмуклијој пометњи од пре више од пола века, остарели Дучић – коме, младоме, лепота није имала отаџбину, па се после свега с племенитим духом отаџбине просто поистоветила – обраћа се, поред своје лирике, и својим савременицима тврдим речима опомене и подршке. Такву службу, заветном (отрежњујућем и окрепљујућем) памћењу распамећеног народа, данас обавља песник Матија Бећковић свиме што напише или изговори, у сваком појавном облику.
Давно је Михиз говорио о „београдској школи духа“, што се одликује „крилатом реченицом која памти и која се памти“. Опис најпре одговара толиким Михизовим записаним и незаписаним реченицама, још и више за случај његовог млађег пријатеља, Матије Бећковића. Та београдска школа духа заснована је на темељима наше кристализоване, небрбљиве и неповршне усмене културе, којом су кроз столећа бездржавља очувани и високи и сакрални писмени почеци. А памтићу, лично, бар две-три крилате реченице у јату других. Најпре, из „Жичке преображењске беседе“, из 2001. године, реченицу о трагикомичном, душегубном веку из којег смо једва претекли: „Да је човек остао човек, колико је гуштер остао гуштер, где би му био крај“. А с другом, терапеутском реченицом за памћење, написаном поводом једног нашег умног и срчаног владике, дубоко се слажем и као песник и као биће које се нада: „Када се споје вера и култура, један и један нису два. Као што је неко рекао да у боингу 927 нема атеиста, тако ни у великој поезији нема атеизма“. Матијин одељак у „Светосимеоновској беседи“ – не истичем то ни први, ни последњи пут – сматрам најуверљивијим (јер је лично опитован) израз православне и опште теологије очинства: „Отац је увек неко одсутан и подједнако недостаје и оном ко га има и оном ко га нема. Па ипак није сироче без оца ако се загледа у себе или подигне очи к небу“. Колико су га коштале овакве реченице – то само Матија зна, ако зна.
ИЗ ГЛАВЕ ЦИЈЕЛА НАРОДА
Толико је пута, наново, из толиких подругљивих и препаметних уста, покушано да се обори синтагма „најскупља српска реч“ и да се огласи за погубну лозинку народног несналажења и пијанства. Увек су бедно пролазили покушаји да се саборни, интегришући песнички смисао сроза, исквари у једнодимензионалном политичком, суженом идеолошком говору. Тако и овде. Стога је Матија, недавно, поводом добијања награде „Печат времена“ за књижевност, у мају 2011. године, понудио свој, подробно образложени предлог за „најважнију српску реч“, па нека такви с њом раде шта мисле да треба (у беседи „Само ти дијете ради свој посао“, објављеној у 165. броју „Печата“, од 13. маја 2011). „Само ти, дијете, ради свој посао.“ Реченица Вукашина из Клепаца доспела је из немог јасеновачког пакла до записа из треће руке, а из „главе цијела народа“. Најкрилатију, можда, реченицу Матија узајмљује од другога, не од ма кога, него од српског новомученика, и у име милион српских уста што нису доспела да се огласе. Све је стало у ту реченицу, и о томе Бећковић потанко и прозорљиво образлаже. Све је оличено у сведочанству доктора Недељка Зеца, огромност једног злочина и страдања, инсценирана у призору бесомучника што ножем касапи део по део тела старог Херцеговца, кога је предање припремило за најтачнији могући одговор, с мирноћом од које крвник луди. Много шта је читалац могао очекивати на крају записа о „најважнијој српској речи“, али ко је могао помислити да Матија овако допуни Вукашина из Клепаца – који није морао бити ни Вукашин, нити из Клепаца – чудесним искупљењем онога створа што не зна шта ради и не појми шта је његов посао. Знам како ми је било кад сам те речи читао – а Рајко Ного ми је причао како је то одјекивало над Корићком јамом – када Матија, после свега што је распрео од предања и факата, напокон припише следеће небесне речи посвећеном страдаоцу – чије је име збирно име српског народа: „Ниси ти, дијете, радио свој посао. Да је то био твој посао, не би ни чуо оно што сам ти рекао. Зато си ме и чуо и послушао, и све испричао доктору, то си био ти, и то је био твој посао. Зато си овамо и стигао, и зато си овде добродошао!“ Може бити, лако може бити да ни Матија ове речи није измислио, него је само пренео оно што је у дубоком слуху чуо, од кога треба. И не би му било први пут да тако нешто чини. Само нека и даље тако ради свој посао, има ко да то чује, и са ове и са оне стране.
Остаће срамота о Сајму књига и медијима који су неми за “Речи скупе и важне” које оплемењују, а намећу параду мањине која живи ѕа “Дан лудих”.