Pod skut Rusije

Piše Nataša Jovanović

Šta znači kada čitav jedan grad ljudi zatraži da se nađe pod skutom druge države, da li se molba upućena RF za dobijanje dvojnog državljanstva temelji na istorijskom pravu Srba, te nije li uočena sličnost između Prošenija i Kučuk-Kainardžijskog ugovora iz 1774. godine učinila da se nad ovom temom zamisle mnogi duhovi?

Prošenije (molba) Srba upućeno Ruskoj Federaciji za dobijanjem dvojnog državljanstva, inicirano od strane grupe intelektualaca i poslenika javne reči, preko noći je pretvorilo ovaj podnesak u tapiju mira i bezbednosti i lakmus papir geopolitičkog odnosa snaga sila na Balkanu.

AKO VIŠE NEMAMO DRŽAVE…
Osvrćući se na savremeno stradanje Srba sa Kosmeta, činjenicu da strane sile na okupiranoj zemlji okupiraju svaki pomen na srpstvo, da Beograd sprema izdaju, u Prošeniju stoji „Ako više nemamo države koja bi nas zaštitila, poučeni iskustvom naših praotaca i naših arhepastira, u vremenima iskušenja propasti, mi se u ime Gospoda, Bogorodice, Svetog Jovana i svih svetih stavljamo pod skut i zaštitu majčice Rusije! Molimo se Svetom Savi, Svetom Sergeju Radonješkom, Svetom knezu Lazaru i Svetom Aleksandru Nevskom, koji je silom molitava, idući bosim nogama kroz žar, zaustavio strašnu silu germanskih mačonosaca od koje je tutnjala zemlja. Neka i ova satanska sila propadne kao ona kroz led Čudskog jezera“.
Na desetine hiljada potpisa Srba s Kosmeta i iz cele Srbije stavljenih na ovaj dokument, a broj se povećava iz časa u čas, učinilo je da Prošenije proizašlo iz pera publiciste Rajka Đurđevića postane jedna od najaktuelnija tema ruskih medija.  Ruska štampa vrvi od tekstova i izjava analitičara i zvaničnika u vezi sa ovim zahtevom.
I dok „Komersant“ ocenjuje da bi prihvatanje  inicijative Srba značilo da će Rusija povremene sukobe Srba sa KFOR-om morati da smatra represijom nad svojim građanima, čime bi ušla u sukob sa NATO-om, dnevnik „Moskovski komsomoljec“ citira diplomatu Olega Buldakova koji kaže da je pitanje pravno veoma složeno i da je teško dati odgovor bez odobrenja centrale.
Poslanik Pravične Rusije u ruskoj Državnoj dumi Semjon Bagdasarov podržao je ideju davanja državljanstva kosovskim Srbima, ocenjujući da bi u suprotnom to nanelo štetu njenom autoritetu.
Bagdasarov je za radio „Ruska služba novosti“ izjavio da bi za Rusiju to bio simboličan korak, „moguće jedan od najvećih sa tačke gledišta podizanja duha ruskog autoriteta na međunarodnoj areni“. „Ako ih ne primimo, to će biti na štetu interesa i autoriteta Rusije“, rekao je Bagdasarov, član Komiteta za međunarodne odnose Državne dume.

[restrictedarea]

Komentarišući ocene da Moskva davanjem državljanstva kosovskim Srbima može da se posvađa sa NATO-om, on je odgovorio kontrapitanjem: „Zar mi imamo dobre odnose sa NATO-om?“
„Važno je da nas narod Srbije voli i poštuje. Ako vlasti Srbije to ne razumeju, tamo će biti druga vlast“, kazao je poslanik Pravične Rusije, koja sebe naziva patriotskom partijom.
Za davanje ruskog državljanstva Srbima sa Kosova izjasnila se i Komunistička partija Rusije. Lider partije Genadij Zjuganov pozvao je rukovodstvo Rusije da odobri državljanstvo kosovskim Srbima koji su to tražili.
„Smatram da se sa velikom pažnjom treba odnositi prema molbi više od 20 hiljada kosovskih Srba koji mole da im se da državljanstvo Rusije, plašeći se za sopstvenu bezbednost. Štaviše, smatram da treba da udovoljimo toj molbi“, rekao je Zjuganov „Interfaksu“.
Zjuganov je kazao da ako to pitanje bude izneto na sednicu Državne dume, poslanička grupa KPRF će podržati molbu kosovskih Srba.
Podsećajući da Rusija nije priznala nezavisnost Kosova, on je naveo da su Srbi na Kosovu izloženi nasilju i diskriminaciji.
„Srbi su nam bliski po jeziku, duhu i kulturi, i ako žele da postanu državljani naše države treba da im pružimo ruku i podržimo njihova stremljenja“, dodao je Zjuganov.

ISTORIJSKA PARALELA
A stremljenja ovih Srba – potpisnika, nisu probudila ni najmanju pažnju srpskih medija. Objašnjenje je ponudio ruski  „Komersant“ sumnjom da bi ukoliko inicijativa za davanje državljanstva „dobije zeleno svetlo“, to mogao biti udar na pozicije vladajućih demokrata Borisa Tadića.
Jer šta znači kada čitav jedan grad ljudi zatraži da se nađe pod skutom druge države, da li se molba upućena RF temelji na istorijskom pravu Srba, te nije li uočena sličnost između pomenutog Prošenija i niza međunarodno pravnih ugovora koje je potpisala Rusija u 18. i 19. veku sa Otomanskom imperijom učinila da se nad ovom temom zamisle mnogi duhovi? Odgovor bi se mogao naći u pravno-istorijskim lekcijama, u obnavljanju novevekovne srpske državnosti. Klica srpske državnosti je početkom 19. veka nikla iz buna i ustanaka, a odnegovana je brižljivom ruskom vojnom i spoljnopolitičkom aktivnošću. Sve je počelo 1774. godine.
Naime, te  godine Kučuk-Kainardžijskim ugovorom oslabljena Turska je dodelila ruskoj carevini isključivo pravo pokroviteljstva, odnosno zaštite pravoslavnih hrišćana u njenim granicama. Prihvatanjem uloge zaštitnika i arbitra u pogledu prava pravoslavnih hrišćana, Rusija je stekla osnov da kao naslednik učestvuje u preraspodeli zaostavštine zvane Istočno pitanje koja je preostala od nekada silnog, a tada već bolesnika s Bosfora. Otada će jačanje uloge Rusije na Balkanu i u evropskim poslovima postati nerazdvojivo od srpskog nacionalnog pitanja. Jer je Kučuk- Kainardžijski ugovor postao pravni osnov zaštite svih pravoslavnih u Otomanskoj imperiji od strane Ruske carevine. U vreme jenjavanja Prvog srpskog ustanka  Rusija je uspela da izdejstvuje Bukureški mirovni ugovor iz 1812. godine, čijim je 8. članom posejana klica buduće srpske nezavisnosti, jer je u predvečerje ustanka Rusija od Turske izdejstvovala autonomiju za Beogradski pašaluk. Na ovaj međunarodno pravni temelj iz kojeg je nikao srpski Državni dom u 19. veku nadovezali su se Akermanska konvencija iz 1826. godine i Jedrenski ugovor iz 1829. godine kojima je zaštitnica Rusija zahtevala od Turske da sprovede odredbe Bukureškog ugovora regulisane u korist Srba. Plod srpskog vojevanja i ruske diplomatske zaštite nikao je 1830. godine Hatišerifom kada Miloš Obrenović postaje srpski knez, a Srbi dobijaju u skromnim granicama Beogradskog pašaluka autonomiju u okviru Otomanske imperije. Iz ovog skromnog državno pravnog i teritorijalnog jezgra zametnutog srpskim herojstvom i ruskom brigom širila se srpska državna teritorija i srpska državna ideja. Diplomatsku potvrdu nezavisnosti države Srbija i Crna Gora dobile su na Berlinskom kongresu 1878. godine. Istorija tako pokazuje da je Rusija sem vojne pomoći, pružala Srbiji u 19. veku i bezrezervnu zaštitu i na diplomatskom planu. Bez te pomoći Srbi bi teško ostvarili svoje pravo na nacionalnu državu, jer su svi drugi evropski akteri u Istočnom pitanju, počev od Engleske, preko Austrije i Nemačke, bili nenaklonjeni nevovekovnom vaskrsu srpske države. Poraz u Krimskom ratu 1856. godine, u sukobu sa Turskom i njenim zapadnoevropskim saveznicima, oduzeće Rusiji i stvarno i simboličko pravo na ekskluzivno pokroviteljstvo nad pravoslavnim hrišćanima u Otomanskoj imperiji.
I danas se Srbi  nalaze u svojevrsnom ropstvu. Otomansko je zamenjeno evroatlantskim. Negde je ropstvo fizičko kao na Kosmetu i BiH, a negde je duhovno kao u Srbiji i rasrbljenoj Crnoj Gori. Razlika između ove 2011. i 1744. godine jeste u činjenici da Srbi danas formalno imaju državnost u svojoj matici. No, problem je u tome što je državnost u rukama marionetskog režima pretvorena u firmu koja se debelo nalazi u stečaju. I sada se Srbi kao u vreme vožda Karađorđa obraćaju Rusiji da ih kao pravoslavna i slovenska majka uzme u zaštitu.
„Zapad se danas podmuklo odriče i Hrista i hrišćanstva! Odbacuje osnove vizantijske kulture u ime svoje civilizacije zločina i pljačke. Siledžijski nam nameću svoju duhovnu pustoš i izopačenost prizora Sodome i Gomore. Preko dvadeset i dve hiljade nevladinih organizacija, svojih štabova specijalnog rata, stvorenih u našim nedrima, hajkom, danju i noću, napadaju srpski narod, našu stradalnu crkvu i sveštenstvo, monaštvo i jereje, preteći im tužiocima i sudovima koje jasno prepoznajemo kao inkviziciju.“
Vapaj Srba sa Kosmeta izašao je iz trnovite žice. Na potezu je Rusija. Tragom istorijske paralele vraćamo se na klicu rađanja srpske državnosti koja je počela da se začinje stavljanjem pod zaštitu Rusije. Međutim nije reč samo o istorijskoj paraleli u pogledu srpskog Prošenija, već i u pogledu novog izlaska Rusije na scenu kao velike sile i to u okvirima koje predviđa njen Ustav. A u Ustavu RF član 61, stav 2, kaže: „RF garantuje svojim građanima zaštitu i pokroviteljstvo van granica“.
Da li će Rusija odlukom da prihvati zahtev na desetine hiljada Srba sa Kosmeta i cele Srbije potvrditi sebe kao istorijski Treći Rim? I šta će uraditi ruska matuška kada se pod točkovima jazavičara nemačkog KFOR-a nađu ruske zastave i Putinove slike sa srpskih barikada po Kosmetu?

[/restrictedarea]