Du ju spik ameriken?

Piše Miodrag Zarković

Kako izgleda kada oni koji se kunu u Zapad preuzmu sa Zapada nešto što stvarno vredi

Zaraženost američkom masovnom kulturom nije u direktnoj srazmeri sa istinskim poznavanjem Amerike kao istorijskog fenomena. Štaviše, najčešće su te dve stvari u obrnutoj proporciji – što je neko načelno veći ljubitelj „amerikane“, to manje zna o SAD-u, a još je manje sklon novim saznanjima o najmoćnijoj državi današnjice. Odličan primer toga je skandalozan tretman serije „Doušnici“ na televiziji „B92“.
Najpre, ta serija i ne bi trebalo da se zove „Doušnici“, već „Žica“, kako bi glasio neposredan – i sasvim odgovarajući – prevod originalnog naziva „The wire“. Reč je o seriji koju je „Pečat“ detaljno predstavio još leta prošle godine, za šta bi uvek postojali savršeno opravdani razlozi, a pogotovo u tom trenutku, kada je serija prvobitno trebalo da počne da se prikazuje na ovoj stanici. Tako je, naime, još aprila 2010. godine bio najavio tadašnji generalni direktor „B92“ Veran Matić, hvaleći se time da je njegova kuća otkupila prava na prikazivanje serijala, za koji je i sam rekao da ga „mnogi smatraju najboljim u istoriji televizije“. Matić je, nabrajajući nove programske sadržaje na „B92“, tada rekao da će prikazivanje „Žice“ (čak je i on bio ovako nazvao seriju) krenuti lane, u jesen.
Iz nekog tajanstvenog razloga, ova serija – sa prilično oštrim i kritičkim pogledima na život i poslovanje, a naročito politički sistem Amerike („Hteli smo da pokažemo da u liberalnom kapitalizmu svako od nas, svakoga dana vredi sve manje“, kaže glavni autor serije Dejvid Sajmon) – počela je da se prikazuje tek početkom oktobra ove godine, pošto se u međuvremenu promenila i vlasnička struktura „B92“. Da li bi bila prikazana i da nije došlo do promene vlasništva, teško je reći. „Pečat“ je svojevremeno pokušao da sazna razlog, ali je od nadležnih za programsku šemu „B92“ bio dobio ne preterano uverljivo objašnjenje da se još traži odgovarajući termin za tako složenu seriju. Verovatno nije bez značaja činjenica da je prošle godine, kada je prikazivanje serije bilo odloženo, uticaj američke ambasade na program „B92“ bio vidljiviji, a verovatno i veći, nego što je to danas.
Ovako kako je prikazuju, međutim, bolje da se i nisu trudili. Epizode se emituju iza ponoći, od ponedeljka do četvrtka, što je termin koji niko sa stalnim radnim mestom ne može da isprati – a serija jeste prvenstveno namenjena radno sposobnom stanovništvu. S obzirom na složenost radnje, dovoljno je da preskočite jednu epizodu, pa da dalje praćenje bude jalov posao: iskreno, da li znate ikoga ko može svake noći od pola jedan do pola dva da nedeljama prati TV seriju?!
Čak i ako neko usaglasi svoj životni ritam sa terminima prikazivanja, mora savršeno da zna engleski jezik kako bi pratio radnju. Zato što je prevod serije katastrofalan. Ne samo da nije u duhu ni američkog, ni srpskog žargona – iako se trudi da balansira između njih – već je često i netačan. Tako, na primer, u jednoj epizodi inspektori od kolege traže listu poziva na mobilni telefon određenog gangstera; lista poziva se na engleskom izgovara „biling“, a u titlu na „B92“ inspektori od kolege umesto liste poziva traže da ih poveže sa ispostavom u „Bilingu“, što je valjda grad u SAD-u.
Po ispadima ijekavice koji se povremeno javljaju u prevodu, jasno je da se majstori sa „B92“ čak i nisu mnogo trudili oko prevoda, već da su, po svoj prilici, samo prepisivali od Hrvata ili Crnogoraca, koji su „Žicu“/ „Doušnike“ prikazali nešto ranije.
Sve ovo još jednom pokazuje da ovdašnja prozapadna klika nije sposobna da prepozna, preuzme i predstavi kvalitetne sadržaje, čak ni kada dolaze sa njima omiljenog Zapada. Zapadna masovna kultura svoj vrhunac doživljava u produkciji televizijskih serija poslednjih godina, ali prozapadni mediji u Srbiji ni tu formu, inače vrlo prilagođenu širokoj konzumaciji, ne umeju da prezentuju na odgovarajući način.
Doduše, šta pa očekivati od nekoga ko engleski zna slabije i od Vuka Draškovića, onog što je mešao „frogs end grenmaders“?!