Ду ју спик америкен?

Пише Миодраг Зарковић

Како изгледа када они који се куну у Запад преузму са Запада нешто што стварно вреди

 

Зараженост америчком масовном културом није у директној сразмери са истинским познавањем Америке као историјског феномена. Штавише, најчешће су те две ствари у обрнутој пропорцији – што је неко начелно већи љубитељ „американе“, то мање зна о САД-у, а још је мање склон новим сазнањима о најмоћнијој држави данашњице. Одличан пример тога је скандалозан третман серије „Доушници“ на телевизији „Б92“.
Најпре, та серија и не би требало да се зове „Доушници“, већ „Жица“, како би гласио непосредан – и сасвим одговарајући – превод оригиналног назива „The wire“. Реч је о серији коју је „Печат“ детаљно представио још лета прошле године, за шта би увек постојали савршено оправдани разлози, а поготово у том тренутку, када је серија првобитно требало да почне да се приказује на овој станици. Тако је, наиме, још априла 2010. године био најавио тадашњи генерални директор „Б92“ Веран Матић, хвалећи се тиме да је његова кућа откупила права на приказивање серијала, за који је и сам рекао да га „многи сматрају најбољим у историји телевизије“. Матић је, набрајајући нове програмске садржаје на „Б92“, тада рекао да ће приказивање „Жице“ (чак је и он био овако назвао серију) кренути лане, у јесен.
Из неког тајанственог разлога, ова серија – са прилично оштрим и критичким погледима на живот и пословање, а нарочито политички систем Америке („Хтели смо да покажемо да у либералном капитализму свако од нас, свакога дана вреди све мање“, каже главни аутор серије Дејвид Сајмон) – почела је да се приказује тек почетком октобра ове године, пошто се у међувремену променила и власничка структура „Б92“. Да ли би била приказана и да није дошло до промене власништва, тешко је рећи. „Печат“ је својевремено покушао да сазна разлог, али је од надлежних за програмску шему „Б92“ био добио не претерано уверљиво објашњење да се још тражи одговарајући термин за тако сложену серију. Вероватно није без значаја чињеница да је прошле године, када је приказивање серије било одложено, утицај америчке амбасаде на програм „Б92“ био видљивији, а вероватно и већи, него што је то данас.
Овако како је приказују, међутим, боље да се и нису трудили. Епизоде се емитују иза поноћи, од понедељка до четвртка, што је термин који нико са сталним радним местом не може да испрати – а серија јесте првенствено намењена радно способном становништву. С обзиром на сложеност радње, довољно је да прескочите једну епизоду, па да даље праћење буде јалов посао: искрено, да ли знате икога ко може сваке ноћи од пола један до пола два да недељама прати ТВ серију?!
Чак и ако неко усагласи свој животни ритам са терминима приказивања, мора савршено да зна енглески језик како би пратио радњу. Зато што је превод серије катастрофалан. Не само да није у духу ни америчког, ни српског жаргона – иако се труди да балансира између њих – већ је често и нетачан. Тако, на пример, у једној епизоди инспектори од колеге траже листу позива на мобилни телефон одређеног гангстера; листа позива се на енглеском изговара „билинг“, а у титлу на „Б92“ инспектори од колеге уместо листе позива траже да их повеже са испоставом у „Билингу“, што је ваљда град у САД-у.
По испадима ијекавице који се повремено јављају у преводу, јасно је да се мајстори са „Б92“ чак и нису много трудили око превода, већ да су, по свој прилици, само преписивали од Хрвата или Црногораца, који су „Жицу“/ „Доушнике“ приказали нешто раније.
Све ово још једном показује да овдашња прозападна клика није способна да препозна, преузме и представи квалитетне садржаје, чак ни када долазе са њима омиљеног Запада. Западна масовна култура свој врхунац доживљава у продукцији телевизијских серија последњих година, али прозападни медији у Србији ни ту форму, иначе врло прилагођену широкој конзумацији, не умеју да презентују на одговарајући начин.
Додуше, шта па очекивати од некога ко енглески зна слабије и од Вука Драшковића, оног што је мешао „frogs end grenmaders“?!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.