06. novembar – Ženska straža na barikadama

Obrazovane i lepe žene dnevna su straža srpskih barikada na severu Kosmeta. Od 25. jula ogrnute srpskim zastavama one stražare ispred šatora, kraj glavnog mosta u Mitrovici koji spaja južni i severni deo grada. Svakog dana su na barikadi, ili na Jarinju ili Brnjaku, a nekada i noću rame uz rame sa muškom stražom.

Kažu da su pre svega majke i da se bore za svoje porodice. Kutlače su zamenile zastavama, ostavile spremanje zimnice, ne plaši ih nestašica hrane niti da bi sutra ponovo mogli da ostanu odsečeni od ostatka Srbije.

– Nema potrebe da nam neko postavlja pitanje – šta sutra. Živimo u svom gradu, u svojim kućama, sa svojim porodicama. Ostajemo i nemamo gde. Rođena sam Mitrovčanka i studirala sam u Prištini 1981. godine kada su bile demonstracije. Čitav život mi je protekao u dokazivanju i ostvarivanju mojih prava, onih, kojih apsolutno nigde na svetu nije potrebno dokazivati. Neki postavljaju pitanje – pa, dokle vi ovde? Shvatite, nemamo gde da idemo, nemamo izbor, niti želimo da ga imamo – počela je Ljiljana Ljumović, 52- godišnja pravnica.

– Svi mi misle to je teritorija, pa daju onaj glupi predlog oko preseljenja. Ali, stvarno, ne mogu da shvatim da njima nije jasno da jedan kamen, komad zemlje, ništa ne može da ih zameni. Imam dvoje dece, razmišljam o njihovoj sutrašnjici, ali ne mogu da pređem preko svojih emocija. I znam da je i život moje dece ovde na Kosovu i Metohiji. Svakog dana se sve više uveravam da za nas Srbe nema pravde, ali čini nam se da je Bog sa nama. Jesmo u pravu, iako danas pravdu deli sila – ubeđena je Ljiljana Ljumović.

Valentina Pitulić je profesor narodne književnosti na Filozofskom fakultetu u Prištini i radi u Kosovskoj Mitrovici.

– U ovom trenutku je čast biti ovde i braniti otadžbinu. Ovaj narod je spreman da izdrži do kraja, po cenu da se smrzavamo i danonoćno dežuramo. Kada branite ognjište, onda vam ništa nije teško. Ovde ima i ljudi koji su zaposleni u državnim institucijama, i penzionera i domaćica i studenata i profesora, tako da je malo uvredljivo što povremeno od nekih ljudi dolazi ta rečenica da ovo organizuju kriminalci – kaže 48-godišnja Valentina.

Kaže da su Srbi na Kosmetu svašta doživeli od 1999. godine.

– Preživeli smo kada su Albanci sa južne strane krenuli na pređu most, preživeli smo pucnjavu, haos kada su ljudi u strahu napuštali svoje domove… Kada smo sve to izdržali, izdržaćemo i ovo. Pa, vidite, ako oni zatvore jedan prelaz, mi ćemo otvoriti dva. Nek znaju da smo za ovih 12 godina postali jači, bolji i izdržljiviji. I ništa nas ne može sprečiti. Ići ćemo kroz šume, preko brda, pa ćemo donositi hranu iz Raške, Kraljeva, Novog Pazara – rešena je Valentina Pitulić.

Šator i furuna
Sunčanih dana je sve manje. Kraj barikade na glavnom mostu u Mitrovici razapet je šator. U njemu stara furunica tek da se zgreju kada temperatura padne ispod nule. Dame na barikadama obilaze njihovi muževi, braća, prijatelji. Donose im kafu i čaj. Sa Radmilom Obradović, profesorkom francuskog jezika na Filozofskom fakultetu, često je njena ćerka. Kao i svaka majci, teško joj je bilo da priča je reč “avion” prva koja nauče deca u Mitrovici, da imaju strahove od zvuka helikoptera, da su ko zna kakve posledice zračenja nakon bombardovanja.
– Ne može da živi čovek bez identiteta. Kada je moja ćerka bila u Beogradu i Novom Sadu, rekla mi je: “Mama, zašto mi tamo ne živimo”? Međutim, kako je stigla u Kosovsku Mitrovicu posle čitave noći putovanja, prošaputala je: “Ovde ima više duše nego bilo gde na svetu!”
Barikade su okićene srpskim zastavama. Na nekima su posebno ispisane poruke vezano za Rezoluciju 1244, pozivni broj na odbranu prava Srba. Ali, Radmila u svojoj ženskoj torbi uvek nosi još jednu trobojku.
– Nosim je iz dva razloga. Ako nalete helikopteri, da je ogrnem preko sebe, kako bi posle u svojim izveštajima mogli da napišu da su Srbi bili okićeni svojim nacionalnim obeležjima. A, ni nikad se ne zna kada će naši sportisti da pobede, pa da imam čime da se radujem.