06. новембар – Женска стража на барикадама

Образоване и лепе жене дневна су стража српских барикада на северу Космета. Од 25. јула огрнуте српским заставама оне стражаре испред шатора, крај главног моста у Митровици који спаја јужни и северни део града. Сваког дана су на барикади, или на Јарињу или Брњаку, а некада и ноћу раме уз раме са мушком стражом.

Кажу да су пре свега мајке и да се боре за своје породице. Кутлаче су замениле заставама, оставиле спремање зимнице, не плаши их несташица хране нити да би сутра поново могли да остану одсечени од остатка Србије.

– Нема потребе да нам неко поставља питање – шта сутра. Живимо у свом граду, у својим кућама, са својим породицама. Остајемо и немамо где. Рођена сам Митровчанка и студирала сам у Приштини 1981. године када су биле демонстрације. Читав живот ми је протекао у доказивању и остваривању мојих права, оних, којих апсолутно нигде на свету није потребно доказивати. Неки постављају питање – па, докле ви овде? Схватите, немамо где да идемо, немамо избор, нити желимо да га имамо – почела је Љиљана Љумовић, 52- годишња правница.

– Сви ми мисле то је територија, па дају онај глупи предлог око пресељења. Али, стварно, не могу да схватим да њима није јасно да један камен, комад земље, ништа не може да их замени. Имам двоје деце, размишљам о њиховој сутрашњици, али не могу да пређем преко својих емоција. И знам да је и живот моје деце овде на Косову и Метохији. Сваког дана се све више уверавам да за нас Србе нема правде, али чини нам се да је Бог са нама. Јесмо у праву, иако данас правду дели сила – убеђена је Љиљана Љумовић.

Валентина Питулић је професор народне књижевности на Филозофском факултету у Приштини и ради у Косовској Митровици.

– У овом тренутку је част бити овде и бранити отаџбину. Овај народ је спреман да издржи до краја, по цену да се смрзавамо и даноноћно дежурамо. Када браните огњиште, онда вам ништа није тешко. Овде има и људи који су запослени у државним институцијама, и пензионера и домаћица и студената и професора, тако да је мало увредљиво што повремено од неких људи долази та реченица да ово организују криминалци – каже 48-годишња Валентина.

Каже да су Срби на Космету свашта доживели од 1999. године.

– Преживели смо када су Албанци са јужне стране кренули на пређу мост, преживели смо пуцњаву, хаос када су људи у страху напуштали своје домове… Када смо све то издржали, издржаћемо и ово. Па, видите, ако они затворе један прелаз, ми ћемо отворити два. Нек знају да смо за ових 12 година постали јачи, бољи и издржљивији. И ништа нас не може спречити. Ићи ћемо кроз шуме, преко брда, па ћемо доносити храну из Рашке, Краљева, Новог Пазара – решена је Валентина Питулић.

Шатор и фуруна
Сунчаних дана је све мање. Крај барикаде на главном мосту у Митровици разапет је шатор. У њему стара фуруница тек да се згреју када температура падне испод нуле. Даме на барикадама обилазе њихови мужеви, браћа, пријатељи. Доносе им кафу и чај. Са Радмилом Обрадовић, професорком француског језика на Филозофском факултету, често је њена ћерка. Као и свака мајци, тешко јој је било да прича је реч “авион” прва која науче деца у Митровици, да имају страхове од звука хеликоптера, да су ко зна какве последице зрачења након бомбардовања.
– Не може да живи човек без идентитета. Када је моја ћерка била у Београду и Новом Саду, рекла ми је: “Мама, зашто ми тамо не живимо”? Међутим, како је стигла у Косовску Митровицу после читаве ноћи путовања, прошапутала је: “Овде има више душе него било где на свету!”
Барикаде су окићене српским заставама. На некима су посебно исписане поруке везано за Резолуцију 1244, позивни број на одбрану права Срба. Али, Радмила у својој женској торби увек носи још једну тробојку.
– Носим је из два разлога. Ако налете хеликоптери, да је огрнем преко себе, како би после у својим извештајима могли да напишу да су Срби били окићени својим националним обележјима. А, ни никад се не зна када ће наши спортисти да победе, па да имам чиме да се радујем.

Један коментар

  1. Pitam se dali Vuk i njegov (zna li neko koji po redu)koalicioni partner Ceda imaju hrabrosti da procitaju ovaj tekst,ako ne ja im preporucujem od sveg srca da makar nesto nauce o patriotizmu.
    Ujedno pozdravljam ove nase hrabre dame kao i sve odlucne ljude sa Kosova u zelji da istraju i da jednog dana zive normalno kao i sav ostali svet,ponosan sam na njih…!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *