Krik beznađa, u slavu ujedinjenja Italije

Piše Aleksandar Dunđerin

Zašto na 50-godišnjicu Nobelove nagrade za književnost Ivu Andriću i 160-godišnjicu od smrti Petra Petrovića Njegoša, srpski umetnici bivaju nadahnuti 150-godišnjicom ujedinjenja Apeninskog poluostrva?

 Budi li u vama nekakva osećanja slikarski opus začetnika renesanse Tomaza Gvida di ser Đovanija di Mona Kasaija Mazača? Znate li kakvu je ulogu u njegovom stvaralaštvu odigrao razgovor sa slikarom Paulom Učelom? Da li ste ikada razmišljali koja je to nit što ove umetnike povezuje sa glavnim predstavnikom venecijanske renesansne škole Vecelijem da Kadoreom Ticijanom? Pomišljate li ponekad, posmatrajući dela fjorentinskog slikara Benivienija di Pepa Čimabuea, uronjenog u vizantijsku tradiciju, kako je „srednji vek temelj alhemije sa dogradnjom kao krunom – renesansom“? Pitate li se kako je moguće da bez jedne diktatorske dinastije, porodice Mediči, toliko omražene u narodu, inovacije velikih genija nikada ne bi mogle biti tumačene kao ključni pomaci u celokupnoj istoriji umetnosti? Konačno, da li ste ikada, zadivljeni impresivnim kolorističkim vrednostima, stajali u Galeriji akademije u Veneciji pred slikom „Oluja“ Đorđoa dal Kastelfranka, poznatijeg pod pseudonimom Đorđone?
Ako je odgovor na sva navedena pitanja odričan, besmisleno je da uzimate u ruke novu knjigu Laure Barne „Đorđoneova kletva“ – nećete ništa razumeti, a samim tim, ni uživati u ovom, možda do sada najartificijelnijem romanu spisateljice poznate po tome što se, iz knjige u knjigu, principijelno, zalaže za larpurlartizam u književnosti.

[restrictedarea]

LJUDI PROGOVORIŠE
U toj istrajnosti da, uživajući u ranama umetnosti, od čiste apsolutne forme gradi harmoniju kao osnov lepote, da u obliku pre nego u sadržaju vidi jak i redak začin, preduslov svake umetnosti, mogu se iščitati i prednosti i nedostaci celokupnog stvaralaštva Laure Barne. Usud ove, bez svake sumnje izuzetno talentovane književnice, jeste možda i u tome što je Barna jednako kao umetnosti reči posvećena i istoriji umetnosti i slikarstvu. Otuda su njene knjige krcate reminiscencijama na, između ostalog, široj čitalačkoj publici manje poznate slikare i njihova likovna dela. I to još od najranijih priča u kojima je bila fascinirana, recimo, Reneom Magritom („Slika sa pogledom na Rene Magrita“), belgijskim slikarom, nadrealistom, koji je posredstvom podsvesnih asocijacija oblik postavljao u kontekst nemogućeg i nelogičnog, pa sve do zrele faze, kada je, na primer, u romanu „Sanatorijum pod belim“ (vidi kritiku objavljenu u 116. broju „Pečata“, od 28. maja 2010) stvorila i svojevrsni omaž ruskom stvaraocu Kazimiru Maljeviču, tvorcu teorije bespredmetnosti, poznatom po tome što je slikao „belim na belom“, u nameri da „opredmeti“ prostor bez granica i u prvi plan uzdigne čistu duhovnost; ali i Savi Šumanoviću, koji je koristio slične tehnike u želji da izrazi ekstatički lirski doživljaj sveta.
I sedma po redu objavljena knjiga Laure Barne, „Đorđoneova kletva“, predstavlja novi pokušaj dostizanja čiste umetnosti. Ovoga puta uz prizivanje renesansnih duhova Italije petnaestog i šesnaestog stoleća, zaslužnih za, po Barni, revoluciju u slikarstvu, vajarstvu i arhitekturi, za preokret koji će uticati na sve potonje umetničke pravce, i koji će postavljajući čoveka u centar sveta stvaraoca izvući iz anonimnosti, od zanatlije ga preobraziti u umetnika. Po Barni, jer postoje i književnici, poput Borislava Pekića, koji, u „Novom Jerusalimu“, u priči „Megalos Mastoras i njegovo delo“, primećuju kako su priče, kad bogovi zaćutaše, a ljudi progovoriše, izgubile silu sudbine, postale lažne, „premda su izvesne čari, od laži koja se zadržala, načinili umetnost pripovedanja“. Takvu čar, svakako, nudi i umetnost pripovedanja u „Đorđoneovoj kletvi“, romanu koji prati nekoliko vekova istorije italijanske likovne umetnosti – od rodonačelnika renesanse, inovatora u slikarstvu, Učela i Mazača, preko Čimabuea i Đota, sve do Ticijana, čije stvaralaštvo zaokružuje period visoke renesanse – ali i istorijske, ekonomske i društveno-političke okolnosti u tri grada (Firenci, Rimu, Veneciji), koje su često i u presudnoj meri uticale na razvoj umetnosti na Apeninskom poluostrvu.

KRIK BEZNAĐA
Roman, dakle, sadrži autentične podatke o kulturno-političkim dešavanjima u razjedinjenoj Italiji, u razdoblju od 1425. do 1578. godine. Međutim, pored obilatog arhivskog istorijskog materijala, autorka se u „Đorđoneovoj kletvi“ obilato koristila i fikcijom. Ta snažna umetnička imaginacija, zaostala laž od koje je i načinjena umetnost pripovedanja, ključna je za razumevanje dve čvorišne tačke romana. Prva se odnosi na razgovor između Paola Učela i Tomaza Mazača, koji u fjorentinskoj crkvi raspravljaju o perspektivi, bitnoj inovaciji u istoriji likovnih umetnosti. No, taj razgovor, vođen nimalo slučajno u doba kuge, prožet je, za Barnu inače karakterističnim lirizmom patnje, kao pesmom krvi, mesa i nerava. Kuga je prirodno okruženje za umetnike, jer autorka veruje da je eros oduvek vapio za društvom tanatosa, a da su najveće bolesti imale lirske vrline. Tako se prepirka o umetnosti dvojice rodonačelnika nove umetnosti postepeno pretvara u sioranovski krik beznađa, ne samo zbog smrti kao jedino izvesne posledice kuge, nego i usled toga što je lirizam varvarski izraz, satkan samo od krvi, iskrenosti i plamena.
I zato slika „Oluja“, kao druga čvorna tačka romana, štampana na samom početku knjige, iako u stvarnosti Đorđoneova, u Barninom delu postaje podjednako i Mazačova, i Čimabueova, i Ticijanova, transformiše se u noćnu moru, u artefakt koji slikari ne mogu da završe, te ih, potpomognut crnom smrću, ubija, ne dozvoljavajući im da uživaju u predsmrtnom času u stvorenoj slici, kao, na primer, Dumetrius Kir Angelos iz pomenute Pekićeve priče, koji takođe kugom zaražen smireno odlazi na večni počinak, srastajući sa svojim remek-delom, stolicom. Jer i oni, kao i njihov tvorac, Laura Barna, teže pre lepoti sadržanoj u kratkotrajnom lirskom grču što ga daruje umetnost zarad umetnosti, nego u udobnosti kao izrazu dugoročnog užitka, ne ovaploćenog bez zanatstva radi umetnosti.
Naravno, i lirizam i ars combinatoria, legitimna su umetnička sredstva, pogotovo ako ih upotrebljava umetničkim senzibilitetom nadaren autor, što Barna, nesumnjivo, jeste. Sasvim je legitimno oslanjati se i na bartovske zahteve po kojima „piščevo polje nije ništa drugo do li pisanje samo“. Pa i pripovedati o udaljenim (geografski i istorijski) italijanskim umetnicima, skrivajući značenje u brojnim poigravanjima sa istorijom umetnosti, digresijama, reminiscencijama, aluzijama, u teško prohodnoj šumi metafora i simbola. Sve je to legitimno ako je autor spreman da rizikuje da mu književni opus ostane nepročitan, a time i zaboravljen. Jer, Laura Barna mora toga biti svesna, njeno stvaralaštvo, a pogotovo „Đorđoneovu kletvu“, na police vredne, a nezaobilazne literature može smestiti samo tumačenje kao rezultat vanserijskog udruženog napora likovnih i književnih kritičara, istoričara umetnosti, profesora sa Katedre za (svetsku i uporednu) književnost i onih sa Likovne akademije.

U SLAVU UJEDINJENJA ITALIJE
Možda bi potpunijem razumevanju, pa i popularizaciji „Đorđoneove kletve“ doprinela organizacija izložbe renesansnih majstora u Beogradu, u ulici Kneza Miloša 56, gde je smešten Italijanski kulturni centar. Upravo na tom mestu, i tim događajem, završava se radnja Barninog romana, i koliko-toliko raspliće zamršeno klupko njene priče. Naravno, Beograd nije video, a verovatno u skorijoj budućnosti ni neće, dela Mazača, Učela, Čimabuea, Đota, Ticijana i Đorđonea, ali je zahvaljujući snažnoj umetničkoj imaginaciji Laure Barne ipak obeležio ove, 2011. godine, 150-godišnjicu ujedinjenja Italije (1861).
Međutim, ne samo zahvaljujući ovoj književnici. Italija je uočljivo zastupljena i u drugim ovogodišnjim ostvarenjima srpskih pisaca. Recimo, u umetnički takođe veoma dobro uobličenom pesničkom eseju o Veneciji Vladimira Pištala (vidi kritiku romana „Venecija“ u 178. broju „Pečata“, od 12. avgusta 2011), kao i u novom romanu Dobrila Nenadića („U senci crne smrti“, „Prosveta“, Beograd 2011).
Skroman doprinos obeležavanju pomenutog jubileja dala je i Opština Savski venac, gde su pojedini ljudi, po priznanju same autorke, shvatili da je bez mecenaštva, poput onog o kojem u romanu govori Barna kada pominje porodicu Mediči, nemoguće stvoriti i sačuvati kulturna blaga svetske vrednosti. Opština je, naime, finansirala Barnin boravak u Firenci, Rimu i Veneciji. Šalu na stranu, podrazumeva se da umetnički senzibilitet, ekonomska moć i svest o značaju kulture funkcionera u Opštini Savski venac ne može da se poredi sa materijalnim i intelektualnim potencijalima Medičijevih. Ali, ovo nije šala, ne bi trebalo da se podrazumeva ni kod današnjih mecena, niti kod savremenih umetnika, da na 50-godišnjicu uručivanja Nobelove nagrade za književnost Ivu Andriću i 160-godišnjicu od smrti Petra Petrovića Njegoša, prednost dobije 150-godišnjica ujedinjenja Italije!
Istina, i Laura Barna je, baš kao nedavno njen „brat po Italiji“ Vladimir Pištalo, najavila da će novu knjigu posvetiti Ivu Andriću. Očigledno, Andrićeva i Njegoševa nesreća je to što im jubileji padaju upravo u godini kada se ujedinilo Apeninsko poluostrvo, Srbiji na Zapadu bliže i, dakako, inspirativnije, od, recimo, kosovske misli naših najznačajnijih književnika.
Možda i ovaj segment naših književnih dešavanja dovoljno jasno ilustruje zašto ove godine, zaista, nije trebalo dodeliti Andrićevu nagradu, iako naša literatura ima veliki broj darovitih umetnika.

[/restrictedarea]