Крик безнађа, у славу уједињења Италије

Пише Александар Дунђерин

Зашто на 50-годишњицу Нобелове награде за књижевност Иву Андрићу и 160-годишњицу од смрти Петра Петровића Његоша, српски уметници бивају надахнути 150-годишњицом уједињења Апенинског полуострва?

 Буди ли у вама некаква осећања сликарски опус зачетника ренесансе Томаза Гвида ди сер Ђованија ди Мона Касаија Мазача? Знате ли какву је улогу у његовом стваралаштву одиграо разговор са сликаром Паулом Учелом? Да ли сте икада размишљали која је то нит што ове уметнике повезује са главним представником венецијанске ренесансне школе Вецелијем да Кадореом Тицијаном? Помишљате ли понекад, посматрајући дела фјорентинског сликара Бенивиенија ди Пепа Чимабуеа, уроњеног у византијску традицију, како је „средњи век темељ алхемије са доградњом као круном – ренесансом“? Питате ли се како је могуће да без једне диктаторске династије, породице Медичи, толико омражене у народу, иновације великих генија никада не би могле бити тумачене као кључни помаци у целокупној историји уметности? Коначно, да ли сте икада, задивљени импресивним колористичким вредностима, стајали у Галерији академије у Венецији пред сликом „Олуја“ Ђорђоа дал Кастелфранка, познатијег под псеудонимом Ђорђоне?
Ако је одговор на сва наведена питања одричан, бесмислено је да узимате у руке нову књигу Лауре Барне „Ђорђонеова клетва“ – нећете ништа разумети, а самим тим, ни уживати у овом, можда до сада најартифицијелнијем роману списатељице познате по томе што се, из књиге у књигу, принципијелно, залаже за ларпурлартизам у књижевности.

[restrictedarea]

ЉУДИ ПРОГОВОРИШЕ
У тој истрајности да, уживајући у ранама уметности, од чисте апсолутне форме гради хармонију као основ лепоте, да у облику пре него у садржају види јак и редак зачин, предуслов сваке уметности, могу се ишчитати и предности и недостаци целокупног стваралаштва Лауре Барне. Усуд ове, без сваке сумње изузетно талентоване књижевнице, јесте можда и у томе што је Барна једнако као уметности речи посвећена и историји уметности и сликарству. Отуда су њене књиге крцате реминисценцијама на, између осталог, широј читалачкој публици мање познате сликаре и њихова ликовна дела. И то још од најранијих прича у којима је била фасцинирана, рецимо, Ренеом Магритом („Слика са погледом на Рене Магрита“), белгијским сликаром, надреалистом, који је посредством подсвесних асоцијација облик постављао у контекст немогућег и нелогичног, па све до зреле фазе, када је, на пример, у роману „Санаторијум под белим“ (види критику објављену у 116. броју „Печата“, од 28. маја 2010) створила и својеврсни омаж руском ствараоцу Казимиру Маљевичу, творцу теорије беспредметности, познатом по томе што је сликао „белим на белом“, у намери да „опредмети“ простор без граница и у први план уздигне чисту духовност; али и Сави Шумановићу, који је користио сличне технике у жељи да изрази екстатички лирски доживљај света.
И седма по реду објављена књига Лауре Барне, „Ђорђонеова клетва“, представља нови покушај достизања чисте уметности. Овога пута уз призивање ренесансних духова Италије петнаестог и шеснаестог столећа, заслужних за, по Барни, револуцију у сликарству, вајарству и архитектури, за преокрет који ће утицати на све потоње уметничке правце, и који ће постављајући човека у центар света ствараоца извући из анонимности, од занатлије га преобразити у уметника. По Барни, јер постоје и књижевници, попут Борислава Пекића, који, у „Новом Јерусалиму“, у причи „Мегалос Масторас и његово дело“, примећују како су приче, кад богови заћуташе, а људи проговорише, изгубиле силу судбине, постале лажне, „премда су извесне чари, од лажи која се задржала, начинили уметност приповедања“. Такву чар, свакако, нуди и уметност приповедања у „Ђорђонеовој клетви“, роману који прати неколико векова историје италијанске ликовне уметности – од родоначелника ренесансе, иноватора у сликарству, Учела и Мазача, преко Чимабуеа и Ђота, све до Тицијана, чије стваралаштво заокружује период високе ренесансе – али и историјске, економске и друштвено-политичке околности у три града (Фиренци, Риму, Венецији), које су често и у пресудној мери утицале на развој уметности на Апенинском полуострву.

КРИК БЕЗНАЂА
Роман, дакле, садржи аутентичне податке о културно-политичким дешавањима у разједињеној Италији, у раздобљу од 1425. до 1578. године. Међутим, поред обилатог архивског историјског материјала, ауторка се у „Ђорђонеовој клетви“ обилато користила и фикцијом. Та снажна уметничка имагинација, заостала лаж од које је и начињена уметност приповедања, кључна је за разумевање две чворишне тачке романа. Прва се односи на разговор између Паола Учела и Томаза Мазача, који у фјорентинској цркви расправљају о перспективи, битној иновацији у историји ликовних уметности. Но, тај разговор, вођен нимало случајно у доба куге, прожет је, за Барну иначе карактеристичним лиризмом патње, као песмом крви, меса и нерава. Куга је природно окружење за уметнике, јер ауторка верује да је ерос одувек вапио за друштвом танатоса, а да су највеће болести имале лирске врлине. Тако се препирка о уметности двојице родоначелника нове уметности постепено претвара у сиорановски крик безнађа, не само због смрти као једино извесне последице куге, него и услед тога што је лиризам варварски израз, саткан само од крви, искрености и пламена.
И зато слика „Олуја“, као друга чворна тачка романа, штампана на самом почетку књиге, иако у стварности Ђорђонеова, у Барнином делу постаје подједнако и Мазачова, и Чимабуеова, и Тицијанова, трансформише се у ноћну мору, у артефакт који сликари не могу да заврше, те их, потпомогнут црном смрћу, убија, не дозвољавајући им да уживају у предсмртном часу у створеној слици, као, на пример, Думетриус Кир Ангелос из поменуте Пекићеве приче, који такође кугом заражен смирено одлази на вечни починак, срастајући са својим ремек-делом, столицом. Јер и они, као и њихов творац, Лаура Барна, теже пре лепоти садржаној у краткотрајном лирском грчу што га дарује уметност зарад уметности, него у удобности као изразу дугорочног ужитка, не оваплоћеног без занатства ради уметности.
Наравно, и лиризам и ars combinatoria, легитимна су уметничка средства, поготово ако их употребљава уметничким сензибилитетом надарен аутор, што Барна, несумњиво, јесте. Сасвим је легитимно ослањати се и на бартовске захтеве по којима „пишчево поље није ништа друго до ли писање само“. Па и приповедати о удаљеним (географски и историјски) италијанским уметницима, скривајући значење у бројним поигравањима са историјом уметности, дигресијама, реминисценцијама, алузијама, у тешко проходној шуми метафора и симбола. Све је то легитимно ако је аутор спреман да ризикује да му књижевни опус остане непрочитан, а тиме и заборављен. Јер, Лаура Барна мора тога бити свесна, њено стваралаштво, а поготово „Ђорђонеову клетву“, на полице вредне, а незаобилазне литературе може сместити само тумачење као резултат вансеријског удруженог напора ликовних и књижевних критичара, историчара уметности, професора са Катедре за (светску и упоредну) књижевност и оних са Ликовне академије.

У СЛАВУ УЈЕДИЊЕЊА ИТАЛИЈЕ
Можда би потпунијем разумевању, па и популаризацији „Ђорђонеове клетве“ допринела организација изложбе ренесансних мајстора у Београду, у улици Кнеза Милоша 56, где је смештен Италијански културни центар. Управо на том месту, и тим догађајем, завршава се радња Барниног романа, и колико-толико расплиће замршено клупко њене приче. Наравно, Београд није видео, а вероватно у скоријој будућности ни неће, дела Мазача, Учела, Чимабуеа, Ђота, Тицијана и Ђорђонеа, али је захваљујући снажној уметничкој имагинацији Лауре Барне ипак обележио ове, 2011. године, 150-годишњицу уједињења Италије (1861).
Међутим, не само захваљујући овој књижевници. Италија је уочљиво заступљена и у другим овогодишњим остварењима српских писаца. Рецимо, у уметнички такође веома добро уобличеном песничком есеју о Венецији Владимира Пиштала (види критику романа „Венеција“ у 178. броју „Печата“, од 12. августа 2011), као и у новом роману Добрила Ненадића („У сенци црне смрти“, „Просвета“, Београд 2011).
Скроман допринос обележавању поменутог јубилеја дала је и Општина Савски венац, где су поједини људи, по признању саме ауторке, схватили да је без меценаштва, попут оног о којем у роману говори Барна када помиње породицу Медичи, немогуће створити и сачувати културна блага светске вредности. Општина је, наиме, финансирала Барнин боравак у Фиренци, Риму и Венецији. Шалу на страну, подразумева се да уметнички сензибилитет, економска моћ и свест о значају културе функционера у Општини Савски венац не може да се пореди са материјалним и интелектуалним потенцијалима Медичијевих. Али, ово није шала, не би требало да се подразумева ни код данашњих мецена, нити код савремених уметника, да на 50-годишњицу уручивања Нобелове награде за књижевност Иву Андрићу и 160-годишњицу од смрти Петра Петровића Његоша, предност добије 150-годишњица уједињења Италије!
Истина, и Лаура Барна је, баш као недавно њен „брат по Италији“ Владимир Пиштало, најавила да ће нову књигу посветити Иву Андрићу. Очигледно, Андрићева и Његошева несрећа је то што им јубилеји падају управо у години када се ујединило Апенинско полуострво, Србији на Западу ближе и, дакако, инспиративније, од, рецимо, косовске мисли наших најзначајнијих књижевника.
Можда и овај сегмент наших књижевних дешавања довољно јасно илуструје зашто ове године, заиста, није требало доделити Андрићеву награду, иако наша литература има велики број даровитих уметника.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.