Barikade uzdrmane pretnjom

Piše Miodrag Zarković

Pitanje je kako će dogovor o delimičnom uklanjanju barikada biti sproveden u praksi, s obzirom na to da nikoga ne bi iznenadilo da ovdašnji narod odbije da se povinuje. Ali na rasplet će sigurno uticati dramatičan momenat sa nedeljnog sastanka predsednika četiri srpske opštine sa Tadićem, momenat o kojem već danima bruji Kosovska Mitrovica dok ga beogradski mediji poslušno prećutkuju: da je na sastanku kod predsednika Srbije ogoljeno prećeno srpskim predstavnicima!

Ne samo da se, u trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“, ništa nije pouzdano znalo o daljem raspletu drame na severu Kosova i Metohije, već nije moglo ništa opipljivo ni da se nasluti. Previše je bilo nepoznatih u toj jednačini, da bi se makar pretpostavilo ko će, i da li će iko, da popusti u „igri živaca“ između ovdašnjih Srba i NATO snaga preobučenih u KFOR i EULEKS.
Skoro celodnevni pregovori rezultirali su pristankom predsednika četiri severne opštine da se barikade delimično uklone, kako bi KFOR mogao nesmetano da snabdeva svoje trupe, a sve na osnovu „dogovora sa predsednikom Borisom Tadićem“. Pitanje je, međutim, kako će taj dogovor biti sproveden u praksi, tj. da li će zaživeti, s obzirom na to da nikoga ne bi iznenadilo da ovdašnji narod odbije da se povinuje. Ili, što je takođe vrlo verovatno, da neki mali i neplanirani incident vrati stanje na početak.
Jedino što se sa sigurnošću moglo reći, jeste da će na rasplet, kakav god da bude, u ogromnoj meri uticati dramatičan momenat sa nedeljnog sastanka predsednika četiri srpske opštine sa Tadićem, momenat o kojem već danima bruji Kosovska Mitrovica dok ga beogradski mediji poslušno prećutkuju: da je Tadić pretio srpskim predstavnicima!

[restrictedarea]

TADIĆEVE PRETNJE
Najdirektnija meta pretnje bio je, prema nezvaničnim, ali pouzdanim izvorima „Pečata“, predsednik Opštine Kosovska Mitrovica Krstimir Pantić, inače član Srpske napredne stranke. Na sastanku u Beogradu, Pantić je, kažu, u jednom trenutku rekao Tadiću: „Predsedniče, ne zamerite, ali moram da kažem da meni naša državna strategija liči na izdaju“. Tadićevo lice se istog časa smrklo. Okrenuo se ka Pantiću, izrekao strašnu pretnju, vređajući istovremeno i SNS.
Pantić je, kažu izvori, prebledeo i ostao šokiran do kraja sastanka. Navodno, posle sastanka požalio se Tomislavu Nikoliću, predsedniku SNS-a, koji mu je odmah obećao svaku moguću zaštitu. Štaviše, Nikolić je rekao da će se što pre suočiti sa Tadićem i zatražiti od njega da objasni svoje skandalozno ponašanje.
Ispostavilo se, međutim, da i Boris Tadić ima kome da se žali – u roku od nekoliko časova Tomislavu Nikoliću stigla je poruka iz krugova američke ambasade, u kojoj se izražava neslaganje sa Pantićevim ponašanjem. Tačnije, Nikoliću je prigovoreno na tome što se „taj neki iz SNS-a“ ponaša „naglašeno nacionalno“.
Koliko je poznato Mitrovčanima – inače mnogo bolje obaveštenima nego što bi to moglo da se kaže za uspavane i obamrle beogradske medije, a naročito za stanovništvo uže Srbije i Vojvodine – ceo slučaj se zamrzao na tome.
Ova epizoda baca potpuno novo svetlo na poslednja dešavanja na severu Kosmeta. Jedna je stvar, naime, kada se četiri severne opštine nose sa neposrednim pretnjama od strane KFOR-a ili Prištine; deseta je priča kada se pretnjama pridruži i zvanični Beograd, onaj kojem se četiri opštine sve vreme kunu na vernost; i to se pretnjama pridruži ne bilo ko, već najmoćnija politička figura današnje Srbije, figura koja celom svetu nameće imidž miroljubivog državnika nespremnog i mrava da zgazi. Mada Tadićeva agresivnost može da iznenadi samo nepažljive ili nedovoljno zainteresovane posmatrače političkih prilika u Srbiji, ipak je ovakva, najdirektnija moguća pretnja  nešto što se nikako nije očekivalo i što je u velikoj meri demoralisalo predsednike četiri opštine. U tom svetlu, njihova odluka od srede, 26. oktobra, da otvore po jednu kolovoznu traku za vozila KFOR-a, ali ne i da uklone čitave barikade, deluje neuporedivo razumljivije.

PRIĆA KAFOR
A koliki je šok za Srbe bilo takvo ponašanje najvišeg predsednika režima u Beogradu, jasno se može naslutiti iz pregleda svega prethodnog što je ovaj narod izdržao na nogama. Cele protekle nedelje napeta sučeljavanja smenjivala su se jedno za drugim, a u nekoliko navrata stanje na barikadama moglo je lako da preraste u otvorene sukobe. Ni u jednom od tih slučajeva lokalni Srbi nisu odstupili ni za pedalj. Sve dok se nisu sastali sa Tadićem.
Najpotresnija noć na severu Kosmeta bila je između petka i subote, 21. na 22. oktobar. Na već proslavljenoj barikadi u Jagljenici, lako je mogao da izbije sukob sa teškim posledicama, kada je KFOR – zastrašujuće nepažljivo ili frapantno namerno – počeo da provocira Srbe porukom sa razglasa. Poruku je čitala muška osoba, na nakaradnom srpskom jeziku, sa izraženim šiptarskim naglaskom. Poruka je, sa svim jezičkim i gramatičkim budalaštinama, glasila ovako: „Prića KAFOR. Moljimo vas, mirno se raziđite. Idite svojim kućama, idite svojim ženama. Ovo je naša zemlja, napustite našu zemlju“.
I manje osetljiv čovek neminovno bi pobesneo na ovakvu poruku, koju u ime okupatora čita onaj ko je okupatora i doveo ovamo. A kamoli ovi ljudi na severu Kosova i Metohije, koji već 12 godina odbijaju napade razularenih šiptarskih hordi i vidaju rane zadobijane u mučkim napadima Tačijevih terorista. Okupljeni narod se uzjogunio, prosto ne verujući kakvu im uvredu emituje „KAFOR“. Utom su se pojavili vojnici „KAFOR“-a i počeli da guraju ogroman kamion, namenjen razbijanju barikade, ali i da pripremaju vodene topove za upotrebu.
Gledajući kako situacija polako izmiče kontroli, predsednik Opštine Zubin Potok Slaviša Ristić upozorio je vojnike KFOR-a na činjenicu koje su oni prvi morali da budu i sami svesni: da se iznad barikade prostire dalekovod kroz koji prolazi struja od 35.000 vati i da ukoliko upotrebe vodene topove postoji velika verovatnoća da u komešanju bude zakačen i neki od dalekovoda, što bi dovelo do masovnog gubitka života na obe strane. Geniji iz KFOR-a tada su pogledali uvis, videli da je čovek u pravu i doneli visokoumnu odluku da ipak odustanu od akcije. (Zato nikoga ne bi trebalo da čudi nedavna vest, da se čak osam američkih vojnika KFOR-a povredilo dok su ispaljivali suzavac na okupljene Srbe).
Nisu se Srbi, normalno, oslanjali samo na dalekovode i ostale „olakšavajuće“ okolnosti. Iz napetih sučeljavanja prethodnih dana umeli su da izađu kao pobednici čisto na bazi vlastite odlučnosti i upornosti. Na primer, kada se, takođe u noći između petka i subote, sat i po posle ponoći, na malu barikadu kod mesta Dudin Krš, iza Rudara, zaleteo kontingent marokanskih i grčkih vojnika KFOR-a. Čim su stali naspram okupljenih Srba, počeli su da pune patrone kako bi ispaljivali suzavac. Tog časa, okupljeni Srbi povadili su prethodno pripremljene gas maske! Svi do jednog stavili su zaštitu na glavu, čime bi potpuno poništili delovanje suzavca.
Vojnici KFOR-a bili su potpuno zatečeni.
Dok su oni dolazili k sebi od iznenađenja, već se po celom tom kraju pročulo da se KFOR zaleteo na barikadu. Kao po komandi, sa svih strana počeli su da pristižu lokalni Srbi, ali ne bilo koji: nije tu bilo staraca, žena ili dece, već samo muškaraca u najboljim godinama, njih tri hiljade.
Vojnici KFOR-a samo su se pogledali, a zatim odustali od napada i vratili se tamo odakle su došli.
Nije se to, dakle, dogodilo u centru Kosovske Mitrovice, gde još i ne bi bilo toliko čudo da se munjevito okupi više hiljada odlučnih, tvrdih Srba. Ne, već u relativno zabačenom seocetu. Što samo govori koliko su Srbi sa severa Kosmeta bili dobro organizovani – mnogo bolje nego što bi to bio slučaj da su ih organizovali kriminalci, kako to tvrdi „Njujork tajms“, ali i mnogi beogradski mediji, pa i političari.
Eto, tako je tekao otpor kosmetskih Srba daljoj okupaciji Pokrajine. A onda se, na način  već opisan, u sve umešao prosrpski predsednik Srbije. I sve se promenilo iz korena…

SRPSKE ŽRTVE
Nezahvalno je prognozirati dalji razvoj događaja i na duže, a ne samo na kraće staze. Uprkos pompeznom dogovoru o delimičnom uklanjanju barikada koji je postignut u sredu, teško je i zamisliti ove četiri opštine integrisane u Tačijevu „državu“. Manevarski prostor političkih rukovodilaca Srba jeste značajno sužen posle sastanka sa Tadićem, ali to ne važi i za narod, koji je i dalje, kao i ranije, rešen i odlučan da ni na koji način i ni na kojem nivou ne prihvata vlast prištinskih terorista i preprodavaca ljudskih organa.
Kako bi, pa i mogli da prihvate, kada se dobro zna šta se dešava u najvećem delu Pokrajine, onom koji su okupacione snage prepustile na upravljanje Vladi Hašima Tačija.
Zaista, prosto je neverovatno koliko se pričalo i pisalo o vajnom kriminalu i bezakonju na severu Kosova i Metohije, o kojem su kilometre tekstova razvlačili od „Blica“ do „Njujork tajmsa“, a da se istovremeno upadljivo ćuti o pravom kriminalu i bezakonju u ostatku Pokrajine.
Kakvi „zakoni“ tamo vladaju, jasno je po tragičnom bilansu: hiljadu Srba ubijenih u proteklih 12 godina (1001 sahrana), od povlačenja srpske vojske i policije. Svaki od tih slučajeva je tragedija i nepravda za sebe, a poslednji, ubistvo Miodraga Komatine, baš zato što je skorašnji možda je i najrečitije svedočanstvo terora sa kojim se Srbi svakodnevno suočavaju.
U četvrtak, 20. oktobra, Komatina je ubijen pored svoje njive u selu Dobruša, kod Peći, odakle je izbegao po završetku NATO bombardovanja 1999. godine.
„Bio je jednom u obilasku tamo, mislim 2007. godine, a sada je hteo da vidi šta se dešava i da porazgovara sa tim ljudima koji su mu uzurpirali njivu“, priča za „Pečat“ Dejan Bogićević, koji je zajedno sa Draškom Ojdanićem ranjen u napadu u kojem je Komatina stradao. „Sada mu je otac umro i povela se Ostavinska rasprava, pa je on hteo da raščisti celu situaciju. Pozvao je nas dvojicu da idemo sa njim, i mi smo se uputili tamo.“
„Prvog dana kad smo stigli, videli smo da je neko pregradio jedan deo imanja, a da je na drugom delu zasadio pšenicu. Miško je hteo da vidi ko je to uradio i da porazgovara sa njim. Mene je prvenstveno zvao da bi mogao da se sporazume sa tim ljudima, pošto razumem albanski. Razgledali smo imanje, kada je naišla jedna mlada žena, iz te porodice koja je uzurpirala imanje. Prišla nam je i kada smo joj kazali ko smo, rekla je da će da pozove strica svog muža i otišla je. Mi smo seli na kafu kod komšije Bošnjaka, a ubrzo se zaista pojavio taj čovek, koji ima jedno 55 godina, možda i celih 60.“
„Miško ga je pitao ko mu je zagradio imanje, a ovaj je rekao da je to uradio njegov bratanac, navodno da mu se ne bi primakao neko do kuće. ‘Pa, mi smo te zvali da prodaš imanje, ali ti nisi hteo’, rekao je ovaj Albanac. Miško mu je odgovorio: ‘Neću da prodam imanje, to je moje imanje’. Ovaj se na to okrenuo, rekao nam je: ‘Samo da uzmem telefon, ostao mi je u kolima’, i krenuo prema automobilu. Miško je još napravio nekoliko koraka ka njemu, kako bi ovaj imao manje da se vraća, dok smo Draško i ja ostali malo dalje, što nas je možda i spasilo.“
„Kad je stigao do kola, Albanac je umesto telefona izvadio automatsku pušku. Na srpskom je povikao: ‘A zemlju hoćete, je li?!’ I onda je počeo da puca. Prvo je pogodio Miška, koji je pao. Draško i ja samo počeli da bežimo, a on je pucao po nama. Mene je pogodio najpre u jednu, pa u drugu ruku, dok je Draška pogodio u nogu. Nekako smo ipak uspeli da umaknemo do našeg auta i pobegnemo do mog sela, odakle su nas prevezli do Mitrovičke bolnice. Eto, to je cela priča“, u dahu završava Bogićević, dok Ojdanić sve potvrđuje klimanjem glave.
S obzirom na političku situaciju u glavnom gradu Srbije, može se pretpostaviti da će u skorije vreme Vuk Drašković da se pozove na kakav tajni izveštaj bezbednosnih službi, po kojem su Komatina, Bogićević i Ojdanić sami pucali na sebe, a da će sve da potvrdi poslovično saglasni Dragan Šutanovac. Izvrtanje istine, od strane njih ili nekog drugog, ne može, međutim, da prikrije činjenicu da je sever Kosova i Metohije svih ovih godina predstavljao jedinu oazu u Pokrajini, u kojoj su se poštovali zakoni, kako pisani, tako još više i nepisani. Mada NATO lobisti bliski Tadićevom režimu ili iz samog režima već mesecima naklapaju o carstvu organizovanog kriminala u četiri srpske opštine, prava istina je da su se ovdašnji Srbi borili upravo protiv kriminala i bezakonja od kojih ih deli reka Ibar.
Najtužnije od svega, ipak, biće sećanje na to da su u svojoj borbi bili usamljeni, a da im je leđa okrenula matična država. Kada su bili nadomak postepene pobede, koja bi na samom terenu mogla da izmeni uobičajenu, a prilično pogrešnu sliku o navodnoj „realnosti“, ne samo da su ostavljeni na milost i nemilost – sa tim bi još i mogli da se izbore, kao što se već bore sve ove godine – nego se srpski režim okrenuo protiv njih.

_____________

Pantić nedostupan

„Pečat“ je uporno pokušavao da dobije izjavu od Krstimira Pantića, u vezi sa navodima naših izvora da mu je na sastanku u Beogradu Tadić pretio. Pantić je, međutim, bio nedostupan tokom celog dana, što možda i nije za čuđenje, uzme li se u obzir da je sastanak sa KFOR-om u sredu trajao više sati, a da verovatno niko od predsednika opština nije posle sastanka bio rad da se oglašava. U svakom slučaju, reagovanje Krstimira Pantića, ukoliko bude bio raspoložen da nam ga da, objavićemo u sledećem broju.

[/restrictedarea]