Барикаде уздрмане претњом

Пише Миодраг Зарковић

Питање је како ће договор о делимичном уклањању барикада бити спроведен у пракси, с обзиром на то да никога не би изненадило да овдашњи народ одбије да се повинује. Али на расплет ће сигурно утицати драматичан моменат са недељног састанка председника четири српске општине са Тадићем, моменат о којем већ данима бруји Косовска Митровица док га београдски медији послушно прећуткују: да је на састанку код председника Србије огољено прећено српским представницима!

Не само да се, у тренутку закључења овог броја „Печата“, ништа није поуздано знало о даљем расплету драме на северу Косова и Метохије, већ није могло ништа опипљиво ни да се наслути. Превише је било непознатих у тој једначини, да би се макар претпоставило ко ће, и да ли ће ико, да попусти у „игри живаца“ између овдашњих Срба и НАТО снага преобучених у КФОР и ЕУЛЕКС.
Скоро целодневни преговори резултирали су пристанком председника четири северне општине да се барикаде делимично уклоне, како би КФОР могао несметано да снабдева своје трупе, а све на основу „договора са председником Борисом Тадићем“. Питање је, међутим, како ће тај договор бити спроведен у пракси, тј. да ли ће заживети, с обзиром на то да никога не би изненадило да овдашњи народ одбије да се повинује. Или, што је такође врло вероватно, да неки мали и непланирани инцидент врати стање на почетак.
Једино што се са сигурношћу могло рећи, јесте да ће на расплет, какав год да буде, у огромној мери утицати драматичан моменат са недељног састанка председника четири српске општине са Тадићем, моменат о којем већ данима бруји Косовска Митровица док га београдски медији послушно прећуткују: да је Тадић претио српским представницима!

[restrictedarea]

ТАДИЋЕВЕ ПРЕТЊЕ
Најдиректнија мета претње био је, према незваничним, али поузданим изворима „Печата“, председник Општине Косовска Митровица Крстимир Пантић, иначе члан Српске напредне странке. На састанку у Београду, Пантић је, кажу, у једном тренутку рекао Тадићу: „Председниче, не замерите, али морам да кажем да мени наша државна стратегија личи на издају“. Тадићево лице се истог часа смркло. Окренуо се ка Пантићу, изрекао страшну претњу, вређајући истовремено и СНС.
Пантић је, кажу извори, пребледео и остао шокиран до краја састанка. Наводно, после састанка пожалио се Томиславу Николићу, председнику СНС-а, који му је одмах обећао сваку могућу заштиту. Штавише, Николић је рекао да ће се што пре суочити са Тадићем и затражити од њега да објасни своје скандалозно понашање.
Испоставило се, међутим, да и Борис Тадић има коме да се жали – у року од неколико часова Томиславу Николићу стигла је порука из кругова америчке амбасаде, у којој се изражава неслагање са Пантићевим понашањем. Тачније, Николићу је приговорено на томе што се „тај неки из СНС-а“ понаша „наглашено национално“.
Колико је познато Митровчанима – иначе много боље обавештенима него што би то могло да се каже за успаване и обамрле београдске медије, а нарочито за становништво уже Србије и Војводине – цео случај се замрзао на томе.
Ова епизода баца потпуно ново светло на последња дешавања на северу Космета. Једна је ствар, наиме, када се четири северне општине носе са непосредним претњама од стране КФОР-а или Приштине; десета је прича када се претњама придружи и званични Београд, онај којем се четири општине све време куну на верност; и то се претњама придружи не било ко, већ најмоћнија политичка фигура данашње Србије, фигура која целом свету намеће имиџ мирољубивог државника неспремног и мрава да згази. Мада Тадићева агресивност може да изненади само непажљиве или недовољно заинтересоване посматраче политичких прилика у Србији, ипак је оваква, најдиректнија могућа претња  нешто што се никако није очекивало и што је у великој мери деморалисало председнике четири општине. У том светлу, њихова одлука од среде, 26. октобра, да отворе по једну коловозну траку за возила КФОР-а, али не и да уклоне читаве барикаде, делује неупоредиво разумљивије.

ПРИЋА КАФОР
А колики је шок за Србе било такво понашање највишег председника режима у Београду, јасно се може наслутити из прегледа свега претходног што је овај народ издржао на ногама. Целе протекле недеље напета сучељавања смењивала су се једно за другим, а у неколико наврата стање на барикадама могло је лако да прерасте у отворене сукобе. Ни у једном од тих случајева локални Срби нису одступили ни за педаљ. Све док се нису састали са Тадићем.
Најпотреснија ноћ на северу Космета била је између петка и суботе, 21. на 22. октобар. На већ прослављеној барикади у Јагљеници, лако је могао да избије сукоб са тешким последицама, када је КФОР – застрашујуће непажљиво или фрапантно намерно – почео да провоцира Србе поруком са разгласа. Поруку је читала мушка особа, на накарадном српском језику, са израженим шиптарским нагласком. Порука је, са свим језичким и граматичким будалаштинама, гласила овако: „Прића КАФОР. Мољимо вас, мирно се разиђите. Идите својим кућама, идите својим женама. Ово је наша земља, напустите нашу земљу“.
И мање осетљив човек неминовно би побеснео на овакву поруку, коју у име окупатора чита онај ко је окупатора и довео овамо. А камоли ови људи на северу Косова и Метохије, који већ 12 година одбијају нападе разуларених шиптарских хорди и видају ране задобијане у мучким нападима Тачијевих терориста. Окупљени народ се узјогунио, просто не верујући какву им увреду емитује „КАФОР“. Утом су се појавили војници „КАФОР“-а и почели да гурају огроман камион, намењен разбијању барикаде, али и да припремају водене топове за употребу.
Гледајући како ситуација полако измиче контроли, председник Општине Зубин Поток Славиша Ристић упозорио је војнике КФОР-а на чињеницу које су они први морали да буду и сами свесни: да се изнад барикаде простире далековод кроз који пролази струја од 35.000 вати и да уколико употребе водене топове постоји велика вероватноћа да у комешању буде закачен и неки од далековода, што би довело до масовног губитка живота на обе стране. Генији из КФОР-а тада су погледали увис, видели да је човек у праву и донели високоумну одлуку да ипак одустану од акције. (Зато никога не би требало да чуди недавна вест, да се чак осам америчких војника КФОР-а повредило док су испаљивали сузавац на окупљене Србе).
Нису се Срби, нормално, ослањали само на далеководе и остале „олакшавајуће“ околности. Из напетих сучељавања претходних дана умели су да изађу као победници чисто на бази властите одлучности и упорности. На пример, када се, такође у ноћи између петка и суботе, сат и по после поноћи, на малу барикаду код места Дудин Крш, иза Рудара, залетео контингент мароканских и грчких војника КФОР-а. Чим су стали наспрам окупљених Срба, почели су да пуне патроне како би испаљивали сузавац. Тог часа, окупљени Срби повадили су претходно припремљене гас маске! Сви до једног ставили су заштиту на главу, чиме би потпуно поништили деловање сузавца.
Војници КФОР-а били су потпуно затечени.
Док су они долазили к себи од изненађења, већ се по целом том крају прочуло да се КФОР залетео на барикаду. Као по команди, са свих страна почели су да пристижу локални Срби, али не било који: није ту било стараца, жена или деце, већ само мушкараца у најбољим годинама, њих три хиљаде.
Војници КФОР-а само су се погледали, а затим одустали од напада и вратили се тамо одакле су дошли.
Није се то, дакле, догодило у центру Косовске Митровице, где још и не би било толико чудо да се муњевито окупи више хиљада одлучних, тврдих Срба. Не, већ у релативно забаченом сеоцету. Што само говори колико су Срби са севера Космета били добро организовани – много боље него што би то био случај да су их организовали криминалци, како то тврди „Њујорк тајмс“, али и многи београдски медији, па и политичари.
Ето, тако је текао отпор косметских Срба даљој окупацији Покрајине. А онда се, на начин  већ описан, у све умешао просрпски председник Србије. И све се променило из корена…

СРПСКЕ ЖРТВЕ
Незахвално је прогнозирати даљи развој догађаја и на дуже, а не само на краће стазе. Упркос помпезном договору о делимичном уклањању барикада који је постигнут у среду, тешко је и замислити ове четири општине интегрисане у Тачијеву „државу“. Маневарски простор политичких руководилаца Срба јесте значајно сужен после састанка са Тадићем, али то не важи и за народ, који је и даље, као и раније, решен и одлучан да ни на који начин и ни на којем нивоу не прихвата власт приштинских терориста и препродаваца људских органа.
Како би, па и могли да прихвате, када се добро зна шта се дешава у највећем делу Покрајине, оном који су окупационе снаге препустиле на управљање Влади Хашима Тачија.
Заиста, просто је невероватно колико се причало и писало о вајном криминалу и безакоњу на северу Косова и Метохије, о којем су километре текстова развлачили од „Блица“ до „Њујорк тајмса“, а да се истовремено упадљиво ћути о правом криминалу и безакоњу у остатку Покрајине.
Какви „закони“ тамо владају, јасно је по трагичном билансу: хиљаду Срба убијених у протеклих 12 година (1001 сахрана), од повлачења српске војске и полиције. Сваки од тих случајева је трагедија и неправда за себе, а последњи, убиство Миодрага Коматине, баш зато што је скорашњи можда је и најречитије сведочанство терора са којим се Срби свакодневно суочавају.
У четвртак, 20. октобра, Коматина је убијен поред своје њиве у селу Добруша, код Пећи, одакле је избегао по завршетку НАТО бомбардовања 1999. године.
„Био је једном у обиласку тамо, мислим 2007. године, а сада је хтео да види шта се дешава и да поразговара са тим људима који су му узурпирали њиву“, прича за „Печат“ Дејан Богићевић, који је заједно са Драшком Ојданићем рањен у нападу у којем је Коматина страдао. „Сада му је отац умро и повела се Оставинска расправа, па је он хтео да рашчисти целу ситуацију. Позвао је нас двојицу да идемо са њим, и ми смо се упутили тамо.“
„Првог дана кад смо стигли, видели смо да је неко преградио један део имања, а да је на другом делу засадио пшеницу. Мишко је хтео да види ко је то урадио и да поразговара са њим. Мене је првенствено звао да би могао да се споразуме са тим људима, пошто разумем албански. Разгледали смо имање, када је наишла једна млада жена, из те породице која је узурпирала имање. Пришла нам је и када смо јој казали ко смо, рекла је да ће да позове стрица свог мужа и отишла је. Ми смо сели на кафу код комшије Бошњака, а убрзо се заиста појавио тај човек, који има једно 55 година, можда и целих 60.“
„Мишко га је питао ко му је заградио имање, а овај је рекао да је то урадио његов братанац, наводно да му се не би примакао неко до куће. ‘Па, ми смо те звали да продаш имање, али ти ниси хтео’, рекао је овај Албанац. Мишко му је одговорио: ‘Нећу да продам имање, то је моје имање’. Овај се на то окренуо, рекао нам је: ‘Само да узмем телефон, остао ми је у колима’, и кренуо према аутомобилу. Мишко је још направио неколико корака ка њему, како би овај имао мање да се враћа, док смо Драшко и ја остали мало даље, што нас је можда и спасило.“
„Кад је стигао до кола, Албанац је уместо телефона извадио аутоматску пушку. На српском је повикао: ‘А земљу хоћете, је ли?!’ И онда је почео да пуца. Прво је погодио Мишка, који је пао. Драшко и ја само почели да бежимо, а он је пуцао по нама. Мене је погодио најпре у једну, па у другу руку, док је Драшка погодио у ногу. Некако смо ипак успели да умакнемо до нашег аута и побегнемо до мог села, одакле су нас превезли до Митровичке болнице. Ето, то је цела прича“, у даху завршава Богићевић, док Ојданић све потврђује климањем главе.
С обзиром на политичку ситуацију у главном граду Србије, може се претпоставити да ће у скорије време Вук Драшковић да се позове на какав тајни извештај безбедносних служби, по којем су Коматина, Богићевић и Ојданић сами пуцали на себе, а да ће све да потврди пословично сагласни Драган Шутановац. Извртање истине, од стране њих или неког другог, не може, међутим, да прикрије чињеницу да је север Косова и Метохије свих ових година представљао једину оазу у Покрајини, у којој су се поштовали закони, како писани, тако још више и неписани. Мада НАТО лобисти блиски Тадићевом режиму или из самог режима већ месецима наклапају о царству организованог криминала у четири српске општине, права истина је да су се овдашњи Срби борили управо против криминала и безакоња од којих их дели река Ибар.
Најтужније од свега, ипак, биће сећање на то да су у својој борби били усамљени, а да им је леђа окренула матична држава. Када су били надомак постепене победе, која би на самом терену могла да измени уобичајену, а прилично погрешну слику о наводној „реалности“, не само да су остављени на милост и немилост – са тим би још и могли да се изборе, као што се већ боре све ове године – него се српски режим окренуо против њих.

_____________

Пантић недоступан

„Печат“ је упорно покушавао да добије изјаву од Крстимира Пантића, у вези са наводима наших извора да му је на састанку у Београду Тадић претио. Пантић је, међутим, био недоступан током целог дана, што можда и није за чуђење, узме ли се у обзир да је састанак са КФОР-ом у среду трајао више сати, а да вероватно нико од председника општина није после састанка био рад да се оглашава. У сваком случају, реаговање Крстимира Пантића, уколико буде био расположен да нам га да, објавићемо у следећем броју.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Gospodine Zarkoviću čitam vaš tekst i razmišljam koga mi to imamo
    na vrhovnoj vlasti.Celu dramu Kosmeta pratim,i strah me obuzima
    da predsednik preti predsedniku opštine,u ratnom stanju neverovatno i da se Imperijalna ambasada uključuje kao da se o
    Wašington distriku.Vaš tekst je težak ne za ćitanje nego za saznanje šta ova vlast čini da sruši krhko jedinstvo Srba na Kosmetu.Ovo je teška opomena za vlasto držce i glasače na sldećim
    izborima. Srbi u razumi te kada budete uzeli olovku za glasanje za najbolje glas svoj daj.Hvala na tekstu vido kruga boljeg.

  2. М. Ивановић је рекао да председници четири општине нису имали мандат националног савета ни Срба да подлегну притиску досманлијске власти и половично отворе барикаде. Јер то је уступак који ће довести до потпуног уклањања барикада и спровођења намера империје зла о интегрисању северног Космета у Косову. Досманлије су, дакле, успеле да унесу неслогу међу Србе и обезбеде услове за наставак чињеничног заокруживања независности Косове. Што је у складу са свим оним што они већ одавно раде. Кфор је основао Савет безбедности, али он није више под његовом јурисдикцијом и прима наређења од НАТО. Еулекс је инструмент наших евроунијатских непријатеља за спровођење Ахтисаријевог плана за коначно отцепљење Косове. Дакле, ни Кфор, ни Еулекс није требало пустити преко барикада. Јер су они припадници непријатељског блока који ради изван мандата СБ УН и резолуције 1244…

  3. Ko donosi sve odluke?Tadic.Dali ste potpunu vlast coveku koji nije Srbin i nije rodjen u Srbiji.
    Da vas brani i da vas cuva.
    Tadic ili Milo Djukanovic?Razlike nema.Tadic bi u Crnoj Gori radio isto ko i Milo.Milo bi na mestu Tadica radio isto ko i Tadic.Da se Milo kandidovao u Srbiji i obecavao kao Tadic,birali bi Srbi Mila za predsdnika.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *