АЛЕКСАНДАР НИКИТОВИЋ Уговор за разбијање Србије

Пише Александар Никитовић

Европска комисија у свом извештају 2011. године испоставља  рачун Србији за ССП који је потписан 29. априла 2008. године. Поставља се питање због чега је Бриселу у покушају да обезбеди независност Косова посебно важан ССП, као међународни уговор потписан са Србијом?

Kомисија Европске уније објавила је 12. октобра стандардни пакет годишњих извештаја и стратегија, који се објављује сваке године у октобру. Оно што је у извештајима важно за Србију, јесте мишљење Европске комисије у вези са питањем кандидатуре Србије за приступање ЕУ. Мишљење ЕК представља препоруку државама чланицама, које ће донети одлуку на Савету министара почетком децембра. Најважнији део препоруке гласи да „ЕК препоручује Савету да Србији додели статус кандидата“, а датум почетка преговора о приступању ЕК је условила „нормализацијом односа са Косовом у складу са ССП“.
Видимо да се од Србије захтева да нормализује односе са Косовом и захтев Брисела се заснива на Споразуму о стабилизацији и придруживању. Другим речима, ЕК у свом извештају 2011. године испоставља  рачун Србији за ССП који је потписан 29. априла 2008. године. Поставља се питање зашто се ЕУ позива управо на ССП у наметању услова да Србија нормализује и успостави добросуседске односе са Косовом, и због чега је Бриселу у покушају да обезбеди независност Косова посебно важан ССП као међународни уговор потписан са Србијом?

[restrictedarea]

„КОСОВСКА МИСИЈА“
Прави одговор на ова питања правовремено је дала Демократска странка Србије, када је 4. јуна 2008. године изашла у јавност са „Правном анализом Споразума о стабилизацији и придруживању“. Ова анализа се појавила у важном и преломном тренутку током преговора за формирање нове Владе Србије, и за ДСС је прихватање Правне анализе представљао нужан услов за постизање договора о прављењу владајуће коалиције. Данас, после више од три и по године, може сасвим јасно да се сагледа да је ДСС анализом потпуно предвидела и указала на след догађаја који произлазе из ССП-а, а које је ЕУ припремила у поступном одвајању Косова од Србије. Несумњиво је да ће због тога Правна анализа ДСС-а остати важно историјско сведочанство о преломном значају потписивања ССП-а, 2008. године, и последицама које Србију данас сустижу због тог међународног споразума. Правна анализа ССП-а, како и стоји у њеној уводној напомени, „пружа чврст оквир за разумевање пре свега правних чињеница и у вези с тим правног статуса“, за Србију пресудно важног уговора.
Пошто се ЕК у препоруци о давању статуса кандидата Србији позвала на ССП као основ за условљавање Србије да „нормализује односе са Косовом“, веома је значајно да се подсети на најважније аргументе у Правној анализи ДСС-а.
У анализи се наводи да је једна од најважнијих одредби ССП-а члан 135, којим се одређује простор на којем ће бити примењиван. У члану се каже: „Овај Споразум се не примењује на Косову које је тренутно под Међународном управом, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године. Ово не доводи у питање садашњи статус Косова, нити одређивање његовог коначног положаја према истој резолуцији“.
Међутим, проблем настаје због тога што су у тренутку потписивања ССП-а осамнаест држава чланица ЕУ, које су стране уговорнице ССП-а, признале државу Косово и тиме најгрубље повредиле међународно признату територију Србије. У анализи се истиче чињеница да „приликом потписивања ССП-а осамнаест држава чланица ЕУ, пошто су претходно признале државу Косово, под одредбом ‘садашњи статус Косова’ из члана 135, став 2. ССП, подразумевају статус КиМ као независне државе, односно територију Републике Србије без КиМ“.
Питање поштовања територијалног интегритета Србије од стране држава чланица ЕУ има „утицај и на примену других одредби ССП-а“. Посебно имајући у виду да ССП у многим одредбама предвиђа обавезу Србије да „сарађује са суседним државама и државама у региону“. У анализи се прецизно наводе чланови ССП-а који успостављају обавезу Србије да има добросуседску сарадњу са државама у региону.  Зато се у анализи изводи закључак да тиме што Србија прихвата да потпише ССП у тренутку када је осамнаест држава чланица признало независност Косова, заправо Србија сагласно одредбама ССП-а прихвата да „сарађује са независним Косовом ако жели да се уговор примењује“.
Посебно је значајно што се у анализи пажљиво разматра суштинска промена околности у периоду од 7. новембра 2007. године, тада је парафиран ССП до 29. априла када је споразум потписан. А да су се околности суштински промениле произлази из чињенице да је између парафирања и потписивања ССП-а „дошло до нелегалног проглашења независности Косова и признања те нелегално проглашене државе од стране осамнаест држава чланица ЕУ које су уговорне стране ССП-а“.
У прилог доказивања да су се околности између парафирања и потписивања ССП-а суштински промениле, у анализи се наглашава значај „једностране одлуке свих држава чланица ЕУ, као и органа саме ЕУ, о слању мисије ЕУЛЕКС-а на КиМ без одобрења Савета безбедности УН, што је супротно Међународном праву“. Ова противправна одлука о слању мисије ЕУЛЕКС-а на Косово донета је 14. децембра 2007. године на Самиту ЕУ. Шта је ЕУЛЕКС и која је права његова мисија најбоље се види из изјава највиших званичника водећих држава ЕУ. У анализи се цитирају британски премијер Браун и француски председник Саркози, наводећи текст под насловом „Лидери ЕУ су се сагласили око косовске мисије“ („ЕU Leaders Agree Kosovo Mission“), који је пренео лондонски „Гардијан“, 14. децембра 2007. године. Тако je говорећи o одлуци о слању мисије ЕУЛЕКС-а на КиМ Гордон Браун рекао да су се „лидери ЕУ данас сагласили да пошаљу мисију на Косово, као подршку очекиваном проглашењу независности“, а француски председник Никола Саркози је рекао „да ће Србија моћи да приступи Европској унији једино ако преда осумњичене за ратне злочине и ако поштује независност Косова“.

ФУНДАМЕНТАЛНО ПРОМЕЊЕНА ОБАВЕЗА
Посебно је важно напоменути да су почетком 2008. године Влада Србије и Скупштина Србије одбациле одлуке ЕУ о слању мисије ЕУЛЕКС-а на Косову. Тако је 14. фебруара 2008. године Скупштина Србије једногласно потврдила одлуку којом „Влада Републике Србије проглашава ништавним све одлуке органа Европске уније о слању мисије на Косово и Метохију. Као противправне, ове одлуке за Републику Србију немају никакво правно дејство и не производе било какве обавезе Републике Србије према Европској унији, нити према било коме ко би их спроводио“. Нажалост, садашња власт је крајем те исте 2008. године променила одлуку и дала сагласност ЕУЛЕКС-у да ствара институције независне државе Косово, под изговором да је реч о статусно неутралној мисији.
Нема сумње да су наведене промене околности од посебног значаја за ССП и његову примену. Јер, како се у анализи истиче „Бечка конвенција у члану 62 и код већ закључених и ратификованих међународних уговора предвиђа, као основ за престанак уговора или повлачење уговорне стране из њега, суштинску промену околности у односу на стање у тренутку закључења уговора“. Очигледно је да су променом првобитних околности фундаментално промењене обавезе које треба да се изврше на основу уговора (клаузула „rebus sic stanibus“). Са сигурношћу може да се тврди да тадашња Влада Србије не би дала сагласност да се парафира такав текст ССП-а, посебно када се имају у виду „обавезе које је Влада преузела Резолуцијом Народне скупштине од 26. децембра 2007. године“. Јер, у Резолуцији „Народна скупштина утврђује да би успостављање предложене мисије ЕУ за спровођење одбаченог Ахтисаријевог плана представљало акт угрожавања суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије. На Савету безбедности током јула 2007. године није прихваћено шест нацрта Резолуције који су се заснивали на Ахтисаријевом плану, а пре свега на анексима 10 и 11 Ахтисаријевог плана. То су били анекси о постављању мисије ЕУ и НАТО војних снага на Косову и Метохији“.
Чином противправног признавања сецесије Косова од Србије, ЕУ и њене земље чланице, као друга страна уговорница, најгрубље су прекршиле Међународно право и посебно правно обавезујућу Резолуцију 1244 СБ. У анализи се наводи да је Резолуција 1244 усвојена на основу императивних норми Главе 7 Повеље УН, као и да је у Резолуцији изричито дефинисано да је покрајина Косово саставни део Републике Србије. На основу изнетих аргумента у анализи се закључује да је „овлашћење које је Влада Републике Србије дала свом потпредседнику, да парафира уговор под једним околностима, престало да важи у моменту суштинске промене тих околности“.

БАРИКАДЕ И КАНДИДАТУРА
Посебна врста аргумената у анализи односи се на Устав Србије и чињеницу да се у преамбули Устава наводи да је Косово саставни и неотуђиви део територије Србије. Затим, од важности је да Устав одређује да Косово има положај суштинске аутономије у оквиру Србије, као и навођење уставних обавеза свих државних органа да када је реч о Косову имају обавезу да заступају и штите државне интересе Србије у свим унутрашњим и спољним политичким односима. Потписивање ССП-а са државама које су признале независност Косова посматра се у анализи и у контексту члана 8 Устава  Србије, који предвиђа да је територија Републике Србије јединствена и недељива, а да су границе Републике Србије неповредиве. Исто тако члан 97 Устава налаже да је Србија дужна да обезбеђује сувереност, независност, територијалну целовитост и свој међународни положај, као и односе са другим државама и међународним организацијама. Од највеће је важности то што „Устав садржи и једну општеобавезну и корективну норму према којој потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са самим Уставом (члан 194)“.
То значи да Устав Србије изричито налаже да је „сваки акт спољне политике Србије, а посебно сваки чин преговарања, парафирања, потписивања и потврђивања (ратификације) међународних уговора у Народној скупштини, условљен и правно везан Уставним одређењем Јужне покрајине као саставног, јединственог, сувереног и неотуђивог дела државе и њене територије“. Сагледавајући Уставом утврђену везаност Косова као покрајине са Србијом, у анализи се изводи доследан закључак да припадност Јужне покрајине српској држави „не може отклонити ниједан државни орган Србије, ни било која друга суверена држава или међународна организација, а да се при том не повреди Устав“.
Правна анализа јасно доказује да је „потписивањем ССП-а са државама које не признају суверенитет и територијални интегритет Србије, већ признају постојање државе Косово, драстично повређен Устав Републике Србије. Потписивање ССП-а је, тога дана, обављено и са још осамнаест држава чланица ЕУ које су признале КиМ као независну државу. Због тога је ССП у таквом облику противуставан“.
Шта нам данас, у тренутку када су Срби на Косову на барикадама, а власт у Београду очекује потврђивање кандидатуре, говори Правна анализа Демократске странке Србије? Пре свега да је потписивање ССП-а, као противуставног уговора, дугорочно усмерило политику земље, како према Косову, тако и према приступању ЕУ. Односно, да је потписивањем ССП-а започео процес поступног признавања независности Косова, формализовано у последњем извештају ЕК као обавеза Србије да „нормализује односе са Косовом у складу са ССП-ом“. Тиме је потписивање ССП-а постало вододелница српске политике, напуштање државотворне политике одбране уставног поретка и заштите Косова као неотуђивог дела Србије, и започињање нове политике да ЕУ нема алтернативу. Јер само је на основу политике да ЕУ нема алтернативу могла бити донета одлука да се потпише противуставни нелегални међународни уговор ССП.
Данас је Србија истовремено и земља барикада и земља која очекује потврђивање статуса кандидата за приступање ЕУ. То најбоље осликава политику власти и Косово и ЕУ. Да ли је реална политика и барикада и кандидатуре, ускоро ће показати време. Они који су 2008. године потписали ССП знају да су самим чином потписивања уговора донели одлуку да ЕУ нема алтернативу, а да су све друго унапред смишљени порази Србије и поступно препуштање Косова странцима и сепаратистима.

[/restrictedarea]