ALEKSANDAR NIKITOVIĆ Ugovor za razbijanje Srbije

Piše Aleksandar Nikitović

Evropska komisija u svom izveštaju 2011. godine ispostavlja  račun Srbiji za SSP koji je potpisan 29. aprila 2008. godine. Postavlja se pitanje zbog čega je Briselu u pokušaju da obezbedi nezavisnost Kosova posebno važan SSP, kao međunarodni ugovor potpisan sa Srbijom?

Komisija Evropske unije objavila je 12. oktobra standardni paket godišnjih izveštaja i strategija, koji se objavljuje svake godine u oktobru. Ono što je u izveštajima važno za Srbiju, jeste mišljenje Evropske komisije u vezi sa pitanjem kandidature Srbije za pristupanje EU. Mišljenje EK predstavlja preporuku državama članicama, koje će doneti odluku na Savetu ministara početkom decembra. Najvažniji deo preporuke glasi da „EK preporučuje Savetu da Srbiji dodeli status kandidata“, a datum početka pregovora o pristupanju EK je uslovila „normalizacijom odnosa sa Kosovom u skladu sa SSP“.
Vidimo da se od Srbije zahteva da normalizuje odnose sa Kosovom i zahtev Brisela se zasniva na Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Drugim rečima, EK u svom izveštaju 2011. godine ispostavlja  račun Srbiji za SSP koji je potpisan 29. aprila 2008. godine. Postavlja se pitanje zašto se EU poziva upravo na SSP u nametanju uslova da Srbija normalizuje i uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom, i zbog čega je Briselu u pokušaju da obezbedi nezavisnost Kosova posebno važan SSP kao međunarodni ugovor potpisan sa Srbijom?

[restrictedarea]

„KOSOVSKA MISIJA“
Pravi odgovor na ova pitanja pravovremeno je dala Demokratska stranka Srbije, kada je 4. juna 2008. godine izašla u javnost sa „Pravnom analizom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“. Ova analiza se pojavila u važnom i prelomnom trenutku tokom pregovora za formiranje nove Vlade Srbije, i za DSS je prihvatanje Pravne analize predstavljao nužan uslov za postizanje dogovora o pravljenju vladajuće koalicije. Danas, posle više od tri i po godine, može sasvim jasno da se sagleda da je DSS analizom potpuno predvidela i ukazala na sled događaja koji proizlaze iz SSP-a, a koje je EU pripremila u postupnom odvajanju Kosova od Srbije. Nesumnjivo je da će zbog toga Pravna analiza DSS-a ostati važno istorijsko svedočanstvo o prelomnom značaju potpisivanja SSP-a, 2008. godine, i posledicama koje Srbiju danas sustižu zbog tog međunarodnog sporazuma. Pravna analiza SSP-a, kako i stoji u njenoj uvodnoj napomeni, „pruža čvrst okvir za razumevanje pre svega pravnih činjenica i u vezi s tim pravnog statusa“, za Srbiju presudno važnog ugovora.
Pošto se EK u preporuci o davanju statusa kandidata Srbiji pozvala na SSP kao osnov za uslovljavanje Srbije da „normalizuje odnose sa Kosovom“, veoma je značajno da se podseti na najvažnije argumente u Pravnoj analizi DSS-a.
U analizi se navodi da je jedna od najvažnijih odredbi SSP-a član 135, kojim se određuje prostor na kojem će biti primenjivan. U članu se kaže: „Ovaj Sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod Međunarodnom upravom, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova, niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj rezoluciji“.
Međutim, problem nastaje zbog toga što su u trenutku potpisivanja SSP-a osamnaest država članica EU, koje su strane ugovornice SSP-a, priznale državu Kosovo i time najgrublje povredile međunarodno priznatu teritoriju Srbije. U analizi se ističe činjenica da „prilikom potpisivanja SSP-a osamnaest država članica EU, pošto su prethodno priznale državu Kosovo, pod odredbom ‘sadašnji status Kosova’ iz člana 135, stav 2. SSP, podrazumevaju status KiM kao nezavisne države, odnosno teritoriju Republike Srbije bez KiM“.
Pitanje poštovanja teritorijalnog integriteta Srbije od strane država članica EU ima „uticaj i na primenu drugih odredbi SSP-a“. Posebno imajući u vidu da SSP u mnogim odredbama predviđa obavezu Srbije da „sarađuje sa susednim državama i državama u regionu“. U analizi se precizno navode članovi SSP-a koji uspostavljaju obavezu Srbije da ima dobrosusedsku saradnju sa državama u regionu.  Zato se u analizi izvodi zaključak da time što Srbija prihvata da potpiše SSP u trenutku kada je osamnaest država članica priznalo nezavisnost Kosova, zapravo Srbija saglasno odredbama SSP-a prihvata da „sarađuje sa nezavisnim Kosovom ako želi da se ugovor primenjuje“.
Posebno je značajno što se u analizi pažljivo razmatra suštinska promena okolnosti u periodu od 7. novembra 2007. godine, tada je parafiran SSP do 29. aprila kada je sporazum potpisan. A da su se okolnosti suštinski promenile proizlazi iz činjenice da je između parafiranja i potpisivanja SSP-a „došlo do nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova i priznanja te nelegalno proglašene države od strane osamnaest država članica EU koje su ugovorne strane SSP-a“.
U prilog dokazivanja da su se okolnosti između parafiranja i potpisivanja SSP-a suštinski promenile, u analizi se naglašava značaj „jednostrane odluke svih država članica EU, kao i organa same EU, o slanju misije EULEKS-a na KiM bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je suprotno Međunarodnom pravu“. Ova protivpravna odluka o slanju misije EULEKS-a na Kosovo doneta je 14. decembra 2007. godine na Samitu EU. Šta je EULEKS i koja je prava njegova misija najbolje se vidi iz izjava najviših zvaničnika vodećih država EU. U analizi se citiraju britanski premijer Braun i francuski predsednik Sarkozi, navodeći tekst pod naslovom „Lideri EU su se saglasili oko kosovske misije“ („EU Leaders Agree Kosovo Mission“), koji je preneo londonski „Gardijan“, 14. decembra 2007. godine. Tako je govoreći o odluci o slanju misije EULEKS-a na KiM Gordon Braun rekao da su se „lideri EU danas saglasili da pošalju misiju na Kosovo, kao podršku očekivanom proglašenju nezavisnosti“, a francuski predsednik Nikola Sarkozi je rekao „da će Srbija moći da pristupi Evropskoj uniji jedino ako preda osumnjičene za ratne zločine i ako poštuje nezavisnost Kosova“.

FUNDAMENTALNO PROMENJENA OBAVEZA
Posebno je važno napomenuti da su početkom 2008. godine Vlada Srbije i Skupština Srbije odbacile odluke EU o slanju misije EULEKS-a na Kosovu. Tako je 14. februara 2008. godine Skupština Srbije jednoglasno potvrdila odluku kojom „Vlada Republike Srbije proglašava ništavnim sve odluke organa Evropske unije o slanju misije na Kosovo i Metohiju. Kao protivpravne, ove odluke za Republiku Srbiju nemaju nikakvo pravno dejstvo i ne proizvode bilo kakve obaveze Republike Srbije prema Evropskoj uniji, niti prema bilo kome ko bi ih sprovodio“. Nažalost, sadašnja vlast je krajem te iste 2008. godine promenila odluku i dala saglasnost EULEKS-u da stvara institucije nezavisne države Kosovo, pod izgovorom da je reč o statusno neutralnoj misiji.
Nema sumnje da su navedene promene okolnosti od posebnog značaja za SSP i njegovu primenu. Jer, kako se u analizi ističe „Bečka konvencija u članu 62 i kod već zaključenih i ratifikovanih međunarodnih ugovora predviđa, kao osnov za prestanak ugovora ili povlačenje ugovorne strane iz njega, suštinsku promenu okolnosti u odnosu na stanje u trenutku zaključenja ugovora“. Očigledno je da su promenom prvobitnih okolnosti fundamentalno promenjene obaveze koje treba da se izvrše na osnovu ugovora (klauzula „rebus sic stanibus“). Sa sigurnošću može da se tvrdi da tadašnja Vlada Srbije ne bi dala saglasnost da se parafira takav tekst SSP-a, posebno kada se imaju u vidu „obaveze koje je Vlada preuzela Rezolucijom Narodne skupštine od 26. decembra 2007. godine“. Jer, u Rezoluciji „Narodna skupština utvrđuje da bi uspostavljanje predložene misije EU za sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana predstavljalo akt ugrožavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Na Savetu bezbednosti tokom jula 2007. godine nije prihvaćeno šest nacrta Rezolucije koji su se zasnivali na Ahtisarijevom planu, a pre svega na aneksima 10 i 11 Ahtisarijevog plana. To su bili aneksi o postavljanju misije EU i NATO vojnih snaga na Kosovu i Metohiji“.
Činom protivpravnog priznavanja secesije Kosova od Srbije, EU i njene zemlje članice, kao druga strana ugovornica, najgrublje su prekršile Međunarodno pravo i posebno pravno obavezujuću Rezoluciju 1244 SB. U analizi se navodi da je Rezolucija 1244 usvojena na osnovu imperativnih normi Glave 7 Povelje UN, kao i da je u Rezoluciji izričito definisano da je pokrajina Kosovo sastavni deo Republike Srbije. Na osnovu iznetih argumenta u analizi se zaključuje da je „ovlašćenje koje je Vlada Republike Srbije dala svom potpredsedniku, da parafira ugovor pod jednim okolnostima, prestalo da važi u momentu suštinske promene tih okolnosti“.

BARIKADE I KANDIDATURA
Posebna vrsta argumenata u analizi odnosi se na Ustav Srbije i činjenicu da se u preambuli Ustava navodi da je Kosovo sastavni i neotuđivi deo teritorije Srbije. Zatim, od važnosti je da Ustav određuje da Kosovo ima položaj suštinske autonomije u okviru Srbije, kao i navođenje ustavnih obaveza svih državnih organa da kada je reč o Kosovu imaju obavezu da zastupaju i štite državne interese Srbije u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima. Potpisivanje SSP-a sa državama koje su priznale nezavisnost Kosova posmatra se u analizi i u kontekstu člana 8 Ustava  Srbije, koji predviđa da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nedeljiva, a da su granice Republike Srbije nepovredive. Isto tako član 97 Ustava nalaže da je Srbija dužna da obezbeđuje suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i svoj međunarodni položaj, kao i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama. Od najveće je važnosti to što „Ustav sadrži i jednu opšteobaveznu i korektivnu normu prema kojoj potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa samim Ustavom (član 194)“.
To znači da Ustav Srbije izričito nalaže da je „svaki akt spoljne politike Srbije, a posebno svaki čin pregovaranja, parafiranja, potpisivanja i potvrđivanja (ratifikacije) međunarodnih ugovora u Narodnoj skupštini, uslovljen i pravno vezan Ustavnim određenjem Južne pokrajine kao sastavnog, jedinstvenog, suverenog i neotuđivog dela države i njene teritorije“. Sagledavajući Ustavom utvrđenu vezanost Kosova kao pokrajine sa Srbijom, u analizi se izvodi dosledan zaključak da pripadnost Južne pokrajine srpskoj državi „ne može otkloniti nijedan državni organ Srbije, ni bilo koja druga suverena država ili međunarodna organizacija, a da se pri tom ne povredi Ustav“.
Pravna analiza jasno dokazuje da je „potpisivanjem SSP-a sa državama koje ne priznaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, već priznaju postojanje države Kosovo, drastično povređen Ustav Republike Srbije. Potpisivanje SSP-a je, toga dana, obavljeno i sa još osamnaest država članica EU koje su priznale KiM kao nezavisnu državu. Zbog toga je SSP u takvom obliku protivustavan“.
Šta nam danas, u trenutku kada su Srbi na Kosovu na barikadama, a vlast u Beogradu očekuje potvrđivanje kandidature, govori Pravna analiza Demokratske stranke Srbije? Pre svega da je potpisivanje SSP-a, kao protivustavnog ugovora, dugoročno usmerilo politiku zemlje, kako prema Kosovu, tako i prema pristupanju EU. Odnosno, da je potpisivanjem SSP-a započeo proces postupnog priznavanja nezavisnosti Kosova, formalizovano u poslednjem izveštaju EK kao obaveza Srbije da „normalizuje odnose sa Kosovom u skladu sa SSP-om“. Time je potpisivanje SSP-a postalo vododelnica srpske politike, napuštanje državotvorne politike odbrane ustavnog poretka i zaštite Kosova kao neotuđivog dela Srbije, i započinjanje nove politike da EU nema alternativu. Jer samo je na osnovu politike da EU nema alternativu mogla biti doneta odluka da se potpiše protivustavni nelegalni međunarodni ugovor SSP.
Danas je Srbija istovremeno i zemlja barikada i zemlja koja očekuje potvrđivanje statusa kandidata za pristupanje EU. To najbolje oslikava politiku vlasti i Kosovo i EU. Da li je realna politika i barikada i kandidature, uskoro će pokazati vreme. Oni koji su 2008. godine potpisali SSP znaju da su samim činom potpisivanja ugovora doneli odluku da EU nema alternativu, a da su sve drugo unapred smišljeni porazi Srbije i postupno prepuštanje Kosova strancima i separatistima.

[/restrictedarea]