Piše Miroslav Stojanović
Katastrofalan poraz liberala u Berlinu (1, 8 odsto) ostavlja Angeli Merkel mali manevarski prostor – prinuđena je da pozove u pomoć ljute rivale (socijaldemokrate) koji bi najradije izbegli kancelarkin zagrljaj
Duga kalvarija nemačkih „žutih“ („slobodni liberali“, FDP) pretvorila se na izborima u Berlinu minule nedelje u pravu agoniju. Sa osamnaest (za ovu stranku veličanstvenih) odsto glasova na (saveznim) parlamentarnim izborima 2009, liberali su se ovoga puta sunovratili do samog dna. Sa katastrofalnih 1,8 procenata gore su prošli i od neonacista. Uknjižili su još jedan bolan poraz od kojeg će se teško oporaviti: na minulih sedam pokrajinskih izbora u ovoj i koncem minule godine, pet puta nisu bili u stanju da preskoče obavezni cenzus od pet odsto.
Posrtanje stranke, više politički bledog i beskrvnog nego maleroznog Gvida Vestervelea (oteran je s njenog kormila pre nekoliko meseci), čije vođenje je, u najgore vreme, preuzeo neiskusni, tridesetosmogodišnji lekar Filip Resler (usvojila ga je kao vijetnamsko siroče jedna nemačka porodica), ne bi, sudeći po tim rezultatima i raspoloženju građana, zavredelo posebnu pažnju da nije preraslo u nacionalnu političku dramu: nesložna crno-žuta vladajuća koalicija konzervativaca i liberala je na pola mandata, praktično, na izdisaju!
GLAVOM U ZID
Iako kancelarka Angela Merkel još pokušava da spasi što se teško spasiti može – jedanaest godina se borila, kaže, za politički brak s liberalima kao „najpoželjnijim partnerom“ – bauk „velike koalicije“ dva ideološka protivnika, konzervativaca i socijaldemokrata, već kruži Berlinom.
Sve više je, naime, političara među konzervativcima koji se s nostalgijom sećaju vremena provedenih u velikoj koaliciji – prvi mandat Merkelove do 2009. godine – i crvenih kao pouzdanih i kompetentnih partnera, što „žuti“, sve ovo vreme, nisu bili.
Naprotiv. Crno-žuta koalicija je od nastanka odavala utisak porodice u kojoj se ne zna ko pije, a ko plaća. Ko u klin, ko u ploču. Do poslednjeg časa. Zakasneli pokušaj kancelarke da pokaže ko u ovoj političkoj formaciji „kosi, a ko vodu nosi“ pretvorio se u njen lični poraz. Čelična frau, koja u inostranstvu zna da podigne prst i demonstrira, tamo gde to može (Grčka, Srbija, na primer), svoju rezolutnost, doživela je u pokušaju disciplinovanja članova sopstvenog Kabineta iz liberalnog tabora grdnu blamažu.
Dok je Merkelova, napokon, shvatila da je spasavanje Grčke od bankrota u isto vreme grozničavi pokušaj spasavanja evra, jer bi, u suprotnom, „krah evra značio krah monetarne unije i same EU“, vicekancelar, ministar privrede i šef liberala Filip Resler je populistički, uveren da pogađa nerv birača, uprkos kancelarkinim upozorenjima, odbrusio da Grcima ne treba dati ni centa. Merkelova se sada u potaji, primećuju neki ovdašnji analitičari, uprkos svemu raduje što su na izborima u Berlinu liberali „udarili glavom o zid“. Njena nada da će se sada „opametiti“ i biti kooperativniji (čitaj: poslušniji) pomešana je, međutim, s takođe pritajenim, a gotovo paničnim strahom da se to neće dogoditi. I da će tvrdoglavo i kočoperno, uprkos fatalnom porazu, nastaviti da se ponašaju još nepredvidljivije, neuračunljivo.
Nagoveštaja za to već ima. Nekoliko stranačkih prvaka je još u noći velikog poraza demonstrativno saopštilo da njihova stranka treba da spasava svoj uzdrmani (praktično uništeni) ugled, izoštravajući profil u odnosu na (pre)moćnog partnera, konzervativce, upravo energičnim insistiranjem na sopstvenim stavovima u koaliciji.
PROGRAMIRANI SUKOBI
A materijala za nove, gotovo programirane sukobe u koaliciji ima napretek. Već na prvoj Regionalnoj konferenciji funkcionera Hrišćansko demokratske unije, održane u ponedeljak veče u Hesenu – jedne od pet koje će predstavljati uvod u predstojeći kongres stranke, a zamišljene su lukavo da se na loncu koji ključa (partijska baza) malo otpusti ventil – od predsednice stranke i kancelarke izričito se tražilo da „ućutka“ liberale i ako već ne može da otpusti „nesposobnog šefa diplomatije“ Vestervelea, formira novo ministarstvo za „evropska pitanja“ i tako mu radikalno suzi manevarski prostor.
Velike krize su vremena za velike koalicije, poručuje predsednik Pokrajinske vlade u Saksoniji Anhaltu Rajner Haselof, čovek koji uživa veliko kancelarkino poverenje. On bi, kaže, rado video Pera Štajnbrika – kao vicekancelara.
Reč je o jednom od najuglednijih i najuticajnijih socijaldemokratskih prvaka i potencijalnog stranačkog kandidata na sledećim parlamentarnim izborima za saveznog kancelara. U prvoj vladi Angele Merkel Štajnbrik je bio veoma angažovani ministar finansija: Merkelova nikad nije krila da je upravo zahvaljujući njemu Nemačka brže i uspešnije od drugih zemalja prebrodila finansijsku krizu koja je u planetarnim razmerama grunula 2008. godine.
I sama Merkelova bi, po svemu sudeći, radije išla u susret narednim izborima (2013) u „miru i sa stabilnom vladajućom koalicijom“, iako, ne bar javno, ne spominje povratak na ono što je jednom bilo. Njoj bi, bez sumnje, i uprkos činjenici da partijsko članstvo po tradiciji nije sklono velikoj koaliciji, ponovni „zagrljaj“ sa „crvenima“ odgovarao.
Socijaldemokrate upravo zbog toga, bar za sada, odbijaju svaku pomisao na veliku koaliciju. Oni su čvrsti zagrljaj s Merkelovom već skupo platili: na minulim parlamentarnim izborima 27. septembra 2009, sunovratili su se za nekad veliku stranku, koja je u vreme velikog Vilija Branta znala da osvaja preko četrdeset odsto glasova, po isteku velike koalicije, na bednih 23 procenta.
I već spomenuti Štajnbrik, koga bi mnogi konzervativci, eto, želeli za partnera, odbija ideju o iznuđenoj velikoj koaliciji. Upozorava da je ono što se sada dešava i što potresa zemlju, politička, a ne državna kriza. Nije, kaže, reč o situaciji kada bi njegova stranka po prirodi stvari morala da preuzme odgovornost, vođena geslom da je „na prvom mestu država“, a tek potom partija.
Socijaldemokrate stavljaju kancelarku, umesto nuđenja velike koalicije, pred sledeći, za Merkelovu očigledno nimalo lak izbor: da se otarasi liberala i raspiše prevremene izbore ili, u drugom slučaju, da se takođe otarasi liberala i s manjinskom vladom, koja bi na unutrašnjem planu samo tehnički obavljala poslove, računa na uslovnu podršku socijaldemokrata – isključivo kada se radi o evropskoj politici. Gotovo istovetnu podršku, u slučaju manjinske vlade, nude i zeleni.
CRVENI DRŽE PRESTONICU
Konzervativcima se te ponude, čak ni „velikodušna“ o podršci i tolerisanju njihove manjinske vlade u „prelaznom periodu“, do izbora, očigledno ne dopadaju. A ideju o prevremenim izborima Merkelova je promptno odbila. U odbijanju prevremenih izbora važnu ulogu igraju, kako se čuje, racionalni i nestranački razlozi i argumenti. Pre svega oni koji se tiču haotične evropske situacije. Bilo bi, kako se naglašava, neodgovorno da se dve vodeće zemlje EU, Francuska i Nemačka, nađu istovremeno u političkoj paralizi: francuska usred predsedničke kampanje, a Nemačka usred kampanje za parlamentarne izbore. A to je vreme kada se „politika samo simulira“.
Lopta se tako opet vraća na početak, i na ideju o velikoj koaliciji. U slučaju da liberali zaista „implodiraju“, Merkelovoj ne bi preostalo ništa drugo nego da nekadašnje i otpisane partnere, socijaldemokrate, pozove upomoć. Taj poziv bi, upravo s obzirom na dramatičnu evropsku situaciju, u ovoj proceni rukovodstvo SPD-a teško moglo da odbije, a da ne bude optuženo za sebičnost i da mu je žeđ za vlašću veća i jača od odgovornosti. I za Nemačku i za – Evropu.
Socijaldemokrate su osvojili 28,8 odsto glasova, dovoljno da Klaus Voverajt započne i treći mandat uzastopce kao gradonačelnik prestonice (i predsednik pokrajinske vlade), samo se još ne zna – s kim. Ovim izborima je, naime, okončana duga vladavina „crveno-crvenih“, socijaldemokrata i Levice, u Crvenoj kući. Bez tako harizmatične ličnosti na čelu, kao što je to bio Oskar Lafonten, prilično dezorijentisana i obezglavljena Levica je ovoga puta ostvarila slabiji rezultat (11,8) i „ispala iz igre“. Voverajtu ostaju dve mogućnosti da stvori koaliciju. Prva je sa zelenima (osvojili su 18 procenata), i veoma tankom većinom (samo jedan glas „viška“) i dosta programski spornih tačaka. Druga mogućnost je „velika koalicija“ s konzervativcima (osvojili 23 odsto). Ova varijanta pruža „komociju“, ali sužava šanse Klausu Voverajtu da se nametne kao kandidat za saveznog kancelara, pošto bi izgubio identitet levičara i formalnu prednost: njegovi konkurenti Gabrijel (šef partije), Štajnmajer (šef poslaničke frakcije u Bundestagu) i Štajnbrik (bivši ministar finansija) nisu kao nosioci partijske liste dobili do sada nijedne izbore.
Stvarni i jedini dobitnik, iako ne i pobednik, na berlinskim izborima su – pirati. Neočekivano su osvojili 8, 9 odsto glasova i prvi put umarširali u Pokrajinski parlament s impozantnim brojem od 15 poslanika. Još je rano za pouzdaniju procenu da li će njihov spektakularni uspeh predstavljati samo političku epizodu ili gotovo revolucionarno etabliranje nove političke snage na levom spektru, kao što se to dogodilo pre nekoliko decenija sa „prepadom“ zelenih. U svakom slučaju, nova stranka mladih, učenih i razbarušenih, osnovana 2006, lansirala je u javnost pitanja koja za etablirane stranke nisu postojala, ne samo kad je reč o neograničenim slobodama globalne mreže, interneta. Njihov spektakularni uspeh, u tome se slažu svi analitičari, predstavlja ozbiljan alarm tradicionalnim strankama da se s njihovom otuđenom politikom ne može daleko stići.
Sta je i ocekivala od vestervelea, taj ni kod nas ne bi prosao. Hvala Bogu da ih vise biti nece.
Pa, po njima,zelenim, zutim, crvenim, krvavim, naveci srBski vojvoda je Josip Broz, do juce *anti srbin*..pa, ce morati, da vrate folksdojcere *da zavedu red* u Vojvodini,
………………………………………………………………………………………………………………..
Konfiskacija posjeda njemacke nacionalne manjine u Jugoslaviji rezultira ovim zemljisnim fondom: u Srbiji je oduzet jedan posjed od 193 ha, u Vojvodini 68.035 posjeda povrsine 389.256 ha, u Hrvatskoj 20.457 posjeda povrsine 120.977 ha, u BiH 3.523 posjeda povrsine 12.733 ha i u Sloveniji 5.703 posjeda povrsine 114.780 ha, sto ukupno iznosi 97.720 posjeda povrsine od 637.939 ha zemljista. Od ukupnog zemljisnog fonda agrarne reforme i kolonizacije, njemacki posjedi su zastupljeni sa 59%, a povrsinom zemljista tih posjeda sa 37%. Uz to, kolonistima je, prema nepotpunim podacima, dodijeljeno na teritoriju Vojvodine i Hrvatske potpuno besplatno: 72.158 stambenih zgrada s cjelokupnim kucnim inventarom, 58.455 gospodarskih zgrada, od poljoprivrednog inventara kolonisti su dobili oko 150.000 grla stoke, oko 200.000 komada poljoprivrednog alata i strojeva, uz to primili su u prvo vrijeme preko 48.000 tona ziveznih namirnica, kao i pocetnu financijsku potporu. 50 Svakako, treba napomenuti da ove brojke ne predstavljaju ukupno oduzetu imovinu njemacke manjine, vec samo onaj dio koji je dodijeljen kolonistima.
Prema popisu iz 1948. godine poznata je i promjena nacionalne strukture stanovnistva na teritoriju Vojvodine. Od ukupnog broja kolonista bilo je 71,91% Srba, 17,80% Crnogoraca, 5,31% Makedonaca, 3,17% Hrvata, 0,93% Slovenaca i 0,82% Muslimana. 51 To, izmedju ostalog govori kako su 162.000 srpskih i 40.000 crnogorskih kolonista bitno pridonijeli da bi se, i po nacionalnom sastavu opravdalo uklapanje Vojvodine u sastav Srbije.
Kolonisti nisu promijenili samo etnicku sliku podrucja u koje su dosli, 52 nego su donijeli i svoju kulturu i obicaje, uz to, trebalo je dugi niz godina da bi razina poljoprivredne proizvodnje vratila se na velicine koje su karakterizirale folksdojcerska imanja. 53 Za nasu stvarnost bitna je spoznaja sto je bivsa Jugoslavija izgubila protjerivanjem Nijemaca, ne samo u materijalnom smislu. 54
Odnos vlasti prema njemackoj etnickoj zajednici, kao i prema ostalim nacionalnim manjinama, od samih pocetaka jugoslavenske drzave cesto je ovisio o nizu iznudjenih ustupaka ciji su opseg i trajnost odredjivali interesi drzave ili vladajucih politickih skupina sa sjedistem u Beogradu. Kakav je utjecaj u kreiranju takvih odnosa imala velikosrpska ideologija, moguce je prepoznati u rezultatima znacajnih promjena etnicke slike citavih podrucja (Backa, Banat, Srijem) koja su s vremenom pripojena Srbiji.
Konacno, Drugim svjetskim ratom rjesavaju se odnosi velikosrpskih krugova prema nepozeljnim manjinama. Najradikalnije je rijesen problem njemacke manjine. Tijekom rata potpuno su se iskristalizirale zelje pojedinih srpskih politickih skupina, stranaka i pokreta u tom pogledu. Pitanje uklanjanja Nijemaca uspjelo je ujediniti sve politicke skupine, stranke i opcije koje su u tom trenutku postojale na politickoj sceni. U totalitaristickom sustavu komunisticke Jugoslavije velikosrpske ambicije i planovi ispunjeni su u potpunosti.
FOLKSDOJCERI IZ VOJVODINE
Jedan od takvih konkretnih “doprinosa” je iz 1995 godine, kada je
iz Vrhovnog masonskog Saveta Nemacke u Frankfurtu, posredstvom
poverenika u Becu, u Vrsac stigao nalog da se reaktivira rad masona
prekinut 1940 godine odlukom Velike loze slobodnih zidara Jugoslavije.
Za masone u Vrscu bice zaduzena Privremena uprava masonske loze
Aurora, a program delovanja je “rusenje neodrzive diskriminacije
starosedelaca Vojvodine, koji su zbog velike zastupljenosti dodosa u
organima vlasti u podredenom polozaju”. Masoni iz Nemacke zahtevaju
da se Kosovo i Metohija izjednace u svemu sa uzom Srbijom i Crnom
Gorom, a insistirace da prestane mesanje Srbije u rad vojvodanskog
parlamenta. Ovo mi nesto poznato zvuci, na kraju 2000-te. Nemacki
masoni pozivaju svoje sledbenike u Vrscu da pruze otpor “uspostavljanju
punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda”, da se odupru
“hegemonistima iz Beograda” i da pokrenu starosedeoce u Vojvodini
da “izraze svoje opravdano nezadovoljstvo prema ratnim zlocincima
(Srbima) koji nisu prihvatili ustavni i pravni poredak Hrvatske i koji su
otuda pobegli od toboznjeg hrvatskog progona i “enocida”. Sta je kruna
ovog bezobraznog mesanja u unutrasnje stvari Jugoslavije vidi se iz
kljucnog dela teksta:
“… Nas strateski pravac delovanja jeste da se u Vojvodinu ponovo
vrate proterani Nemci (folksdojceri), da se tako sa njima ponovo
vrati na ove prostore zdrav i civilizovan duh… Tako cemo uciniti da
Vojvodina opet bude bogata i da se potpuno samostalno razvija…”
Svako ko ne pase zna da je germanima cilj da vladaju,za pocetak,evropom pa i balkanom!!Njihovu nazovi “civilizovanost” smo imali prilike da vidimo u svim ratovima koje su izazvali,i dobili po nosu naravno,na Balkanu,izmedju ostalog,kad su klali,zarili i palili sve sto je bilo srpsko uz pomoc ustasa,balista i ostalih smradova ljudskog roda,i nisu se naucili pameti!!Oni,germani,su od Boga predodredjeni da povremeno dobijaju po nosu zbog njihove bolesne politike!! Sila nije Bogu mila!
Samo je promenjen *geografski lokalitet*..*na zapadu nista novo*
http://www.znaci.net/00001/138_78.pd
Nisu problem samo *germani*..
Tuguj, bronzana stražo
M. LABUS | 07. april 2004. 19:09 | Komentara: 0
*U poseti rodnom selu Branka Ćopića, Hašanima pored Bosanske Krupe. Bista Branka Ćopića obezglavljena, čuvena magareća klupa – izgorela. U rodnoj kući deponija, a na groblju porušeni spomenici Ćopića. Nigde obeležja ni putokaza da ovde leži njegova inspiracija.*
КО ЈЕ МИКЛОШ ХОРТИ?
8.500 побијених Бачвана приликом априлске окупације 1941.
Преко 8.300 жртава мађарског логора смрти „Шарвар“
Најмање 12.763 жртава свих наших националности бачених под лед Тисе и Дунава у геноциду јануара 1942. (такозвана рација)
Незнане стотине осуђених од преких судова, умрлих и побијених у затворима и на другим стратиштима и на Источном фронту у присилно мобилисаним „радним“ и војним четама
Браћо и сестре!
За фашизам се обично везује лик Aдолфа Xитлера, кукасти крст, Mусолини. Злочинац Xорти измакао је земаљској правди и нашем колективном историјском сећању, а сноси одговорност за наведене бестијалне злочине које су починили његови државни органи!
Миклош Хорти – регент Мађарске – словеномрзац, антисемита, расиста и србомрзац један је од највећих крвника српског, јеврејског, словачког, хрватског, буњевачког, русинског, руског, словеначког и ромског народа, мађарских и немачких антифашиста Бачке и шире!
Када заборавимо нашу историју долазимо у опасност да нам се она понови!
Неодољиво, ова фотографија не асоцира на Хителера, незнам зашто, жена нема бркове, нема подигнут длан, нема раздељак, али опет асоцијачија остаје.
БРАВО ЗА ФОТОРЕПОРТЕРА!
Prvo nemačko učešće u ratnim operacijama posle Drugog svetskog rata
Markale, Sarajevo 1994.Markale, Sarajevo 1994.
Kada je nešto kasnije, u maju 1992. godine, u BiH počeo rat još nije bilo na vidiku zajedničke politike bezbednosti EZ. Umesto političkih ili vojnih akcija usledila je humanitarna pomoć. Ujedinjene nacije bile su potpuno nemoćne i vojnom intervencijom SAD posle tri i po godine okončan je sukob.
Međutim, time još nije bio rešen i sukob na Kosovu koje je takođe želelo nezavisnost. Srpske vlasti na čelu sa Slobodanom Miloševićem nastojale su svim snagama da suzbiju te težnje i počele su da proteruju Albance.
NATO je 1999. godine odlučio da se vojno umeša u sukob. Nemačko učešće u intervenciji predstavljalo je pravu prekretnicu u nemačkoj spoljnoj politici od osnivanja Savezne Republike nakon Drugog svetskog rata. Prvi put od 1949. godine, Nemačka je učestvovala u jednom vojnom sukobu i to pod crveno-zelenom vladom na čelu sa kancelarom Gerhardom Šrederom.
Ustavne pretpostavke za učešće Bundesvera u oružanim sukobima van teritorije NATO stvorene su 1994. godine odlukom Ustavnog suda o angažovanju aviona-radara AWACS. Pretpostavka je bila da se saglasi parlament, Bundestag.
Region Drenice, Kosovo, 1999.Region Drenice, Kosovo, 1999.
Intervencija NATO protiv Srbije sa međunarodno-pravnog stanovišta bila je problematična: međunarodnim pravom nije predviđena vojna intervencija iz humanitarnih razloga na području suverene države. U skladu sa tim bile su burne i reakcije u nemačkoj javnosti. S druge strane, za zagovornike učešća u intervenciji to je bila samo logična posledica veće političke težine Nemačke u Evropi nakon ujedinjenja. U Srbiji nemačko učešće u intervenciji NATO bilo je samo deo tradicije navodne antisrpske politike Berlina.
Nemačka kao motor evropskog povezivanja
U javnosti onih zemalja čiju je nezavisnost podržavala Nemačka i danas uživa velike simpatije. Države-naslednice bivše Jugoslavije poštuju ulogu Nemačke kao privredne sile u EU i kao pokretačke snage evropske integracije. Čak i u medijima u Srbiji slabiji su antinemački tonovi. Imajući u vidu cilj – ulazak u EU – danas se ceni angažovanje Nemačke da za sve jugoslovenske države-naslednice otvori evropsku perspektivu.
Autorka: Verica Spasovska
*PUT ZA BERLIN VIA BEOGRAD: “…Zaustavio me je jadan sovjetski vojnik koji je gonio konjska kola, natovarena džakčićima, kazanima, pokrivačima. Svakako je tražio svoju jedinicu i upitao: ‘Je li ovo put za Berlin?’ To je jedini pravac za koji je on znao kad je krenula ruska vojska od Staljingrada i Harkova na kome će nepogrešivo naći svoju četu”, sjeća se Đilas u već citiranim ratnim memoarima. *