RAŠA PLAOVIĆ Ovo da se čita posle moje smrti

Piše Raško V. Jovanović

Punih 34 godine posle smrti velikana srpske pozorišne umetnosti u prilici smo da iščitamo njegova sećanja na članove Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je gledao i sa kojima je nastupao na pozornici

Napokon, pojavila se knjiga koja se dugo očekivala. U pozorišnim krugovima, još za života Radomira Raše Plaovića govorilo se ne bez radoznalosti da on piše „svoje memoare“. Međutim, Plaović nije hteo da svoja sećanja objavi za života – pisao ih je, kako je sam naznačio, tokom tri godine i završio februara 1975. godine. Na početku rukopisa napisao je: „Ovo da se čita posle moje smrti.“ Dočekali smo, punih 34 godina posle smrti velikana srpske pozorišne umetnosti, mogućnost da iščitamo njegova sećanja na članove Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je gledao i sa kojima je nastupao na pozornici.

SVEDOČANSTVO O SAVREMENICIMA
Piše Raša Plaović ne samo o glumcima, mada o njima najviše, nego i o upravnicima, direktorima dramskog ansambla Narodnog pozorišta, scenografima, kostimografima, o tehničkom osoblju što prati realizaciju predstava, zatim o pojedinim dramskim piscima, pa i o pozorišnim kritičarima. Raša Plaović nije napisao klasičnu memoarsku prozu koja se obično zasniva na hroničarskom postupku u izlaganju sećanja na zbivanja i aktere u njima. Napisao je Plaović neku vrstu „antimemoara“: rukovođen svojim pamćenjem (koje je bilo zavidno!), niz mini-portreta, koji nisu daleko od leksikografskih odrednica o umetnicima što su kraće ili duže delovali u Kući kraj Kneževog spomenika, iznoseći vlastite opservacije o njihovom talentu i umetničkim osobenostima, ali i o tome kako su ih i koliko ostvarili u pozorištu. Izlaganje mu je uvek jezgrovito, najčešće lišeno dvosmislenosti, opservacije precizne i ocene u većini slučajeva tačne, bez obzira na to što su ponekad oštre, reklo bi se neprijatne, bilo da se odnose na samu ličnost, na njenu spoljašnost ili pak karakterne osobine, bilo na umetničke domete koje je ostvarila. Na izvestan način Plaovićeva sećanja  nadovezuju se na  knjigu Milana Grola „Iz pozorišta predratne Srbije“, budući da  vremenski opseg koji obuhvataju počinje od sezone 1920-1921. godine, kada je postao privremeni član Narodnog pozorišta, sve do početka šezdesetih godina prošloga veka, zapravo do sezone 1960-1961. godine, kada je otišao u penziju, da bi se još petnaestak godina potom pojavljivao na sceni i to počev od 1969. godine u predstavi „Koštana“ kao Hadži Toma. Knjigu „Naša kuća gledana iznutra“ podelio je na tri dela: prvi ima naslov „Između dva rata“, drugi „Tamna vremena okupacije“ i treći „Nova vremena“, obuhvata razdoblje od 1945. godine do kraja šezdesetih godina prošloga stoleća. Dok prvi deo obuhvata nešto više od 220 strana, a treći oko 110, drugi ima samo dve nepune! Razlog takvoj nesrazmeri navodi sam autor ukazujući kako je odmah, na samom početku okupacije, bio uklonjen iz pozorišta kao „nepoželjan“ i sve do oslobođenja nije ušao u pozorišnu zgradu. Najznačajniji srpski glumac 20. veka, u isti mah reditelj, dramski pisac, teoretičar i pozorišni pedagog, Radomir Raša Plaović napisavši knjigu „Naša kuća gledana iznutra“ stvorio je sveobuhvatno svedočanstvo o svojim savremenicima, uglavnom o onima sa kojima je imao prilike da sarađuje, što će reći najčešće da sa njima glumi ili da im režira. Ako znamo da je Narodno pozorište u razdoblju između dva rata bilo vodeći teatar u Beogradu i Srbiji, onda su njegove opservacije o umetnicima i dešavanjima u Kući (tako naziva svoj teatar) istovremeno i slika koja nam omogućuje uvid u tok razvoja naših scenskih umetnosti, kako ga je sagledao jedan veliki pozorišni mag i erudita bez premca u svom vremenu. Takođe, ne manje su zanimljiva njegova zapažanja o umetničkim kretanjima u razdoblju posle 1945. godine, posebno posle nastanka i početka delatnosti drugih pozorišta u Beogradu (Beogradsko dramsko pozorište, Jugoslovensko dramsko, „Atelje 212“).

PEDANTNI PROFESOR I RAZBARUŠENI GLUMCI
Knjiga Radomira Raše Plaovića počinje autorovim zapažanjima o upravnicima Narodnog pozorišta.  Najpre piše o svom prvom upravniku – o Milanu Grolu i zaključuje: „Ne mogu da se otmem utisku koji nosim od početka. Grol nije voleo, ni uvažavao glumce, iako je veliki deo života proveo s njima. Uzrok leži, verovatno, u različitim temperamentima i shvatanjima: on profesorski pedantan, tačan, oštar, oni razbarušeni, malo disciplinovani, nemirni. Nije mu lako bilo izaći s njima na kraj.“
O Milanu Prediću piše toplije, ističući njegovu hrabrost u ratu i miru: „Napredan, demokrata po ubeđenju, a patriota po osećanju, i hrabar. Posmatrao sam devetsto petnaeste, s Terazija, ispred „Moskve“, kako Nemci bombarduju Adu Ciganliju i Čukaricu svu obavijenu dimom. Pripremali su veliku ofanzivu… U tom paklu eksplozija, oblaka dima, ’gejzera’ vodenih kada zrna padnu u Savu, u rovu sa svojim drugopozivcima bio je Predić. Još hrabriji je bio u `civilu, iako je bio dobar, disciplinovan činovnik. Umeo je i mogao da se suprotstavi odlukama svog pretpostavljenog ministra, pa je zbog takvog stava i odlazio u penziju“. Plaović smatra da je Predić bio mnogo bliži glumcima nego Grol i zaključuje: „Voleo je glumce, a iznad svega Kuću“.
Dr Brana Voinović nije dobio „prelaznu ocenu“ kao upravnik. Ostali upravnici prošli su kako-tako, neko bolje, neko lošije (Velimir Živojinović, Dragoslav Ilić), dok je sa pravom ocrnio Jovana Popovića, upravnika za vreme okupacije. Takođe, nije imao lepih reči za upravnike Narodnog pozorišta posle Drugog svetskog rata: „Ličnosti koje su dolazile da upravljaju Kućom nisu imale veće, pa i nikakve veze sa pozorištem, ni koliko pozorišni kritičari koji su se, docnije, pojavili kao rukovodioci (…) Nijedan od njih nije ni mogao da u Kući ostavi trag svog umetničkog bavljenja u njoj“. Od takve opšte ocene donekle je izuzimao Milana Bogdanovića.
Piše Plaović i o direktorima Drame. Pored Milana Predića, njegovog prvog direktora, povoljno mišljenje ima o Branku Gaveli,  čije je delovanje označilo izuzetno dinamičan period rada,  „koji je, i po posledicama, i u sećanjima, trajao još dugo i posle njegovog odlaska iz naše sredine. Bujan, silovit, pametan, temperamentan, predodređen za reditelja, ali je i kao direktor, i na tom polju, pokazao odlične kvalitete, izvrsne sposobnosti. Režirao je mnogo, čak i u Operi, ali mu to nije smetalo da i u direkciji upravlja poslovima snažno i pozitivno“ .
Ne manje značajne su Plaovićeve analize i ocene rada reditelja u Narodnom pozorištu. Kao umetnike koji su unapredili režiju u periodu između dva rata označio je Mihaila Isailovića i Jurija Ljvoviča Rakitina; oni po njegovom viđenju svojim delanjem označavaju prekretnicu u životu Kuće i odigrali su istorijsku ulogu, jer su usmerili pravac našeg pozorišnog stvaralaštva ka modernijem, što će reći savremenijem izrazu. „Prvi je uneo sistematski, metodski, ozbiljni rad na podizanju tehnike zanata, a drugi obogatio duhovni oblik našeg scenskog izraza velikom školom Stanislavskog“, zaključuje Plaović. Pozitivne opservacije izneo je i o drugim ruskim rediteljima izbeglicama, gostima ili angažovanim tokom kraćeg vremenskog perioda.

UMETNOST BOJANA STUPICE
Veoma su zanimljiva i tačna opažanja o rediteljskoj umetnosti Bojana Stupice, kao i isticanje da je njegov rad u Narodnom pozorištu, bilo prilikom gostovanja, bilo kada je bio u angažmanu, značio doživljaj izuzetne vrste. „Svaki njegov posao podizao je umetnički duh kod glumaca, podizao njihovo umetničko interesovanje. Nažalost, sve to njegovo zalaganje i delovanje ostavljalo je trag, utisak privremenog, prolaznog. Kuća ga nije osećala kao svog stalnog člana, a ni on nju kao svoje stalno prebivalište.“ Plaović ukazuje na dve njegove predstave koje su postigle ogroman uspeh. To su „Madam San Žen“ i „Kavkaski krug kredom“.
U izlaganje posvećeno Bojanu Stupici Raša Plaović je interpolisao i svoj stav povodom osnivanja i umetničke  aktivnosti Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Smatrajući samu ideju o osnivanju JDP-a  dobrom, Plaović ukazuje da je put kojim je Stupica pošao da je ostvari bio pogrešan. Zamerao je angažovanje najboljih glumaca iz raznih pozorišta bez određenog umetničkog polazišta, jednog zajedničkog shvatanja i jedne želje da se izgradi sopstveni stil. „Ubrzo se pokazalo da ta i tako sabrana skupina ne može da pruži ono što se od nje očekivalo, da cela ta ’vavilonska kula’, i u pogledu jezika, stila, šarolike mešavine scenskog izražavanja, leži na `staklenim nogama`.“ Piše Plaović i o ostalim rediteljima koji su radili u Kući u razdoblju između dva rata i posle 1945. godine. Pored ostalih, piše o sebi kao reditelju, ali i o rediteljskom radu Mate Miloševića i Huga Klajna. Kao što je poznato, prva Plaovićeva režija bila je postavka drame Miloša Cvetića „Nemanja“, daleke  1930. godine. Obratio se delu iz prošlosti u želji da ispita može li se stvoriti naš scenski izraz. Iako je predstava bila pristojna, izazvala je napade kritike, ali i nezadovoljstvo uprave. Međutim, Raša Plaović je nastavio da režira, s tim što je na pozorišno stvaranje gledao kao na poseban umetnički posao, ali nikako odvojen od dela koje se prikazuje. „Ja hoću piščevo delo da donesem publici, da joj ga približim kako bi ga ona najlakše i najbolje shvatila, razumela, a nikako da povodom pisca, pokrivajući se njegovim imenom, pravim scenske atrakcije po svojoj želji i za svoj račun. To je ono što me odbija od ’novog’ danas, iako sam to ’novo’ pravio i sam pre mnogo godina.“
Podsetivši da je Matu Miloševića uveo među reditelje u vreme kada je bio direktor Drame dodelivši mu režiju „Maksima Crnojevića“ Laze Kostića, Plaović je posebno istakao njegove režije Molijerovih „Učenih žena“ u Narodnom pozorištu i Nušićeve „Ožalošćene porodice“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pozitivno ocenjujući angažovanje dr Huga Klajna u pozorištu, Plaović ističe kako je on ubrzo stekao glas dobrog reditelja analitičara. „Predstave su mu bile vrlo solidne, čvrste, jasne, nedostajalo im je, pokatkad, oštriji scenski akcenat, jer je bio naročito dobro raspoložen prema uzdržanoj, prigušenoj igri, pa je u tome, katkad, i preterivao.“

HEROJ NAJVIŠEG RANGA
Svakako su značajna i zanimljiva Plaovićeva opažanja o glumcima. Najviše prostora u knjizi dobio je Dobrica Milutinović – sedam i po strana!
„Sve što mu je bilo potrebno, i više od toga, dobio je pri rođenju: i stas, figuru, i glas, muzikalnost, i oko, izraz, i temperament; sve što je neophodno za pozornicu, za heroja najvišeg ranga.“ Ali, njegova apsolutna, anarhična nedisciplina bila je presudna slabost, koja mu nije omogućila da se optimalno umetnički iskaže. U kratkom odeljku pod naslovom „On i ja…“ Raša Plaović piše o Milivoju Živanoviću i o sebi. Milivoje Živanović, prema Plaovićevom mišljenju, bio je najveća glumačka snaga našeg vremena „satkan od svih elemenata neophodnih glumcu, s velikom pokretljivošću celog osećajnog aparata, bogatstvom izraza, plastikom pokreta. Slabosti koje su se mogle zapaziti ne umanjuju veličinu njegovog rada“.  O sebi Plaović piše skromno, ističući da ga je Milan Predić, direktor Drame, primio u pozorište još dok je studirao hemiju. Bio je samouk u savladavanju glumačke veštine i prva saznanja i iskustva stekao je na ruskom repertoaru. Druga etapa bila je, po uputima Mihaila Isailovića, u znaku nastupanja u Šekspirovom repertoaru, krunisana Hamletom, dok je treća ostvarena u saradnji sa Brankom Gavelom i označava osvajanje savremenog repertoara „sve do Krleže“. Od glumica kao izuzetne Plaović označava Persu Pavlović i Žanku Stokić. Za prvu ističe kako je delovala „vrlo ubedljivo, neposredno, istinito, pa se nedostatak čiste dikcije i razumljivost teksta uopšte nisu osećali“, o Žanki Stokić piše da je bila prirodom najobdarenija glumica koju je sreo u svom životu. „Nije mnogo znala, još manje je mislila, ali je njuhom spontano rešavala i najsloženije probleme svog zanata, čak i one koji su bili daleko od njene prirode, iz grupe dramskih, gotovo tragičnih vrsta uloga.“
Raša Plaović daje u svom delu i  šira, sveobuhvatna svedočenja o pozorišnim kretanjima u nas tokom više od pola veka. Ta svedočanstva nisu anegdotska, već su proistekla iz neposrednog viđenja vanredno inteligentnog i pronicljivog glumca i reditelja, koji poznaje, voli i iznad svega ceni jezik kojim govori i ima isti odnos prema književnosti, posebno dramskoj, stvorenoj na tom jeziku. Prema tome, knjiga Raše Plaovića nije samo dokument o njemu kao umetniku, nego i o pozorišnom životu tokom dve epohe – između dva rata, kao i posleratne, u novim društvenim uslovima. I upravo sve to i čini da pojava ove knjige  predstavlja značajan datum u našoj kulturi. Taj značaj ne mogu umanjiti ni  brojne nebrižljivosti u priređivanju samoga teksta, posebno kada se radi o fusnotama i registru imena. Neshvatljivo je da u registru nisu pored prezimena štampana i imena, nego su ostala samo njihova početna slova, kao što je to u samom tekstu slučaj. Predgovor knjizi napisao je Slobodan Turlakov, autor i često nepotpunih fusnota. Na kraju knjige odštampani su kratko sećanje Nevenke Urbanove i nadahnut tekst „Moj učitelj“ Dejana Čavića, koji s pravom zaključuje: „Kao što je Olivije bio najveći svetski glumac svoga vremena, tako je Raša Plaović bio naš najveći glumac tokom prvih šest decenija prošlog veka“.
Pošto smo dočekali objavljivanje memoara Raše Plaovića, sada, u audio-vizuelnoj epohi, očekujemo i „knjigu koja govori“ sa odabranim zvučnim zapisima njegovih kreacija pred mikrofonom, kao i video izdanje sa odabranim pozorišnim, televizijskim i filmskim kreacijama.