Letnji zapisi

Piše Milovan Danojlić

Zašto se u sve ovo petljam? Nije mi do vlasti, do bogatstva, do slave i moći; nisam se uzdigao ili spustio do nepomirljivih shvatanja. Žao mi je svih i svakoga: onih na poternicama, a i hajkača, kad ih počnu goniti. Slušajući uspaljenog aktivistu, kroz glavu mi prođe jedno detinjasto pitanje: da li tako zapenjen čovek ikada razmišlja o smrti, o prolaznosti, o tužnom završetku mnogih zanosa? Možda bi razmišljanje o tim stvarima ugasilo njegov aktivistički žar…

Od  jučerašnjih čitalaca jedne jedine knjige gori su ovi čija se ubeđenja  zasnivaju na politički korektnim receptima  savremenog liberalizma. Njihovi učitelji imaju odgovore na sva pitanja  epohe; ostalo im je da naučenu lekciju naturaju svojoj – avaj! – nazadnoj sredini. Srećni što su shvatili delić  zamršene istine, oni taj postotak  nameću kao vrhovnu meru mudrosti i morala, sprovodeći usput prizemnu  političku računicu  svojih sponzora. Juče levičari, danas građanski liberali, uvek sa vlašću. Poslušnost umiruje duh.

*
Ljudska prava, sloboda, demokratija: od tih reči načinjena je krvava karikatura i orvelovska sprdačina, ono što profesor Arsović nazva raspojmljivanje. Ubijanje libijskih građana predstavlja se  kao zaštita civila, osvajački ratovi  hiljadama kilometara od nacionalnih granica kao odbrambeni, porobljavanje Iraka kao njegovo oslobađanje, vampirski ples oko naftnih izvora kao samopožrtvovana humanitarna  pomoć. Nasilje se oslanja na laž, laž  je oduvek bila  u službi nasilja. Zverstva nad logikom i jezikom u izvesnom smislu su mučnija od fizičkog  nasilništva: truju pamet, seju  pometnju, uništavaju  duhovni imunitet u planetarnim razmerama. Dirigent zaluđenog javnog mnjenja nastupa kao savest čovečanstva; onog ko pokuša  da se brani tera  na sud kao ratnog zločinca. Sistematsko zaglupljivanje kojem su, po inerciji ili iz drugih razloga, podlegla i naša glasila, izaziva bes, gnušanje, nemoćnu mržnju, nezdravu potrebu da se   nešto – bilo šta, ali odmah – učini. Šta je terorizam  ako ne samoubilački  odgovor slabih  na agresiju neuporedivo jačih? Veza između uzroka i posledice više je nego očigledna, ali se prećutkuje u svetu  i kod nas. Gospodar Zemaljske kugle sebe vidi kao anđeoski čisto i bezgrešno biće protiv kojeg su se urotile sile zla, mraka i zakletih neprijatelja progresa. Teško je pomiriti se sa tolikim uvredama  i poniženjima  koje mediji, u službi Sile, nanose zdravoj pameti i ljudskom dostojanstvu.

*
Posle jedne rasprave na televiziji.
Pokvarena duša ima posebno neprijatan, zagušljiv zadah. Tako zaudara ucrvljana hrana  ili gnjecavo cveće koje je dugo stajalo u vazi. Trulež organskih materija  podseća nas da je tu nekad bilo života, to jest istine koja se ukvarila  i prešla u smrdljivu masu. Bezdušnost je podnošljivija: nema boje, ni mirisa, ni ukusa.

*
Rat nas vraća u predistoriju, goni nas na solidarisanje s plemenom, na  prihvatanje  njegovih vrlina, ali i mana. Neprijatelj nas ne razlikuje kao pojedince, gura nas u jedinstvo na  koje u normalnim okolnostima ne bismo pristali. Raščovečeni, raščovečujemo protivnika (u vojnoj terminologiji on je sveden na „živi cilj“) da bismo ga ubili bez griže savesti. Ponašanje dela okupatorskih vojnika  u Iraku  nije uzoritije od onoga što se ovde-onde dešavalo kod nas. Razlika je samo u tome što Buš i Bler nisu, danas, u Ševeningenu.

*
Da,  ubice su neprestano oko nas, među nama, u nama. Sredinom prošlog veka u Beogradu je  bilo mnogo egzekutora preobučenih u elegantna građanska odela. Tada sam napisao i  objavio pesmu u kojoj su i ovi stihovi: „Evo, sad svi šetaju i odmaraju se od rata/ (Na kafanama otvoreni prozori skinuta vrata)/ Neki od njih su i klali to posigurno znam/ Sad navijaju za Zvezdu i  krišom odlaze u hram/ Neka ih bude sram/ Ja sam sam.“
Bio, i ostao.

*
Nema lepog, kulturnog ubijanja. Nemački pokušaji ulepšavanja smrti  u Drugom svetskom ratu završili su u industrijalizovanom varvarstvu. Tanka je kora civilizovanosti; ispod nje je glib arterija i vena, krvožedno osvetoljublje. Domaće ludilo na stranu, veliki krivci za našu katastrofu su oni koji su je  mogli sprečiti, a nisu. Osetivši, u Lisabonu, lak plen, vatrogasci Međunarodne zajednice su se premetnuli u piromane.

*
Trebalo je pohapsiti sve republičke glavešine dok su paradirali  po zemlji tražeći izlaz iz krize, i moleći Boga da ga ne nađu. Nije bilo  snage da to preduzme. Tri dobrovoljačke divizije, sačinjene od pripadnika svih naroda i nacionalnih manjina (makar i u simboličnom broju) mogle su okrenuti tok zbivanja. Gde ste onda bili, gospodo i gospođe jugonostalgičari?Kako vas nije stid da se danas oglašavate? Morali biste, iz pristojnosti, svoja plemenita osećanja zadržati za sebe.

*
Svetski sud za ratne zločine imao bi nekog smisla kad bi se zasnivao na zakonodavstvu koje zabranjuje sve vrste ratovanja. Teško je i zamisliti takav stupanj urazumljenosti ljudskog roda, kao i tehničku opremljenost za privođenje prekršilaca. Predstava koja se danas igra u Hagu je iskaljivanje besa na pobeđenima i skretanje pažnje sa svoga zločina na tuđi.

*
Do Drugog svetskog rata velike sile su nastupale sa više-manje jasno izraženim  osvajačkim težnjama i pod svojim punim imenima. Otkako je izvršena neiskrena dekolonizacija silnici su promenili retoriku, pa i ime. Stvoren je tajanstveni kartel  koji se predstavlja kao Međunarodna zajednica. To je čudovište bez lica, bez adrese, samozvani opunomoćenik svih naroda, zemalja i država. Oglašava se čas kao OUN, čas kao Savet bezbednosti, NATO ili kroz razne komisije, radne grupe, savete, fondove, akcione timove i druga neprikosnovena tela koja niko nije birao, niti ih ko može  smeniti.

*
…Prekidam zapisivanje, poremećen pitanjem: Zašto se u sve ovo petljam? Gadim se politike, a stalno sam u njenoj blizini. Razmenim koju reč sa seljacima, i evo, već sam u njoj. I kad gledajući kroz prozor sastavljam pesmu, očešem se o nju ili ona o mene. Biti u njoj, znači biti s ljudima, a sa bližnjima se osećam nelagodno, ospoljašen, izveštačen, nedovoljno istinit. Unapred slutim nepovoljne obrte, strahujem od izdajstava, od podlosti i zavidljivosti. Pronicljivost me sprečava  da se opustim i uđem u neki zajednički poduhvat. I šta ću, ovakav kakav sam, na poprištu gde se sukobljavaju tvrda ubeđenja? Nije mi do vlasti, do bogatstva, do slave i moći; nisam se uzdigao ili spustio do nepomirljivih shvatanja. Što god rekao ili pomislio, uzimam u obzir mogućnost da ono suprotno ne mora biti sasvim pogrešno. Uza sve to, sam skeptik dobre volje. Moja blagonaklonost se koleba između gadljivosti i sažaljivosti. Žao mi je svih i svakoga: onih na poternicama, a i hajkača, kad ih počnu goniti. Slušajući uspaljenog aktivistu, kroz glavu mi prođe jedno detinjasto pitanje: da li tako zapenjen čovek ikada razmišlja o smrti, o prolaznosti, o tužnom završetku mnogih zanosa? Možda bi razmišljanje o tim stvarima ugasilo njegov aktivistički žar…

*
Siromaštvo nije za svakog. I za njega se treba roditi ili ga dugo, kroz naraštaje, upražnjavati. Na svenarodnom buvljaku, koji je kod nas otvoren krajem 20. veka, jedni su poslovali veselo i spretno, dok su drugi ličili na svrgnute kraljeve zapale u nerazumljivu nesreću. Sećam se preprodavača cigareta na trotoaru ispred Kalenića gumna. Činilo mi se da će svakoga časa briznuti u plač.
Donde, dok sam voleo život, on mi je uzvraćao onim što je neophodno za preživljavanje. Onda sam dobio penziju.

*
Od prošle godine  ostalo  mi je u podrumu džakče oraha. Krcajući ih, jedna ljuska me ujede za prst. Svako se brani čime može i kako zna.